Čimamanda Ngozi Adiči o tome kako pisati i kako čitati

„Kada je teško, ono što me održava je mogućnost da budem srećna.“

Verovali ili ne – Čimamanda Ngozi Adiči – priznata književnica, čuvena feministkinja i nesumnjivo genijalna žena – ima tek 40 godina. Poslednjih godina, Adiči je postala poznata širom sveta po feminističkom aktivizmu. Jedan od njenih govora u organizaciji TED-a, „Svi treba da budemo feministi“ („We should all be feminists“) i istoimena knjiga koja je usledila, postali su toliko popularni, da u poslednje vreme ovaj slogan krasi mnoge majice. (Neke od tih majica je pravio „Dior“, ali čitava priča o dizajniranim feminističkim odevnim predmetima suviše je kompleksna da bih sada ulazila u to. Bilo kako bilo, kupovinom neke stvari ne postajete feminista.)

Međutim, iako cenim Adiči i njena feministička shvatanja i slažem se sa svim ubedljivim argumentima da dečake i devojčice treba odgajati na isti način, i iako volim knjigu „Svi treba da budemo feministi I feministkinje“ koju sam dobro proučila, ponekad imam osećaj da u svoj toj gužvi ljudi zaboravljaju činjenicu da  Adiči, pre svega, piše fenomenalnu fikciju. To nije ništa neobično kad je reč o piscima crne rase, odnosno piscima kod kojih se pitanja o identitetu prirodno nameću pre pitanja o njihovoj umetnosti. Ipak, volela bih da Adiči bude jednako priznata i zbog svog doprinosa savremenoj književnosti, koliko je priznata zbog svog doprinosa savremenom feminističkom diskursu. Zato sam odlučila da provedem neko vreme čitajući (i slušajući) Čimamandu Ngozi Adiči o njenom kreativnom procesu, onome što ceni u književnosti i kako savetuje buduće pisce. Izdvojili smo za vas najzanimljivije delove.

Čitanje i učenje:

„Budućim piscima koji dolaze u moje radionice uvek govorim da čitaju i čitaju i čitaju. Ja verujem u čitanje, važno mi je da vidim širok spektar onoga što je napisano. Verujem, takođe, da treba pročitati i ono što vam se ne dopada, bar jednom, prosto da biste znali. Često kažem mojim studentima: 'Daću vam da pročitate nešto što mi se ne dopada.' Ne volim hladnu fikciju. Ne volim eksperimentalnu fikciju. Primećujem da se momcima sa kursa dopadaju one knjige koje ja ne volim. Često im kažem: 'Otkriću vam zašto mi se ne sviđa ta knjiga. A onda, ako se vama svidi, objasnićete mi zašto.' Ali više od svega, verujem u čitanje zbog svega što možete da naučite i to ne samo o samom umeću i tehnikama pisanja, već o pogledima na svet. Važno je razmišljati o rečenicama, o tome kako neko gradi likove i slično, ali važno je  razmišljati i o samoj priči, u smislu sticanja šire slike. Mi se u radionicama, pre svega, zabavljamo. Meni je veoma važno da imamo razlog za smeh. Najčešće i imamo.“ – iz intervjua za „Image“.

„Čitajte, čitajte, čitajte. Nisam sigurna da neko može da bude dobar pisac, ako nije dobar čitalac. Ako planirate da napravite sto, veoma je korisno da vidite šta su drugi stolari napravili.“ – deo intervjua za „Stylist Book Club“.

Pisanje iz života:

„Mnogi moji prijatelji pisci se uvrede kada ih pitaju o tome kako su došli do ideje za neku priču. Meni to ne smeta. Mašta i inspiracija ne dolazi niotkuda; morate početi od nečega. Ja inspiraciju za svoje knjige nalazim u svom životu, a možda i više u životima drugih ljudi. Budući da pišem realističnu fikciju, inspiracija mi ne pada sa neba. I ne osećam se ugroženo kada me to pitaju.“ – iz intervjua za „Salon“.

„Ponekad se likovi prosto pojave u mojoj glavi; nekada su likovi zasnovani na nekom stvarnom (mada se često desi da lik na kraju bude potpuno različit od „stvarne“ osobe). Ifemelu je zanimljivija verzija mene. Zapravo, i Ifemelu i Obinze sam ja ... Mislim da Ifemelu ima moju radoznalu prirodu, Obinze moju čežnju. Poput njih, i ja uvek težim da učim. Pomalo sam i romantična, ali to dobro krijem.“ – intervju sa Parul Segal u „Tin House“.

Zbog čega „Amerikana“ - ljubavna priča, nije „degradacija“:

„Uopšte ne prihvatam tu tvrdnju. Ispada da sam ja uništila nešto sa čime se nisam ni složila. Ja se s tim nikad nisam složila. Nisu mi mnogo važne te podele između, recimo, umetničke i žanrovske literature. Ja čitam ono što mi je zanimljivo. A zanimljvo je, zar ne, i to što kada žena napiše ljubavnu priču, to je ljubavna priča. Ali, kada muškarac napiše ljubavnu priču...

I da, ja volim ljubavnu priču, i baš sam želela da napišem jednu. Ali, ovo je ljubavna priča koja je u velikoj meri zasnovana na stvarnosti. To je ljubavna priča u kojoj nemogućnost da se dobije viza stane na put ljubavi. Dopao mi se kraj, na primer. Nadala sam se da će iznervirati neke ljude. Uvek je dobro kada iznervirate neke ljude. Ali evo o čemu se radi: pomislila sam, „Znate šta? Želim da se na kraju desi nešto sočno i neverovatno, i desiće se!“ – iz intervjua za „Salon“. 
    
Pisanje nije dokazivanje:

Ne bavim se pisanjem da bih se borila protiv stereotipa. Smatram da je to jednako opasno kao što je opasno baviti se pisanjem da bi se „dokazali“ stereotipi. Kažem „opasno“, jer fikcija koja tako nastane na kraju deluje neprirodno, opterećeno svojom namenom. Mislim da jednostavno pisanje na emocionalno iskren način neizbežno rađa jedinstvenu, složenu, ljudsku priču. I ja stalno sebe podsećam da treba da budem iskrena.“ – iz intervjua sa Parul Segal u „Tin House“.

O razlici između pisanja kratkih priča i pisanja romana:

„Ponekad mi se čini da ljudi imaju predrasudu da su kratke priče manje postignuće od romana. Ja se sa tim uopšte ne slažem. Ponekad pisci počnu da pišu kratku priču, pa napišu roman, i po meni su obe književne forme jednako teške. Ja ne mogu da znam šta me opredeli za kratku priču kada počnem da pišem na određenu temu. Čini se kao da neke teme treba da budu u formi kratke priče. Vrlo je teško znati zašto radite to što radite.

Ali ako vam pisanje ne ide, frustracija je ista, koju god formu da izaberete. Kada vam ide, obe su fantastične. Za neke kratke priče mi je bila potrebna čitava večnost. Jednu od priča iz zbirke 'That Thing Around Your Neck' – 'Cell One' -  pisala sam četiri godine. Počela sam da je pišem i jednostavno nisam znala šta da radim sa njom. Stalno sam joj se vraćala, i nije išlo. A onda jednog dana je krenulo. Za pisanje kratke priče obično vam je potrebna jedna nedelja. Kod mene to ne funkcioniše tako.” – iz intervjua za „Bookslut“.

Kako je istraživanje za knjigu „Pola žutog sunca“ preraslo u fikciju:

„Često se šalim da sam jedva sačuvala živu glavu, ali zaista jeste bilo vrlo napeto. Mislim  da sam pročitala bukvalno sve što sam našla da je objavljeno o tom periodu nigerijske istorije. Postavljala sam gomile pitanja svima: roditeljima, rođacima, prijateljima rođaka. Bilo mi je veoma teško da sve to pretvorim u fikciju, jer sam imala ogromnu količinu podataka. Saznala sam neverovatno zanimljive stvari; pomislila sam – 'Pa ja nisam znala da je francuska vlada to uradila, to mora da uđe u knjigu!' Međutim, onda sam se našla u problemu, kako da sve to iskoristim, a da ipak napišem roman. Prva verzija je bila grozna, jer se sve svelo na istraživanje koje sam sprovela i na to šta sam otkrila. Naučila sam važnu lekciju o disciplini i potrebi da sebi kažem da su najvažniji likovi. Shvatila sam da je problem sa prvom verzijom bio u tome što su događaji bili ti koji nose priču. Pomislila sam: 'Ne, tako ne može. Likovi moraju biti ti koji nose priču.' Sve to što sam saznala, moraće da ostane u mojoj glavi.

Od  početka sam imala strukturu od koje sam krenula, zatim sam se nadovezala na rat i strašne stvari koje su se dešavale, a onda sam se ponovo vratila na početak. Ovo je za mene bilo naročito važno, jer nisam želela da moji likovi izgube ljudskost. Nisam želela da se zaglibim u priči čiji će likovi izazivati samo sažaljenje ili strah. Bilo mi je važno da se vratim i prisetim vremena kada su ti ljudi bili obični i nisu morali da se suočavaju sa bombarderima. Jedino što ih je mučilo bilo je 'Šta da jedem?' ili 'Na koju zabavu da odem?' Takve stvari.

Zaista nisam imala mnogo problema sa strukturom. Najteža stvar kod ove knjige bila je da istraživanje pretvorim u fikciju. Da interesantna otkrića pretočim u ubedljive ljudske priče.“ – iz intervjua za „Bookslut“.

O povratnim informacijama:

„Mislim da je iskren odgovor veoma važan. Ali ga je isto toliko teško dobiti. Komentari drugih pisaca mogu biti korisni, ali nekada i nisu, jer oni rade isto što i vi, i ponekad žele ste isti kao oni. Zato je divno kada pronađete nekoga ko je veoma dobar čitalac, a nije zainteresovan za pisanje. Morate se pomiriti sa tim da će uvek postojati ljudi kojima se vaš rad neće svideti i koji vas neće razumeti, ali to je sve deo posla.“ – iz intervjua za „Stylist Book Club“

Jasnost:

„Izuzetno mi je važno da budem jasna. Zaboravila sam  ko je rekao da 'proza treba da bude jasna kao prozorsko okno'. Ja se uglavnom vodim time, takva je i fikcija koju ja volim da čitam. Volim da čitam štivo koje je jasno napisano. Lako je loše napisan tekst pobrkati sa nečim što je na neki način duboko. Ako je nešto nerazumljivo i rečenice su loše napisane, trebalo bi da kažemo 'Oh to je stvarno duboko'. To nije fikcija kakvu ja volim da čitam, tako da verovatno o tome razmišljam kada nešto uređujem. Rečenice kojima se ja stvarno divim su smislene i pregledne rečenice.“ – iz intervjua sa Zadijom Smit za NYPL kanal.

O dopadljivosti:

„Mislim da je najvažnije da ispričate svoju priču iskreno i istinito. I mislim da je to najteže, biti stvarno iskren, jer je prirodno da vas brine da li ćete nekoga uvrediti, ili trpeti neke posledice... Zaboravite dopadljivost. Mislim da naše društvo pogrešno uči naše mlade devojke, a to je nešto čega se teško oslobode čak i starije samozvane feministkinje, da je dopadljivost jedan od najvažnijih ciljeva koje treba ostvariti. Morate da se savijate kako vetar duva da biste se dopali, ponekad morate da se suzdržite, povučete, ostanete nedorečeni, ne budete napadni, jer treba da se dopadnete. Ja kažem da su to budalaštine... ako počnete da razmišljate o tome da treba da budete dopadljivi, nećete svoju priču ispričati iskreno. Bićete opterećeni time da nekoga ne uvredite. I to će uništiti vašu priču. – iz govora na banketu „Girls write now“.

Zbog čega piše:

„Volim da pišem; pisanje je ono što me čini srećnom – najsrećnijom. I kada je teško, ono što me održava je mogućnost da budem srećna. Kada pišete i ne ide vam, napravite pauzu, pojedite čokoladu. Samo ostavite sve neko vreme, pa se kasnije vratite.“ – iz intervjua za „Stylist Book Club“.

Autor Emili Templ
Izvor: lithub.com
Prevela: Milijana Horvat