Čitajte pisca kao knjigu: Ju Nesbe

Nastavljamo sa serijom intervjua Njujork Tajmsa koji predstavljaju pisce u svetlu knjiga koje čitaju i utisaka koje one ostavljaju na njih. Svaki od ovih intervjua je prava dragocenost!

Koje knjige Vam trenutno stoje pored kreveta?

Ima ih toliko da su skroz rasute po podu. Na vrhu gomile je autobiografija Elvisa Kostela, a tu je i On Killing: The Psychological Cost of Learning to Kill in War and Society Dejva Grosmana koja mi pomaže u istraživanjima za moj sledeći roman o Hariju Huleu. Čitam i Shark Drunk - a to je istinita priča o dva prijatelja koja su otišla na pecanje. Puna je anegdota iz svakodnevnog života, podataka o morskoj flori i fauni i o životu na obali Norveške uopšte. To je priča o lovu na veliku ribu koju, pretpostavljam, nikada neće upecati ni pronaći. Pretpostavljam da je knjiga kao i samo pecanje – nije bitan ulov, bitno je iskustvo.

Koja je poslednja odlična knjiga koju ste pročitali?

Poslednja knjiga koja me je baš oduševila je bila Moja borba Karla Uvea Knausgora, prva knjiga u serijalu od šest nastavaka. Bilo je to pre nekoliko godina. Posle prvih dvadeset stranica zaključio sam da je roman odličan, iako možda nije održao isti nivo do kraja.

Da li ste u skorije vreme pročitali neki klasik po prvi put?

Još uvek čitam „Izgubljene Iluzije“ Onorea de Balzaka. Čitam prilično sporo, i obično po nekoliko naslova u isto vreme, tako da stoji na hrpi nepročitanih knjiga već godinama. Ponekad novinari kažu da mnogo pišem, ali nisam siguran da li je to dobro ili loše. U svakom slučaju, ne pišem mnogo. Balzak je mnogo pisao – bio je budan po celu noć, pio kafu za kafom, noćima, godinama. Tako pisac završi 85 romana koji su izuzetno obimni i pažljivo istraženi sa detaljnim infomacijama o svemu i svačemu. Da li bi njegovi romani bili kvalitetniji da je napisao samo 42? Možda, a možda i ne.

Ko su Vaši omiljeni norveški pisci?

Pre svega, Knut Hamsun. Ali volim i savremene pisce kao što su Per Petešun („Idemo da krademo konje“), Juhan Haštad i Laš Sabi Kristensen.

Koje pisce krimi romana najradije čitate?

Zapavo i ne čitam toliko krimi romane. Nikada i nisam. Izuzetak je Džim Tompson, pročitao sam sve što je ikad napisao. Moj omiljeni norveški krimi autor je Karin Fosum, a od stranih pisaca dopadaju mi se i Denis Lihejn, Lorens Blok, Majkl Koneli, Džejms Li Burk, i još nekoliko njih tako da priznajem, zapravo pomalo i čitam krimi romane.

Šta čitate dok pišete roman, a šta izbegavate tada da čitate?

Nemam neko određeno pravilo, ali iz praktičnih razloga najčešće čitam publicistiku kako bih istražio temu o kojoj pišem. Svestan sam da ono što pročitam, čujem ili gledam može da utiče na moje pisanje, ali nisam toliko strog po tom pitanju. To je prirodan proces, živite, primate i obrađujete podatke i vaše reakcije na svet oko vas će se na neki čudan način naći na stranicama koje sami ispišete. Ali zaista ne znam da li je dobro da pročitam dobar roman radi inspiracije ili loš roman kako bih imao bolje mišljenje o svom pisanju ili je najbolje da ne čitam ništa. U svakom slučaju, mislim da je prilično naivno očekivati da ništa ne utiče na vaše stvaralaštvo.

Šta Vas najviše dirne u književnom delu?

Ne znam. Dirnu me neočekivani delovi romana, onda kada ne mogu ni da pretpostavim da će se to desiti. Previše emotivnog uživljavanja u romane me iscrpljuje, a ja sam lenj. Ako primetim da pisac ciljano igra na kartu emocija čitalaca, odmah podignem zaštitnu barijeru. Ali ako me nešto iznenadi, može da bude i najsitniji detalj, rečenica koja govori nešto istinito, koja je puna melanholije i slatke tuge, ganuće me istog trenutka.

Da li više volite knjige u štampanom ili elektronskom obliku? Da li radije čitate jednu po jednu knjigu ili nekoliko odjednom? Čitate li ujutru ili uveče?

Volim da čitam štampana izdanja. Nisam protiv elektronskih ili audio knjiga, meni je bitna priča, a ne kako će ta priča stići do mene. Ipak mislim da bolje osećate povezanost sa knjigom koju držite u ruci. Ako nekada izmisle nešto bolje, mogu da se predomislim. Tako sam u jednom trenutku shvatio da je Spotify zamenio moju veliku kolekciju ploča i CDova. Tužno je to, ali ne baš previše.

Kako slažete svoje knjige?

Po abecednom redu. Ali ja imam toliko knjiga i previše je naporno da ih stalno preslažem, pa s vremena na vreme jednostavno napravim novu policu i krenem opet od slova A. Imam četiri takve police. Moja majka je bila bibliotekar i verovatno joj se ovaj metod ne bi dopao.

Da li imate neku knjigu koja bi iznenadila ljude?

Ja mogu svašta da čitam, pa ne vidim da bi se bilo ko iznenadio mojim izborom. Ok, imam knjigu o popravljanju automobila koju sam zapravo pročitao. A nikad nisam popravio auto, čak ga i nemam.

Koja je najbolja knjiga koju ste dobili na poklon?

Kada sam proslavljao četrdeseti rođendan, rekao sam gostima koji su insistirali da mi donesu poklon da mogu da mi daju neku knjigu koju bi mi preporučili. Mogla je da bude bilo koja knjiga iz njihove biblioteke i da mi napišu zašto su baš nju odabrali. Naravno, neki su knjigu ipak kupili jer svako želi da zadrži primerak koji mu nešto znači, koji je on lično uprljao kafom, na kojoj je ostavljao beleške ili joj je cepao listove. I ja bih tako uradio. Eto, knjige koje sam dobio za taj rođendan su i dalje najbolje knige od svih koje imam.

Šta ste voleli da čitate kao mali? Koji pisci iz detinjstva su na Vas ostavili najveći utisak?

Ja sam kao mali najviše vremena provodio igrajući fudbal. Ali, sećam se da su mi braća i drugovi stalno govorili da sam knjiški moljac, pa mora da je i to bilo istina. Voleo sam romane Marka Tvena i njih i danas volim.

Kada biste mogli da kažete norveškom premijeru da mora da pročita neku knjigu, šta biste mu preporučili?

Ne verujem da bi premijer poslušao moju preporuku. Kada sam upoznao našeg prethodnog premijera Jensa Stoltenberga, ispričao mi je kako ga je Kralj prilikom njegovog prvog prijema na Dvoru pitao da li trenutno čita nešto zanimljivo, verovatno da bi se osećao prijatnije. Premijer je rekao da čita moj roman „Crvendać“, a tek kada ga je Kralj pitao o čemu se radi, Stoltenberg se setio da je zaplet ubistvo kralja i cele kraljevske porodice.
 
Koja biste tri pisca pozvali na književnu večeru?

Čarlsa Bukovskog, Džima Tompsona i Ernesta Hemingveja. Delimično zato što im se divim kao picima, a delimično zato što ne znam da kuvam, a u ovom slučaju, mislim da to ne bih morao.

Da li Vas je neka knjiga razočarala ili ste smatrali da je prosto loša ili precenjena? Za koju knjigu ste očekivali da Vam se svidi a nije? Koju ste knjigu u skorije vreme ostavili nepročitanu do kraja?

Teško mi je da ne završim knjigu, čak i ako je pretenciozna žvrljotina. Čak sam i „Alhemičara“ Paola Koelja pročitao do kraja prvenstveno jer je roman kratak. Očekivao sam da će mi se svideti „Bela buka“ Dona Delila, a sećam se da sam tu knjigu tresnuo o zid. Ali ipak sam joj se vraćao jer sam shvatao da ima i dobrih delova i skrivenih bisera. I da, na kraju zbog takvih delova vredi čitati stranice i stranice zamornog kvaziintelektualnog, kvaziduhovitih dijaloga.

Koji od Vaših romana Vam je omiljen ili ima za Vas posebno značenje?

„Crvendać“ je bio treći roman koji sam napisao o Hariju Huleu i on mi je doneo prvi uspeh kao piscu. Radnja se odvija u Oslu u sadašnjosti, ali ima isečke iz Drugog svetskog rata kada je Norveška bila pod nemačkom okupacijom, kada su mladi Norvežani iz različitih pobuda stali uz Nemce u borbi protiv Rusije, koja se graniči sa Norveškom i u tom trenutku je bila veća pretnja norveškoj suverenosti/nezavisnosti. S adruge strane su bili pripadnici pokreta otpora. Moj otac je imao devetnaest godina kada se prijavio da se pridruži Nemcima u opsadi Lenjingrada, dok je porodica moje majke bila u pokretu otpora.

Ova priča je za mene lična.

Koga biste odabrali da napiše Vašu biografiju?

Nekoga ko je toliko loš da knjiga ne bi ni bila objavljena.

Kako birate šta ćete sledeće da čitate? Da li Vas usmeravaju kritičari, preporuke prijatelja ili oblast koju istražujute za svoje romane? Da li Vaš izbor zavisi od raspoloženja ili planirate unapred?

Nikad ne pravim plan čitanja, osim kada je u pitanju istraživanje. Uglavnom čitam knjigu sa gomile naslova koji su mi pored kreveta, a kako su tamo uopšte dospele, teško mi je da se setim.

Šta ćete sledeće da čitate?

Nemam pojma. U stvari, biografija Kita Ričardsa stoji na gomili mojih knjiga za čitanje. Prilično je obimno delo za nekoga ko tvrdi da se ne seća pola svog života.
 
Izvor: nytimes.com
Foto: Niklas R. Lello

Ostale intervjue iz ove serije možete pogledati na sledećim linkovima:

Ema Donahju
Filipa Gregori
Haled Hoseini
Amos Oz
Margaret Atvud
Li Čajld
Džejms Paterson
Teri Pračet