„Černobiljska molitva“ Svetlane Aleksijevič: Ima li polifonije u černobiljskom horu?

„Černobilj je izlaz u beskonačno. Sećam se kako smo diskutovali o ruskoj kulturi, o njenoj težnji ka tragičnom. Bez senke smrti ništa se ne može shvatiti. Samo se na tlu ruske kulture može osmisliti čitava katastrofa.“

Pre nego što je počela ozbiljno da se bavi književnošću, Svetlana Aleksijevič je bila novinarka i scenaristkinja dokumentarnih filmova. Za nas bi to mogao da bude dovoljno relevantan podatak. Jer, imajući ovo u vidu, jasno nam je zašto je svoje romane koncipirala kao dokumentarnu građu koju je (nedovoljno?) uspešno literarno oblikovala.

U romanu „Černobiljska molitva“, koji joj je doneo svetsku slavu, autorka beleži ispovesti ljudi koji su živeli ili žive u blizini atomske elektrane Černobilj. Fabula je utemeljena u stvarnoj katastrofi, i tu fabulu, tu dokumentarnu građu (požar / kontaminirani otpad / evakuacija stanovništva / ubijanje životinja / bolesti osoba koje su bile izložene radijaciji, kao i onih koji su bili u njihovoj neposrednoj blizini / smrt) Svetlana raspoređuje kroz različite likove, ukrštajući sižee svedoka ovog događaja.

Na stil Svetlane Aleksijevič bitno je uticao beloruski pisac Ales Adamovič. On je stvorio novi žanr, takozvani višeglasni roman ili „roman oratorijum“, „saborni roman“, „roman svedočanstvo“, „epsko-horsku prozu“, roman u kome „narod sam o sebi pripoveda“. Švedska akademija je obrazložila odluku da Svetlani Aleksijevič dodeli Nobelovu nagradu za književnost 2015. godine rečima da je nagradu zaslužila upravo zbog takvog načina pripovedanja, „polifonijskog pisanja, koje je spomenik patnji i hrabrosti našeg vremena“. Ipak, pitanje je koliko je to pisanje zaista polifonijsko. I da li je u romanu „Černobiljska molitva“ autorkina namera bila da izrazi polifoniju?

U „Naratološkom rečniku“ odrednica „polifonijsko pripovedanje“ upućuje na termin „dijaloško pripovedanje“ u kome „nasuprot monološkom pripovedanju, pripovedačevi stavovi, sudovi ili čak znanje nisu autoritativni i konačni u prikazanom svetu, već jesu samo jedan od nekoliko doprinosa dijalogu.“ U romanu „Černobiljska molitva“ ispovesti su označene kao „monolozi“, ne kao dijalozi (ili intervjui, kako je obećano). Za „monološko pripovedanje“, nailazimo objašnjenje da je to „pripovedanje koje karakteriše jedinstven glas ili svest, superioran u odnosu na druge glasove ili svesti unutar istog pripovednog teksta.“ U ovom slučaju, „pripovedačevi stavovi, sudovi i znanje predstavljaju najviši autoritet u vezi s predstavljenim svetom.“ Upravo na ovakvu vrstu pripovedanja nailazimo u romanu „Černobiljska molitva“.

Postoji autoritet u vezi s predstavljenim svetom. To nije autoritet nekog posebnog lika, naratora, fokalizatora ili neke druge, konkretne superiorne svesti. Roman „Černobiljska molitva“ je koncipiran kao grupa različitih ispovesti, i baš taj broj različitih glasova i perspektiva zahteva mnogo veštije stilsko razlikovanje pojedinačnih naratora. Ovde, ono što je izgovorio Sergej Vasiljević Soboljev, mogao je da izgovori i Genadij Gruševoj – stilski, nema neke bitne razlike. Svaka ispovest je rasplinuta, zatrpana trotačkama. Ostavićemo mogućnost da je autorka imala neku drugu ideju, da joj je namera bila da ne napiše polifonijski roman, već da te glasove spoji u jedan jedinstveni glas. Možda je to glas samog Černobilja koji postaje narator i progovara o svemu što sa sobom (od)nosi. Možda je zbog toga dijalog nemoguć.

Jedini „dijalog“ koji u knjizi nalazimo je intervju koji autorka vodi sa samom sobom. Sve drugo su monolozi – ispovesti bez upliva sagovornika, bez početnog pitanja i bez nekog odgovora sa druge strane. Monolog može biti vapaj, ali i pomirenost sa činjenicom da odgovora nema. Černobilj je sve – i pitanje i odgovor. Predstavljeni svet je svet Černobilja – svet u kome Černobilj postaje i neprijatelj i prijatelj, i prošlost i budućnost, pakao, ali i raj. Crna stvarnost.

U podnaslovu romana stoji „Hronika budućnosti“. Jedna od ideja romana je da u svetu posle Černobilja, budućnosti nema. Kao da nema ni prošlosti. Za ljude koji su ostali da žive u Zoni, Černobilj je neka neprekidna sadašnjost, izokrenuta stvarnost. Obrnuta hronika. Deca se rađaju stara. Već su delimično na drugoj strani. Devojčice u nižim razredima osnovne škole razmišljaju kako će roditi nakaze, koje će svejedno voleti. Deca ne liče na decu. Nisu znatiželjna, odsutna su, bleda, ne prave gluposti; ako kojim slučajem neko dete razbije prozor ili napravi neku drugu havariju, nastavnici se raduju. Kada ovu decu odvedu na izlet u inostranstvo, dozvoliće im da beru cveće, da sede na travi, prave venčiće od cveća, kupaju se u reci. Deci će to delovati egzotično. U jednom od monologa, narator će se pitati: „ O čemu razmišljam? O čemu… Da, možemo da ih lečimo, al kako da im vratimo pređašnji svet? Kako da im vratimo njihovu prošlost? I budućnost?“

U svetu bez budućnosti, ljudi više nisu ljudi, u ovom slučaju su i radioaktivni objekti (posebno vatrogasci koji su gasili požar prvih dana, ali i likvidatori i njihove porodice) „s visokom gustinom kontaminacije“. „To više nije čovek nego reaktor.“ Postaju ono što ih ubija. Hodajuće smrti, živi leševi. Opasni za sebe i druge. Bebe majki koje su provodile vreme sa muževima koji su „otklanjali havariju“, sa vatrogascima i takozvanim likvidatorima, rađaju se mrtve. „Moja devojčica je mene spasila, ona je ceo radioaktivni udarac primila u sebe, bila je kao neki prijemnik tog udarca“, reći će majka mrtvorođenog deteta u uvodnoj ispovesti.

Ljudi koji su ostali da žive u Zoni su „retki eksponati“, ne baš poželjno društvo. Mnogi će se vratiti u svoja sela, noću, kroz šume i močvare, kako bi bili kod kuće. Neki nikada neće otići. Neki će biti primorani da ostanu. Mnogi će se bilo gde drugde osećati kao stranci, kao da ih se ostatak sveta plaši. Ova katastrofa će ih učiniti Černobiljcima. Neće više biti bitno da li su Rusi, Belorusi ili Ukrajinci. Stvorena je nova nacija. Neki će upravo Černobilj videti kao mogućnost da bliže odrede nacionalni identitet. Kada se kaže „Černobilj“ uglavnom se misli na Ukrajinu i Rusiju. Činjenica je da je ova katastrofa u velikoj meri uticala i na Belorusiju, koja je do tada bila terra incognita, da bi sada dobila jedno novo, poznatije lice. Černobiljsko. Jedna od žrtava će reći:

„Plašim se da izgovorim, ali mi… Mi volimo Černobilj. Zavoleli smo ga. On je naš ponovo pronađeni smisao života… Smisao naše patnje. Kao rat. Za nas Beloruse svet je saznao posle Černobilja. On je bio prozor u Evropu. Mi smo istovremeno i njegove žrtve i njegovi žreci.“ Zanimljiv je taj način utvrđivanja nacionalnog identiteta kroz katastrofu, kao jedini mogući način da nevidljivo postane vidljivo.

S ovim je povezano i pitanje slobode, koje će se provući kroz nekoliko monologa. Ljudi koji su ostali su sada sami, niko ih ne dira, vlast im ne može ništa. Neki će čak pobeći u černobiljsku zonu od rata. Tu će biti slobodni, tu je neprijatelj nevidljiv. Mnogi su na neki način i Robinzoni, koji su se vratili na svoju pustu zemlju. S druge strane, černobiljski čovek je „čovek u vakuumu, čovek bez ičega“. Ljudi se probijaju do svojih sela šumskim stazama, noću, da se vrate onome što osećaju kao svoje, ne pitajući za cenu.

Oni koji su primorani da napuste svoje domove, šta nose prilikom evakuacije? Ima ljudi koji bi samo poneli šal, u slučaju hladnijih dana, dok će Nikolaj Fomič Kalugin želeti da ponese kućna vrata, jer je njegov pokojni otac ležao na njima pre nego što su ga smestili u sanduk. Nakon nekoliko godina će na istim vratima ležati njegova sedmogodišnja ćerka, na vratima koja je krišom prevezao kroz šumu. „Na tim vratima je upisan sav naš život, kao na drevnom papirusu. Kako da ih ostavim?“, pitaće se Kalugin. Slika njegove devojčice koja leži na kućnim vratima je jedna od upečatljivijh i uspelijih slika u romanu, koja ilustruje to zamršeno vreme, u kome hronologije više nema. Zato su Černobiljci osuđeni da žive prošlost i budućnost u nekom istovremeno realnom i nerealnom prostoru. Život posle života. Smrt vreba sa svih strana, i baš zato što je dobila neko poznato lice, prestaje da bude tabu. O smrti se govori slobodno, bez ikakvog ustezanja. S druge strane, smrt je, isto kao i radijacija – nevidljiva. To je strah koji se ne obraća čulima – „ne čuje se, ne vidi se, nema mirisa, ni boje“, iako se ljudi menjaju i „struktura krvi, menja se genetski kod, menja se pejzaž…“

Zastanimo na trenutak kod pejzaža koji se menja. Posmatramo bukolički prizor, predočen nam je skoro idilični pejzaž u kome sve buja, ali narator kaže da gubi osećaj mirisa usled jake radijacije, i sama ta nemogućnost da se omiriše rascvetalo trešnjino drvo, odaje utisak nestvarnosti prizora. Gubi se šema stvarnosti na koju su ovi ljudi navikli. Pečurke ne smeju da se beru a tu su, jagode ne smeju da se jedu – a tu su. To je neki novi, „nepoznati osećaj smrti“, koji ujedinjuje  lepotu i strah. „Strah je prestao da bude odvojen od lepote, a lepota od straha.“

U Černobilju nema suprotnosti, sve je u nekom čudnom saživotu. Ništa nije odvojeno ni od čega. Strah i lepota, život i smrt, detinjstvo i starost, prošlost i budućnost. Lopata i atom. Sloboda i rat. U svetu u kome neki „niži“ oblici života imaju razrađenije mehanizme, čovek, koji pokušava da kontroliše prirodu i tehnologiju, biva zarobljen u vakuumu i primoran da se prilagođava i iznova pokorava onome što pokušava da kontroliše. Zanimljivo je kako černobiljske životinje reaguju na ovaj tihi rat. Kako nekad, neke naizgled bedne egzistencije, poput crva, znaju bolje da se zaštite? U stanju su da se dokopaju dubina u kojima ima manje radijacije. A čovek? Čovek se oslanja na ono što vidi i čuje. Onoliko koliko mu je dozvoljeno da vidi i čuje.

Zato u černobiljskom horu nema bednih egzistencija, nema nevažnih glasova – svaki glas je bitan, čak iako je iza njega muk. Svi glasovi ovog romana su upleteni, spojeni u jedan, koji je istovremeno i vapaj i prihvatanje, vrisak iz Zone i topao osmeh ljudi žele da žive na svojoj zemlji, u svojoj (crnoj) stvarnosti.

Piše: Milena Ilić Mladenović
Izvor: libartes.rs