Čitajte pisca kao knjigu: Harlan Koben

Pisac romana „Nedostaješ mi“ i „Nikom ni reči“ kaže da ga većina školskih drugova pamti „više po košarkaškoj lopti kojom sam se igrao, nego po knjizi koju sam eventualno nosio“.
 
Koje knjige trenutno držite pokraj kreveta?
 
„Still Life With Bread Crumbs“ Ane Kvindlen, predizdanje knjige „Love and Treasure“ Ajlet Voldman i „The Stack and Tilt Swing“ Majkla Beneta i Endija Plamera. Ana je jedan od mojih prvih i najpronicljivijih čitalaca. Jedini razlog zašto kasnim sa njenim poslednjim delom jeste taj što ga članovi porodice stalno uzimaju pre mene. Ajlet je uvek vredna čitanja i čuo sam da joj je poslednja knjiga najbolja. „Stack and Tilt“ je priručnik o tome kako pravilno zamahnuti golf štapom, što je nešto što radim često i užasno loše. Pogrešio sam što sam se kasno u životu zainteresovao za golf. Bolje bih udarao lopticu da su mi krhotine smrskanog stakla u očima ili unutrašnji organi odstranjeni kafenom kaščicom.
 
Ko je vaš omiljeni romanopisac svih vremena? A ko od pisaca koji danas pišu?
 
Filip Rot. Da, to ne iznenađuje s obzirom da sam Jevrejin, rođen u Njuarku, opsednut šiksama (nejevrejkama)… Čekajte malo, šta ste ono pitali? Takođe me pitate o omiljenom piscu današnjice ali pošto je Rotova poslednja knjiga „Nemeza“ (prva njegova koja me je dovela do suza), izašla pre samo tri godine, i dalje se nadam da će izaći još koja iako neću pokazati nezadovoljstvo ili nedostatak razumevanja za njegovu odluku da se povuče.
 
Preporučite nam nekog vašeg omiljenog ali slabo poznatog ili potcenjenog pisca.
 
Postoji naravno veliki broj zanemarenih pisaca. Svaki poznati pisac koji ne priznaje da sreća ima velikog udela u njihovom uspehu, ili laže ili se samozavarava. Bilo kako bilo, ja predlažem Elisu Šapel. Mada se zgražavam na ideju da me neko nazove politički korektnim, jedan od razloga što sam odabrao nju i njenu suptilnu zbirku priča „Blueprints for Building Better Girls“ je taj što je ona još jedan primer naše destruktivne želje da etiketiramo stvari na način koji užasno šteti talentima. U ovom slučaju, etiketa je „ženska fikcija“ ma šta to značilo, kao da književnost treba da bude određena polom, a ne time da li je dobra kao što je slučaj sa ovom zbirkom priča koja mi je omiljena od onih skorijeg datuma.
 
Koja su vaša književna „grešna zadovoljstva“? Imate li omiljeni žanr?
 
Osećam se krivim kada jedem kalorične slatkiše ili preskočim detetov koncert u školi, ali nikada zbog knjiga. Ako čitam sa kutije pahuljica, i to je u redu. Grešno? Molim vas.
 
Što se tiče drugog pitanja, verujem da živimo u zlatno doba kriminalističkog žanra, ako to tako želite da nazovete. Redosled nije bitan: Denis Lihejn, Tana Frenč, Lora Lipman, Majkl Koneli, Džordž Pelekanos, Li Čajld, Ju Nesbe, Džilijen Flin, Alison Gajlin, Džef Abot, Susan Ajzaks, Kejt Atkinson, Linda Ferstajn, Ijan Renkin, Lorens Blok, Nelson de Mil, Džejms Li Berk, Robert Krajs, Luis Peni i urednik me tera da prestanem pa se izvinjavam svima koje volim a koji nisu pomenuti na ovoj listi, ali shvatili ste poentu. Nikada ranije nije bilo toliko njih koji pišu ovako dobro i raznovrsno. Pa samo izvolite, dragi moji.
 
Ekranizacija vašeg romana „Nikom ni reči“ postigla je veliki uspeh i kod gledalaca i kod kritike. Šta mislite da je dobila a šta izgubila time što je adaptirana za francuski film?
 
Gijom Kane, režiser filma, razume da je „Nikom ni reči“ pre svega ljubavna priča a tek onda triler. Holivud uvek želi da bude obrnuto – da žrtvuje srce zarad par akcionih scena više. Niko ne želi da sluša o još jednom piscu koji je više nego nezadovoljan holivudskom obradom njegovih dela, ali sećam se svog prvog zastrašujućeg razgovora sa producentom koji je jadikovao: „Ko će da poveruje da junak još uvek čezne za svojom ljubavlju, osam godina posle njenog ubistva?“ Odgovor je: svako ko ima srca. Mislim da je spoj dve vizije- moje američke ljubavne i krimi priče i Kaneov francuski senzibilitet - obojicu podigao na viši nivo. Ponekad vam se posreći.
 
Kao dodatak vašem serijalu o Majronu Bolitaru, sada pišete verziju za tinejdžere u kome je glavni lik Miki Bolitar. Šta vas je nadahnulo da se okušate u književnosti za mlade? Da li ste ljubitelj žanra?
 
Nisam ljubitelj odrednice „žanr“, mada takva primedba može delovati samoživo. Ja na to ne gledam kao na „žanr“ već formu, kao što su haiku ili sonata, gde i dalje možete da se bavite krupnim temama i da doprete do ljudi jezikom i pričom i poigrate se njihovim očekivanjima. Određene forme su divne jer vas primoraju da ispričate priču a ne da se prepuštate svojoj navodnoj genijalnosti. To je često zdravo za romanopisca.
 
U slučaju tinejdžerskih knjiga, nisam ni sasvim siguran kakva je to forma. Najveća razlika između mojih romana za odrasle i onih za mlade jeste uzrast junaka: on ima 16 godina umesto, na primer četrdeset. Bez obzira na sve pritužbe na račun današnje omladine oni su najtrezveniji čitaoci na svetu. Ako im vi, kao pisac, uvredite inteligenciju za njih ste gotovi.
 
Kakav ste čitalac bili kao dete? I koje su vam bile omiljene dečje knjige?
 
Moje detinjstvo je bilo zastrašujuće normalno i pada mi na pamet sjajna Floberova rečenica: „Budi postojan i običan u svom životu kao buržuj, da bi mogao da budeš silovit i originalan u svom delu“. Omiljene knjige iz detinjstva uključuju neke uobičajene naslove: serijal „Narnija“ od K.S. Luisa;  „Čarli i fabrika čokolade“ Roalda Dala; „Vremenski kvartet“ Madlen Lengl; „The Forgotten Door“, Aleksandera Kija. Naravno, voleo sam da čitam ali ne bih rekao da sam bio od one dece sa nosom zabijenim u knjige. Većina mojih školskih drugova me verovatno više pamti po košarkaškoj lopti kojom sam se igrao, nego po knjizi koju sam eventualno nosio.
 
Čiji romani su na vas kao pisca najviše uticali? Da li je postojala određena knjiga zbog koje ste poželeli da pišete?
 
Ako treba da izaberem jednu knjigu – a to je nemoguć zadatak – rekao bih da je to „Maratonac“ Vilijema Goldmana. Da, mogao bih da nabrojim puno zvučnih naslova da bih pokazao kako sam načitan, ali kada mi je bilo otprilike 14 godina, otac mi je dao broširano izdanje „Maratonca“. Bio je to prvi triler za odrasle koji sam pročitao i sećam se da mi je toliko zgrabila pažnju da sam pomislio: „Možeš da mi uperiš pištolj u glavu ali neću ovu knjigu da pustim iz ruku“. U to vreme nisam ni pomišljao da ću završiti kao pisac, ali mislim da sam podsvesno poželeo da i ja mogu tako da navedem ljude da osete ono što sam ja osetio – da im dam to „ne mogu da ispustim iz ruku, ostaću budan celu noć“ iskustvo, taj doživljaj potpunog bekstva iz svakodnevnice.
 
Priređujete književnu večeru. Koja tri pisca, živa ili preminula, biste pozvali?
 
Bili bi to Elmor Lenard, Donald Vestlejk i Dejvid Foster Volas jer mi sva trojica veoma nedostaju i lično i kao pisci.
 
A ako biste mogli da ponesete samo tri knjige na pusto ostrvo koje bi to bile?
 
Verovatno bih pošao od ovog izdanja Njujork tajmsa i pogledao recenzije knjiga, pa odatle odabrao tri najbolje (i najduže). Retko kada ponovo čitam istu knjigu. Ima toliko novih iskustava tamo negde – divnih knjiga koje na žalost nikada nisam čitao – da bih se vraćao starim. Moje omiljene knjige žive u mojoj glavi, ponekad veoma drugačije nego u originalu, i ne želim da se lišim tog iskustva tako što ću ih ponovo pročitati i videti kakve su zaista. Tako da bih izabrao tri nepročitane knjige za put. Otvoren sam za sve sugestije. Samo da su fikcija i da su duge. Oh, jedna od njih bi definitivno bila „The Goldfinch“ Done Tart. Uklapa se savršeno u navedene uslove.
 
Koja je najgora knjiga koju ste ikada pročitali?
 
Ne mogu da se setim nijedne, ne zato što sam čovek bez određenog ukusa, već se ne ustručavam da ostavim knjige koje ne valjaju. Ne bojim se da to uradim ni na prvoj ni na stotoj strani. Iz tog razloga, već godinama nisam dovršio knjigu koja mi se ne dopada. Život je suviše kratak i ima toliko dobrih stvari. Sada sam dovoljno star da znam šta mi odgovara a šta ne.
 
Ima li neka knjige zbog koje se stidite što je još niste pročitali?
 
Odakle da počnem? „Orkanski visovi“, „Vrli novi svet“, „Nevidljivi čovek“, „Svi kraljevi ljudi“. Mogao bih da nabrajam i dalje. Ne stidim se toga. Samo bih voleo da imam više vremena za čitanje. Takođe sam i donekle sit klasika. Svetogrđe, znam. Klasici su za mene kao Bitlsi. Prošao sam period u životu kada sam ih slušao sve vreme i još uvek ih volim, pa ako neku njihovu pesmu čujem na radiju srećan sam – ali ih više, gotovo nikada, sam ne puštam.
 
Izvor: nytimes.com

Ostale intervjue iz serije Čitajte pisca kao knjigu možete pronaći na ovim linkovima: