Čitajte pisca kao knjigu: Lora Lipman

Autorka knjige „Opekotine“ voli knjige koje se bave svakodnevicom. „Čitajući 'Mildred Pirs' možete naučiti kako da vodite restoran koji služi piletinu i vafle.“

Koja je najbolja knjiga koju ste pročitali u poslednje vreme?

Moje čitalačke navike podsećaju na aerodrom iznad koga kruži više aviona koji čekaju dozvolu za sletanje, a onda – bum, bum, bum i nekoliko njih se prizemlji jedan za drugim. Pomenuću tri: „The Cry“ Helen Ficdžerald, „Illyria“ Elizabet Hend i „A Reader’s Book of Days“ Toma Nislija. Knjiga Helen Ficdžerald bavi se najtežom temom u kriminalističkim romanima, ubistvom deteta. Iznenadila me je, a to se retko dešava kada čitam krimiće. Elizabet Hend je napisala roman za mlade koji je jedna vrsta mešavine „Cveća na tavanu“ i „Pozorišnih cipelica“ Noel Stretfild. Nisli u svojoj knjizi nudi liste predloga za čitanje za svaki mesec u godini, a ja takve liste jednostavno obožavam. Preporuke za januar su H. P. Lavkraft, Zejdi Smit i Artur Hejli – pa vi nađite zamerku.

Vaš suprug je Dejvid Sajmon, poznati scenarista i producent. Imate li sličan ukus kada je reč o književnosti? Da li jedno drugom preporučujete knjige ili omiljene pisce?

Ja uglavnom čitam beletristiku, dok je Dejvid čita samo kao domaći zadatak za neki projekat. (Nedavno se u kući pojavila gomila knjiga o španskom građanskom ratu i brigadi Abraham Linkoln.) Ali Dejvid čita više romana ženskih autora.

Oboje ste radili kao novinari. Da li je to iskustvo formiralo Vaš osećaj za priču? U kojoj meri su Vaši romani inspirisani tim iskustvom?

Dok sam radila za novine dešavalo se da mi zaključne napomene iseku u samoj pripremi za štampu, tako da sam shvatila da je opasno vezivati se za ono što sam napisala. Mislim da je to ipak u izvesnoj meri uticalo na mene da posebnu pažnju posvetim završecima svojih romana. Za dvadeset godina rada u novinarstvu izgradila sam zdravu, ali ne i opsesivnu naviku da se ne igram sa istinom. U tome mi je pomogao i izuzetni esej Meri Mekarti „Činjenice u fikciji“. Pored toga, gajim antipatiju prema onima koji se koriste fabrikacijama i poturaju kao fikciju ono što to očigledno nije. Žao mi je, ali među njima je i Dejvid Foster Volas.

Preporučite nam nekog pisca za koga smatrate da je neopravedno zapostavljen.

Edvard Iger je napisao niz dečjih knjiga za koje se bojim da će uskoro pasti u zaborav. One su zaista predivne. Govore o deci koja pukom slučajnošću nailaze na razne čarobne entitete – novčić, jezero, knjigu, baštu majčine dušice, bunar. Magija menja mališane, ali ako se oni usude da promene nju, ona odlazi dalje. Iger je umeo da kreira jake, pametne, sposobne ženske likove, koji nisu tu samo da bi ostalima kvarili zabavu. „Polučarolija“ je njegovo remek-delo, ali meni je draži „Vitezov dvorac“, čija se radnja odvija u Baltimoru.

Kakve priče Vas privlače? A kako biste opisali knjige kojih se klonite?

Drage su mi knjige koje govore o svakodnevici, naročito one bogate detaljima. Čitajući „Mildred Pirs“ možete naučiti kako da vodite restoran koji služi piletinu i vafle. Volim i fikciju koja govori o novcu. Bilo bi lepo da ima više romana o ekonomiji, i mikro i makro. Klonim se pisaca koji su toliko zaljubljeni u svoje protagoniste, da su u stanju da stvore čitavu četu manje važnih likova samo da bi im upućivali hvalospeve. Kako je samo lepa! Kako je samo pametna! Odličan primer je lik Nensi Dru, ali toga ima i u ozbiljnijim knjigama.

Da li bi nas neki od naslova na Vašim policama iznenadili?

Za nekoga ko ima skeptičan stav prema sećanju, čitam mnogo memoara. Ali njih preferiram u audio formatu. Mislim da su odlične audio knjige kojima je glas pozajmila Džulija Svini. Sjajna je i knjiga „Nerd Do Well“ Sajmona Pega, zaista jedinstvena. Knjige Bila Brajsona kupujem u svim formatima. Pored toga imam i policu posvećenu „bezobraznim“ knjigama moje prijateljice Rebeke Čens. One su prava poslastica.

Imate li omiljenu pesmu?

Ako se usaglasimo da je Stiven Sondhajm pesnik, onda je to „Someone in a Tree“, koja sadrži moje omiljene elemente – perspektivu, uspomene i pripovedača. Tradicionalniji izbor bi bila V. H. Odenova „U spomen na V. B. Jejtsa“, posebno zbog stihova o moći poezije.

Omiljena ljubavna priča?

„Ljubavna priča“ Rut Mekeni. Rut mnogi pamte po knjizi „Moja sestra Ajlin“, ali ova knjiga govori o njenom braku sa Ričardom Brenstenom. Priča ima izuzetno tužan završetak. Brensten je izvršio samoubistvo na njen 44. rođendan, a ona posle toga nije više ništa napisala. Mekenijeva je nekoliko godina ranije doživela još jednu tragediju, kada je njena sestra Ajlin sa suprugom poginula u saobraćajnoj nesreći. Uprkos svemu tome, smatram da njena „Ljubavna priča“ uliva čitaocu nadu u život.

Omiljeni roman?

„Lolita“. Pročitala sam je sa dvanaest godina. Ne zato što sam bila čudo od deteta, već zato što sam volela da čitam perverzne knjge. Iz duhovitog novinskog članka Džin Ker zaključila sam da je „Lolita“ baš perverzna. Čitala sam je više puta u potrazi za lascivnim delovima. Čitanje „Lolite“ se od tada pretvorilo u tradiciju koju ponavljam svake godine. U verziji sa komentarima i objašnjenjima, koju sam pročitala na fakultetu, urednik Alfred Apel je Nabokovljev roman tumačio kao ruganje detektivskim romanima, ali ja lično mislim da se Nabokov divio Pou.

Omiljene knjige iz detinjstva?

Volela sam knjige Mod Hart Lovlejs, Beverli Kliri, Elizabet Enrajt, Ajrin Hant, Elenor Estes i serijal o cipelicama Noel Stretfild. A kao majka trogodišnje devojčice, kojoj čitam svake večeri, moram nešto da kažem – moja ćerka ima užasan ukus. Užasan.

Poslednja knjiga koja Vas je nasmejala?

„CivilWarLand in Bad Decline“. Kasno sam otkrila Džordža Sondersa. Ja često kasnim.

Poslednja knjiga koja Vas je rasplakala?

„CivilWarLand in Bad Decline“.

Poslednja knjiga koja Vas je toliko očarala da ste je svima preporučivali?

„Šta se dogodilo sa Bejbi Džejn“. Film je pristojna adaptacija, ali knjiga je mnogo bolja.

Kako izgleda Vaša kolekcija knjiga? Da li je organizovana na neki poseban način?

Ja sam ćerka bibliotekara. Poznajem Djuijev decimalni sistem i upoznata sam sa sistemom Kongresne biblioteke jer ga koriste u Baltimorskoj narodnoj biblioteci. Moje knjige organizovane su abecednim redom po imenima autora, podeljene na literaturu za decu i odrasle, kao i knjige sa mekim i tvrdim povezom. Dozvolila sam mužu da organizuje naučno-popularne knjige. Duša me boli, ali morala sam.

Postoji li knjiga od koje ste očekivali da će vam se dopasti, ali ipak nije? Sećate li se poslednje knjige koju niste pročitali do kraja?

To mi se često dešava, jer se moja interesovanja uglavnom ne poklapaju sa mejnstrimom. Jednom prilikom sam prekinula sa čitanjem vrlo popularne knjige došavši do pretposlednje strane. Jednostavno nisam želela da nagradim pisca pokazujući da mi je stalo do toga da je završim. Igrom slučaja, pročitala sam čak tri knjige jednog cenjenog pisca, dobitnika Bukerove nagrade, od kojih me je svaka prosto razbesnela. Njegove knjige obično imaju fantastičan početak, ali na kraju uvek zabrlja. Kao da ga je sramota da knjizi da solidan, uverljiv završetak. Naravno, neću ga imenovati. Možete me nazvati kukavicom, ali ja bih radije citirala komičarku Keti Grifin: „Pričam ljudima iza leđa. To se zove lepo vaspitanje.“

Ima li knjiga za koje Vas je sramota što ih još niste pročitali?

Mnogo ih je. Ima ih toliko da sramota nije čak ni odgovarajuća reč za ono što osećam. Trebalo bi da oko vrata okačim tablu na kojoj piše: „Ups, završila žurnalistiku.“ Možda ću se za četrnaest godina, kada moja ćerka krene na koledž, vratiti u školu i posvetiti sticanju diplome iz književnosti. Mogu samo da zamislim kako će ona reagovati.

Izvor: nytimes.com
Foto: © Leslie Unruh
Prevela: Jelena Tanasković

Ostale intervjue iz ovog serijala možete pročitati ovde:

Majkl Ondači