Četrdeset godina kasnije – Amos Oz o romanu „Moj Mihael“

Roman Moj Mihael napisao sam u celosti iz ugla žene, u prvom licu. Tada sam imao dvadeset šest godina i bio sam ubeđen da o ženama znam sve što treba znati. Danas se ne bih usudio da čitav jedan roman napišem glasom žene.

Nakon što je delo objavljeno, dobio sam mnoga pisma od zaprepašćenih žena koje su me pitale: „Kako ste znali?“ Takođe sam dobio mnoga pisma od žena koje su me grdile jer ne znam ništa. Nikad neću saznati ko je bio u pravu.

Istina je da sam Mog Mihaela napisao gotovo pod prinudom – lik Hane me je toliko obuzeo da sam počeo govoriti njenim jezikom i noću sanjati njene snove. A njen lik nisam zasnovao na stvarnoj ličnosti. Ni najmanje. Odakle god da je došla, ušla je u mene i nije me napuštala. Odolevao sam joj mesecima i nisam napisao ni jedan jedini redak – ko sam ja da pišem o ljubavi, braku i razočaranju mlade žene iz Jerusalima koja je deset godina starija od mene? Ali Hana me nije puštala. Sa sobom je u moj život unela i svog Mihaela, svoje i njegove roditelje, svog sina i susede, čitavu četvrt, čitav svoj Jerusalim, i arapske blizance iz svojih snova koji su se pojavili u mojim snovima. Bio sam primoran da počnem pisati knjigu ne bih li se rešio Hane i vratio svom životu. U to sam vreme u kibucu Hulda vodio život kibucnika, koji je svoje vreme trošio na podučavanje i obrađivanje zemlje, veoma daleko od Hane Gonen, od njene propale ljubavi i njenog sumornog Jerusalima.

Nisam očekivao da ću napisati čitavu knjigu. Mislio sam da ću napisati nekoliko strana, možda kratku priču o Hani, i tako je se osloboditi. Nisam bio oduševljen njenim bračnim jadima niti mi se posebno svideo njen tajni, izmaštani život.

Knjigu sam počeo pisati 1965, pre objavljivanja mog prvog romana Možda negde drugde. Najpre sam pisao samo četvrtkom (te godine kibuc mi je za moje literarne eksperimente dodelio jedan radni dan). Ali ubrzo me je Hana naterala da njenu priču pišem svakodnevno. Nili i ja i naše dve kćerke tada smo živeli u stančiću koji se sastojao od jedne male sobe i još jedne upola manje prostorije, pored kancelarija kibuca, preko puta autobuske stanice. Po podne bih stigao kući, istuširao se i veče provodio s porodicom. Kad bi devojčice i Nili otišle na spavanje, seo bih i pisao dva-tri sata. Ni jedan jedini redak nisam bio u stanju da napišem ako mi u ruci nije upaljena cigareta, a pošto nisam imao radnu sobu i Nili nije mogla da spava u zadimljenoj prostoriji s upaljenim svetlom, zatvarao sam se u maleno kupatilo koje nije bilo veće od toaleta u avionu. Spustio bih dasku na klozetsku šolju, seo i na kolena stavio knjigu Van Gogovih reprodukcija koju smo dobili za venčanje. Na nju bih namestio svesku, pripalio cigaretu i pisao ono što mi je Hana diktirala do ponoći ili do jedan ujutro, kad bi mi se oči sklapale od umora i tuge.

Kad čujem kako pisci u potrazi za nadahnućem putuju na mesta gde ambijent i krajolik oduzimaju dah, setim se da sam najveći deo Mog Mihaela napisao u toaletu (možda se to odrazilo i na knjigu, čija se radnja dobrim delom odvija u malenom, prenatrpanom i mračnom jerusalimskom stanu s niskom tavanicom).

Upravo sam rekao da sam napisao sve što mi je diktirala Hana. Ali to nije sasvim tačno. Istina je da sam se svim snagama borio protiv nje. Govorio bih joj: „To se ne uklapa. Nije u tvojoj prirodi. To neću napisati.“ A ona bi se obrušila na mene: „Nećeš mi ti govoriti šta mi je u prirodi a šta nije. Samo ćuti i piši.“ Navaljivao bih: „Ja ti to neću napisati. Veoma mi je žao. Idi nekom drugom. Idi nekoj ženi. Ja ne umem da pišem takvo nešto. Nisam žena, a nisam ni ženski pisac.“ Nije popuštala: „Piši šta ti govorim i ne mešaj se.“ „Nisam ti ja pisar. Ti si samo lik u mojoj knjizi, nije obrnuto.“ Svađali smo se noću, Hana i ja. Ponekad bih joj udovoljio, a ponekad nikako nisam hteo da popustim. Do dana današnjeg ne znam bi li knjiga bila bolja ili gora da sam Hani udovoljavao više ili manje nego što jesam.

Kad sam završio pisanje, aprila 1967, mesec dana pre no što je izbio Šestodnevni rat, kad sam se napokon oslobodio Haninog ropstva, seo sam, pročitao knjigu i obuzele su me teške sumnje: Napisao sam roman u kojem niko ne gine i niko nije prevaren, predvidljivu povest o braku koji više nije dobar, o donekle histeričnoj ženi, o utučenom mužu, neprilagođenom detetu, prezrivim susedima i podeljenom Jerusalimu koji deluje hladno, sumorno i zlokobno. Štaviše, šest nedelja kasnije duvali su u šofar pred Zidom plača i svuda su odzvanjali zvuci pesme Jerusalim od zlata, o Jerusalimu sasvim drugačijem od Haninog i Mihaelovog. Da knjigu nisam završio mesec dana pre tog rata, ne bih je sigurno završio nikad.

Pomislio sam: Ovo je knjiga koja će se dopasti šačici tananih čitalaca, voljnih da istraju do kraja romana koji zapravo nema radnju, čiji junaci nisu junaci i koji se odigrava u podeljenom Jerusalimu, gradu koji više ne postoji.

Teška srca predao sam rukopis uredniku u izdavačkoj kući Am Oved. Pročitao ga je i rekao da knjiga, nažalost, nije od onih koje imaju dobru prođu i da se neće dopasti čitaocima popularne edicije Narodna biblioteka. U stvari, kazao je, podseća ga na knjigu poezije – napisana osećajno, ali ne i prikladno za široku publiku. Ponudio je nekoliko ideja kako da se knjiga poboljša; predložio je, na primer, da bi Hana barem jednom trebalo da prevari Mihaela, ili bi Mihael mogao da postane genijalni naučnik i stekne međunarodnu slavu. Ili, oboje bi mogli napustiti Jerusalim i započeti novo poglavlje života negde drugde, možda u nekom kibucu? A možda bi najbolje bilo promeniti naziv knjige Moj Mihael u Hanini dnevnici? I zašto ona ima to starinsko ime? Možda bih je mogao nazvati Noa ili Ruti? Ali čak i da odbijem da izmene unesem u knjigu, kazao je urednik, Am Oved će se udostojiti da roman objavi takav kakav je. On samo želi da mi da poneku temu za razmišljanje i predloži mi kako da unesem malo živosti u moju jednoličnu priču.

Ja sam pak bio ushićen rečima „napisana osećajno“, ali složio sam se s njim u pogledu široke publike. Izdavač je nameravao da objavi veoma mali tiraž, ali zbog nezgode s nekom drugom knjigom, Moj Mihael je na kraju objavljen aprila 1968, bezmalo godinu dana nakon što sam predao rukopis, i to u ediciji Narodna biblioteka. Na iznenađenje izdavača, na moje lično i na iznenađenje šačice bliskih prijatelja koji su pročitali rukopis, Moj Mihael je gotovo preko noći postao bestseler, koji su čitali i muškarci i žene. Skoro sto trideset hiljada primeraka prodato je u Izraelu, a još stotine hiljada primeraka kupili su čitaoci dvadeset osam jezika na koje je knjiga prevedena u sedamdeset dva izdanja širom sveta. Možda je zaista tačno da su neke knjige univerzalne upravo zato što su lokalnog karaktera i velike upravo zato što su jednostavne. Možda.

Ponekad se u mislima vraćam Hani Gonen i njenom mužu Mihaelu u njihovom sumornom stanu, njihovom žalosnom, jednoličnom životu, i setim se Haninog glasa koji mi u toaletu u kibuca Hulda pripoveda o jadu svog življenja u klopci, o svojoj neutaženoj žudnji za dalekim ostrvima, užurbanim gradovima, širokim predelima. Vidim kako Hana stoji na prozoru i uvek gleda na prostranstva do kojih ne može stići. I kažem i njoj i sebi: Hana, sada si svuda, u Japanu i Koreji i Kini, u Bugarskoj i Finskoj i Brazilu – zar nije ipak sve malo bolje? Srećan ti put, kažem joj. A onda se vraćam onome što pišem sada, toliko daleko, ali i ne toliko daleko, od nje.

 

Amos Oz

Arad, 2008.

Prevela Žermen Filipović