Laguna - Bukmarker - Čak Palahnjuk – autor romana „Borilački klub“ - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Čak Palahnjuk – autor romana „Borilački klub“

Intervju je rađen u vreme kada je autor pisao roman „Choke“, koji je objavljen u izdanju Lagune pod nazivom „Zagrcnut“.

Čak Palahnjuk jedan je od onih autora bez dlake na jeziku. Umesto da izbegava haos i neugodne teme, on ih istražuje, ispituje, čak ih, na neki način, i prihvata. Na tržištu preplavljenom piscima koji sanjaju o tome da njihova knjiga uđe u Oprin književni klub, Čak piše sa nadom da će muškarci uzeti njegovu knjigu i njoj pronaći nešto za sebe. Radnja u njegovim knjigama odvija se vratolomnom brzinom, a neočekivanih obrta je više nego krivina na planinskom putu. Nije nikakvo iznenađenje što je roman „Borilački klub“ tako dobro prenet na filmsko platno.

Našli smo se sa Čakom u malom restoranu u Portlandu, Oregon. Kada smo stigli, bio je potpuno zaokupljen radom na novom romanu. Kada upoznate skromnog i blagog Čaka, nikad ne biste pomislili da je upravo on tvorac Tajlera Derdena, jednog od junaka „Borilačkog kluba“, ili unakažene Evi, junakinje romana „Nevidljiva čudovišta“.

Veći deo razgovora sa autorom vođen je na osnovu pitanja njegovih obožavalaca.

Upozorenje za one koji još nisu čitali ili gledali „Borilački klub“, u intervjuu su otkriveni neki od ključnih detalja zapleta.

Na čemu trenutno radite?

Pišem knjigu pod nazivom „Zagrcnut“. Zaključio sam da ukoliko sam mogao da napišem crnu komediju o nasilju, mogu da napišem i crnu komediju o seksu, dakle knjiga je o zavisnicima od seksa sa kompulsivnim poremećajem. Glavni lik je seksualni zavisnik koji obilazi anonimne sastanke zavisnika od seksa, sa namerom da pronađe partnerku, i oko njega je stalno gomila žena. On je neprestano u pohodu. Ali to je samo vrh ledenog brega.

Kako se zapravo zove glavni lik u „Borilačkom klubu“ – Tajler, Džek ili je neko treće ime?

Njegovo ime se u knjizi nijednom ne pominje. Kada je pisan scenario, bilo je protrebno smisliti imena koja će ići ispred replika, pa su samo ubacili ime Džek. U knjizi postoji situacija u kojoj on Marli pokazuje vozačku dozvolu da bi joj dokazao da on nije Tajler Derden, ali Marla ga upoznaje pod nizom različitih imena na grupama za podršku. Kada se kao Tajler pojavi da je spasi, ona ga poznaje kao Tajlera. Svi koji su ga upoznali, upoznaju ga kao Tajlera. Ali njegovo pravo ime je... Nemam pojma.

Grupe podrške imaju veoma važnu ulogu u romanu „Borilački klub“. Kako je došlo do toga i kakvo je vaše iskustvo sa grupama podrške?

Volontirao sam u domovima za stare i bolesne, ali pošto nisam obučen ni za bolničara ni za spremanje hrane, bio sam takozvana pratnja. Svake večeri sam vodio ljude na sastanke grupa za podršku i ostajao sam u blizini da bih mogao da ih vratim u prihvatilište kad se sastanak završi. Sećam se da sam sedeo na tim sastancima, osećajući ogromnu krivicu, jer sam jedina zdrava osoba među njima – „turista“. To me je navelo na razmišljanje – A šta ako neko od njih folira? Šta ako neko sedi na tim sastancima zbog tog osećaja prisnosti, zbog iskrenosti koja tamo vlada, zbog neke vrste katarzičnog pražnjenja. Upravo tako sam došao na tu ideju.

Šta mislite o filmskoj verziji „Borilačkog kluba“?

Delove scenaria bih video tek kad sam odlazio na snimanje. Dejvid Finčer bi me odvukao sa seta u svoju prikolicu i pokazao mi scene predviđene za snimanje tog dana. Gledao bi u mene i čekao moju reakciju, a ja uglavnom nisam imao nikakvu ideju gde se te scene uklapaju. Bilo je tu nekih predivnih reakcija i sličnih stvari koje su mi delovale toliko nasumično, iako su bile divno sastavljene , privlačne i smešne na svoj način, ali ja nisam imao predstavu kako će biti složene u celinu. Osećao sam se vrlo neprijatno dok me je Dejvid posmatrao. Sada kad sednem da gledam film osetim neku vrstu postiđenosti zbog knjige, a to sam osetio vrlo izraženo kada sam seo sa Džimom Ulom da snimim komentare za DVD izdanje. Film je mnogo bolje predstavio zaplet i učinio ga mnogo efektnijim, povezujući neke stvari kojih se ja uopšte nisam setio da povežem. Postoji jedna replika o „očevima koji stvaraju franšize sa drugim porodicama“, i ja se nikad ne bih setio da to povežem sa činjenicom da Borilački klub otvara svoje franšize, a u filmu je jasno naglašena ta veza. Proklinjao sam samog sebe što se sam nisam to primetio.

U filmu se neke stvari o Tajleru Derdenu otkrivaju mnogo kasnije nego u knjizi. Koja verzija je po vama efektnija i koja je više doprinela priči?

Jedan od momenata iz filma koji je najsličniji knjizi je trenutak spoznaje, proces razotkrivanja Tajlera. To je preuzeto iz knjige skoro doslovno, čitava scena i telefonski razgovor sa Marlom. Tako da sam bio prezadovoljan. To je pomalo smešno, jer su se svi strašno brinuli oko toga da li će ljudi prihvatiti ovakav obrt, a Dejvid je neprestano govorio: „Ako prihvate sve do tog trenutka, prihvatiće i taj obrt. Ako ostanu dovoljno dugo da to vide, ostaće do kraja“.

Budući da ste autor knjige koja se bavi kritikom materijalnih bogatstava i budući da je ta knjiga postigla ogroman uspeh, da li to dovodi u pitanje vaše prvobitne stavove o imovini?

Stvarno ne. Ima u tome ironije, sanjao sam da ću jednog dana kada budem imao dovoljno novca, moći da kupim gomilu stvari. Sada kada imam novac ništa me od toga ne interesuje. Mislim, pogledajte me, sva moja odeća izgleda kao da sam je dobio od Crvenog krsta, a moja kuća je i dalje u haosu. Došao sam do saznanja da stvari predstavljaju teret i zato stvarno ne želim da posedujem mnogo toga. Hvala Bogu što nisam imao para da kupim sve te tričarije, jer bih sad morao da živim sa njima. Drago mi je što do skoro nikad nisam imao dovoljno sredstava da napravim grešku koju bih sigurno napravio.

Ima izveštaja o pravim borilačkim klubovima koji se pojavljuju širom zemlje. Šta mislite o tome?

Čuo sam da Univerzitet u Juti ima ogroman borilački klub sa preko 200 članova. Ljudi su mi slali članke o tome kako koledž pokušava da ih zabrani. Verujem da je to na neki način nastalo iz određene vrste potrebe. Ja treniram rvanje sa jednim borcem tri puta nedeljno, i obožavam to. To je nešto najzabavnije što sam radio poslednjih godina, i jedva čekam da idem i da se tučem dva-tri sata. Ako nema nagrade ili dobre zarade, zašto bi to neko uopšte radio? To nije nešto atraktivno, što većina smatra zabavnim.

A da li ste išli na rvanje pre nego što ste napisali knjigu?

Ne, pre nego što sam napisao knjigu bio sam samo besan.

Kako ste se osećali kad ste, četiri godine nakon objavljivanja knjige „Borilački klub“, prvi put gledali interpretaciju svog dela, a onda morali da date svoj komentar?

To je bilo pomalo jezivo, jer je samo delo interpretacija onoga što smo moji prijatelji i ja stvarno radili u to vreme. Kada sam gledao film, bilo je kao da gledam filmsku verziju sopstvenog života i vidim, ako ne sebe, onda sve svoje prijatelje koji izgovaraju stvari koje su tih dana zaista izgovarali. Replika: „Mi smo samo svi raspevani, svi razigrani ološ na ovoj zemlji“- to je rečenica koju je moj prijatelj Karston zaista govorio. U to vreme je učio engleski, pa je koristio razne poštapalice, poput „svi raspevani i svi razigrani“. Bilo je sablasno i nadrealno posmatrati stvarne događaje predstavljene u grandioznom holivudskom maniru.

Čekajte malo. U kojoj meri je knjiga zasnovana na stvarnim dešavanjima?

Sve osim samih klubova.

Čak i „Projekat Haos“?

„Projekat Haos“ je zasnovan na „Društvu za izazivanje nereda“ iz Portlanda, u kom sam ranije više učestvovao. Oni se okupljaju i izvode neke neverovatne praktične šale. Sada su se proširili u međunarodnim razmerama, gotovo svaka metropola ima jedno takvo udruženje koje izvodi razne nestašluke, šale, ispade i podvige.

Veliki deo dijaloga u filmu preuzet je iz knjige, neizmenjen, što je neverovatno. Da li vas je iznenadilo to koliko toga je iskorišćeno iz knjige?

Nikad ranije nisam učestvovao u tom procesu, pa sam pretpostavio da se to inače tako radi. Ne mogu da kažem da sam bio stvarno srećan ili razočaran – bilo mi je drago. To je smešno, mogao sam tačno da izdvojim replike koje nisu iz knjige, a njih je baš malo. One koje su bile pisane za film se nisu u potpunosti uklopile.

Kako reagujete na kritike poput one Rodžera Eberta koji je izjavio da je „Borilački klub“  - „mačo pornić“?

O stvarno, to je rekao? Nemam TV poslednjih deset godina, tako da ne mogu da ispratim sve kritičke emisije. „Mačo pornić“ – dopada mi se. U tome su sadržane dve stvari koje najviše volim, hvala Rodžere. Čuo sam da je Reks Rid izjavio da „će ovaj film možda pronaći svoju publiku u paklu“. Moraću da ga potražim u paklu i častim ga pićem jednog dana.

Čini se da je ovo jedan mali deo literature za muškarce, mali je broj knjiga koje govore o iskustvima muškaraca ili se bave time šta znači biti muško. „Borilački klub” je u osnovi istraživanje o tome kako je biti muškarac krajem 20. veka.

Poznato je da 85 odsto fikcije kupuju starije ili žene u srednjim godinama. Čak 85 odsto, Bože! Kada bih pokušao da napišem knjigu koja bi se svidela nekoj starijoj gospođi bilo bi kao da samom sebi pokušavam da prerežem vrat. Bio sam, u nekoj meri, svestan toga da za to što radim ne postoji tržište, ali šta sam drugo mogao da pišem. Mislim da je mnogo važnije pisati nešto što će ljude vratiti čitanju, nego pisati za one koji svakako čitaju. Postoji razlog zbog kog muškarci ne čitaju, a to je zato što ne postoje knjige koje se njima obraćaju. Vreme je da počnemo da pišemo knjige koje će se obraćati muškarcima.

Navedite jednu najvažniju stvar koju želite da ljudi izvuku kao poruku iz „Borilačkog kluba“ i drugih knjiga koje ste napisali?

Moramo da budemo malo tolerantniji i otvoreniji prema haosu i stvarima koje doživljavamo kao katastrofalne. Jer jedino zahvaljujući takvim stvarima možemo doživeti iskupljenje i promenu. Trebalo bi da prigrlimo katastrofu i sve one stvari od kojih inače bežimo. Iskupljenje koje pronalazimo u tim stvarima, ne postoji nigde drugde.

U vašim knjigama zaplet uvek ima mnoštvo neočekivanih obrta, posebno u romanu „Nevidljiva čudovišta“. Da li je to deo vašeg stila ili samo nešto karakteristično za knjige koje ste do sad napisali?

Veliki deo onoga što radim je reakcija na ono što mi se inače ne dopada u knjigama. Jedna od stvari koje ne volim, od koje pobesnim, je fikcija u kojoj se radnja vuče, u kojoj posvete čitavo poglavlje boji pomorandže ili čekanju da se čaj ohladi dovoljno da bi mogao da se pije. Pomislio sam „batali to“ – želeo sam fikciju prepunu glagola, a ne fikciju prepunu prideva. Pišem i ja opise, kada je to neophodno, ali zaista verujem da je privilegija čitalaca da popune praznine, a ja ću se pozabaviti radnjom. Dešava se, kao u „Nevidljividljivim čudovištima“, da izgubim kontrolu i poželim da svaka rečenica bude od presudnog značaja za zaplet, umesto da to budu poglavlja.

U romanu „Borilački klub“ pisao sam o receptima za pravljenje bombe, jer postoji tako mnogo slatke fikcije sa kulinarskim specijalitetima, poput „Gorušice“, Nore Efron ili romana „Kao voda za čokoladu“. To je otišlo toliko daleko da je gotovo nemoguće čitati knjigu, a da nemate utisak da čitate priručnik o kuvanju. Pa sam pomislio, zašto da ne napišem roman sa muškim receptima. Zato sam i počeo to da radim.

Kako se pravi napalm od smrznutog soka od pomorandže i benzina?

Pa, Ed Norton je u svakom receptu promenio po jedan sastojak kako bi postali neupotrebljivi. To me je stvarno razbesnelo, jer sam se ozbiljno posvetio istraživanju svega toga. Reč je zapravo o kombinaciji storopora i benzina – tako dolazi do najrazornije eksplozije.

Ako ikada naprave film po romanu „Nevidljiva čudovišta“ koga biste najradije voleli da vidite u glavnim ulogama?

To je pomalo smešno, jer i dalje ne mogu da izbacim iz glave Helenu Bonam Karter. Ona je izuzetno privlačna osoba i osetio sam da je kao glumica dosta slična Edvardu Nortonu. Ona je potpuno svesna i najsuptilnijeg gesta i celokupne svoje pojave. Možda sam na neki način pod utiskom nakon „Borilačkog kluba“, ali Helena Bonam Karter je najverovatnije, po mom mišljenju, najizvanrednija glumica naše generacije. Ne mogu da se setim nikog drugog koga bih radije video.

Volim one trenutke u filmu kad ona povuče dim cigarete, a  vreme kao da stane.

To je ono „francusko povlačenje dima“, i onaj jedva čujni zvuk koji je Dejvid dodao. To je savršena Marla. Bilo mi je mnogo drago da povedem prijateljicu na kojoj sam zasnovao lik Marle i upoznam je sa Helenom.

Foto: Screenshot - Helena Botam Karter kao Marla, film „Borilački klub“, vlasništvo 20th Century Fox

Dokle se stiglo sa radom na filmu po romanu „Preživeli“?

U toku je pred-produkcija u kompaniji „Twentieth Century Fox“. Brat Gvinet Paltrou, Džejk potpisao je ugovor za izradu scenarija. On je trenutno štićenik Stivena Spilberga. Napisao je fantastičan scenario o zaljubljenom robotu, po kom je trebao da se radi film, baš u trenutku kada je izašao film „Dvestogodišnji čovek“ Robina Vilijamsa. To je zaustavilo projekat. U senci tog filma, čitav projekat je propao, uprkos tome koliko je bio dobar. On je angažovan da napiše scenario; navodno je oduševljen knjigom. Tek kad scenario bude gotov, mogu da počnu da angažuju glumce i reditelja. Pominjani su Džim Keri i Džeri Brukhajmer. Bilo je govora da će ga raditi više u stilu velikog akcionog spektakla.

Zar nisi oduševljen tim ogromnim interesovanjem Holivuda za tvoje knjige?

Uvek sam prestravljen zbog neke nove stvari za koju nemam mnogo energije. Nadam se, zbog njih, da će dobro odraditi posao, jer im želim da zarade mnogo novca. Želim da budu zadovoljni konačnim proizvodom. Da budem iskren, mnogo više se brinem zbog mog sledećeg projekta, trenutno me to okupira.

Mislite li da ćete objavljivati po jednu knjigu svake godine?

Bogami, to zvuči prilično naporno, zar ne? Ne, ne verujem da će biti knjiga godišnje. Trenutno radim na knjizi „Zagrcnut“, za sledeću godinu. Dosta pišem za časopise. „Plejboj“ je upravo objavio jedno poglavlje iz romana „Zagrcnut“ kao kratku priču. U planu je da praznični broj „Plejboja“ koji izlazi pred Božić, objavi još jedno poglavlje iz ovog romana.

Kada pišete za neki časopis, poput „Plejboja“ to vam ostavlja malo prostora da se izrazite. Tu je važna svaka reč.

To je ono što volim kod kratkih priča, teraju vas da uklopite mnogo toga na sedam strana. To je savršen okvir za pisanje realnog akcionog romana. Sve što se dešava, mora da se desi na malom broju strana, a da zaplet ne gubi na kvalitetu.

Ako bi vam ponudili da sami napišete scenario za neki od vaših romana, da li biste bili zainteresovani?

Voleo bih da probam, jer sad kad se bavim isključivo pisanjem, postoji opasnost da će mi dosaditi – „Oh, vreme je da izbacim još jednu (knjigu)“. Napisao sam već jedan scenario, mislio sam da će to biti prosto. Nabavite onaj softver za pisanje scenarija i tras! To je samo 113 strana teksta, mogu to da sabijem za jedan vikend. I uradio sam jedan i bio je očajan, bio je odvratan. Moj agent je odbio da ga ponudi bilo kome, i shvatio sam da to uopšte nije tako jednostavno. Potrebna je ozbiljna obuka i ozbiljno učenje da bi se savladala ta veština.

Vi imate izuzetan dar za dijaloge i pripovedanje. Mislim da bi to moglo da se lepo pretoči u scenarije.

U knjigama imate mogućnost da se zadržite na nekom dijalogu ili da nadugačko pripovedate. U scenariju, svaki red mora da služi konkretnoj svrsi, da se nadovezuje na prethodnu repliku i da bude šlagvort onoj koja sledi. Pet redova scenarija moraju da postignu isto što i pedeset redova romana. Mnogo toga ostaje samo nagovešteno, ostavljeno gledaocu da sam zamisli, odnosno nije sve izloženo i objašnjeno gledalištu, i to je veština koju pokušavam da razvijem.

Sigurno da osećate pritisak uspeha, budući da vam je jedna knjiga adaptirana u film, a druga je već u pred-produkciji. Kako se nosite sa svim tim?

Imam utisak da sam previše zauzet da bih osećao preveliki pritisak; u neku ruku, ja sam i radoholičar. Pored toga, povremeno se malo izmaknem i radim neke zanimljive stvari za časopise. Upravo sam se vratio nakon nedelju dana provedenih u blizini obala Floride, na nuklearnoj podmornici USS Luizijana, zbog članka za časopis o dizajnu i umeću življenja „Nest Magazine“. Želeli su da saznaju kako bi bilo živeti u podmornici. Tako imam priliku da radim neke strava muške stvari, koje sam oduvek želeo da radim.

Ko je najviše uticao na vaše pisanje?

Tom Džouns, pisac iz Sijetla, Ejmi Hempl, autorka kratkih priča iz Njujorka, koja deo vremena provodi u Zalivskoj oblasti (okolina San Franciska). Ejmi Hempl je neverovatna. Eseji Džoun Didion. Zanimljivo je da je dobar deo moje fikcije nalik na eseje, ponekad potpuno zanemarim zaplet i napišem poglavlje u kom samo raspravljam o nekoj temi. Volim da čitam eseje, jer i sam pišem esejistički. Mnogo mi se dopada zbirka „The Informers“, Breta Elisa. To je jedina njegova zbirka kratkih priča. Obožavam roman „Američki psiho“. Nisam mogao da verujem koliko je dobro film ispratio knjigu. Mnogo mi se dopada taj film – posle njega sam zaista poželeo da ponovo pročitam roman.

Mnogi stavljaju roman „Američki psiho“ i „Borilački klub“ u istu kategoriju romana koji prelaze granicu onoga što većina ljudi smatra „prihvatljivim“. Kako odgovarate na to?

Smatram da je veoma važno da sebi dam slobodu da pišem bez izvinjavanja. Ne biste verovali koliko  sam upoznao samohranih majki koje su započinjale svađu zbog rečenice „Ono što vidite u ‘Borilačkom klubu’ je generacija muškaraca koje su odgajale žene“. Samohrane majke su toliko besne i uvređene zbog te rečenice. Njih mnogo više pogađa ta rečenica, nego Marlina izjava o abortusu. Morate dozvoliti sebi da pišete o stvarima koje mogu izazvati žestoke polemike, morate odustati od potrebe da svima ugodite. Ako pokušavate da udovoljite svima, nećete udovoljiti nikome.

Kakvu ulogu je igrao internet u vašem pisanju?

Otkriću vam jednu stvarno strašnu tajnu - kada sam istraživao za roman „Nevidljiva čudovišta“, nisam znao ništa o hormonskim terapijama koje primaju transrodne osobe. Zbog toga sam se uključivao na forume transrodnih osoba, sa pričom da sam ilegalno nabavio ženske hormone i da treba da počnem da uzimam terapiju, pa me je interesovalo kako da prilagodim doze, koje su nuspojave, šta da koristim, šta da kombinujem da bih postigao različite efekte, o različitim etapama tretmana; zanimali su me svi detalji o određivanju doze prema telesnoj težini i tome slično, koliko bi mogle da mi porastu grudi i tako dalje. Sve te vrlo brižne, nežne transrodne osobe su mi slale mejlove uporno, mesecima. Zapravo, pisale su osobi pod imenom Čeri, na moju mejl adresu – „Kako si Čeri, devojko, kakve su ti grudi? Jesi li dobro?“ Moji ukućani su stalno nailazili na ove mejlove i uopšte nisu bili srećni. Neprestano su mi ponavljali – „To nije lepo. Čeri mora da umre.“ Na kraju, Čeri je stradala u saobraćajnoj nesreći i nikada više nije odgovarala na mejlove. Čitavo to iskustvo mi je pomoglo da tema o transrodnim osobama dobije pravo obličje, učinila je da ih doživim kao stvarne ljude, a ne kao stereotipne aktere grubih šala.

Zbog romana „Zagrcnut“ odlazio sam na anonimne sastanke zavisnika od seksa, jer sam na taj način mogao ponovo da humanizujem te ljude, umesto da ih posmatram kao perverznjake i nimfomanke. Ne mogu da ih ismevam, ne mogu da ih povredim, jer ih previše doživljavam kao ljudska bića. Na neki način, to je odlično istraživanje, ali je i dobro za mene jer me sprečava da podlegnem iskušenju da se zabavljam na njihov račun.

Biće vrlo zanimljivo kad bude objavljen roman „Zagrcnut“, jer ćemo imati knjigu koja se vrlo otvoreno bavi nasiljem i knjigu koja se vrlo otvoreno bavi seksom. Čini se da se ljudi mnogo više nakostreše zbog seksa u filmovima, nego zbog nasilja.

Zaista? Ja sam oduvek smatrao da nasilje nije u redu, a da je seks super. Mislio sam da nakon „Borilačkog kluba“ nikad više neću pisati o nasilju.

Da li vas je iznenadilo to što film „Borilački klub“ nije imao više problema sa Američkim udruženjem filmskih umetnika?

To je zanimljivo, podeliću sa vama jedan manje poznat podatak o „Borilačkom klubu“, ali vam neću reći da li je istinit ili ne – čuo sam da je Dejvid dobio odobrenje za film, samo zato što je prvo prikazivanje bilo bez zvukova udaraca u scenama tuča, tako da nije bilo tih stvarno groznih zvukova lupanja po mesu karakterističnih za tuče. Navodno, bez zvučnih efekata te scene deluju mnogo bezazlenije i neuverljivo. Kad je počelo prikazivanje po bioskopima, ti zvučni efekti su se volšebno vratili. Dosta toga je izbačeno iz filma, da ne bi bio zabranjen za mlađe od 18 godina.

Studio je insistirao da Dejvid izbaci repliku o abortusu, preklinjali su ga da je iseče i u poslednjem trenutku on pristaje, uz odobrenje da je zameni čime god želi. Kada su videli novu izmenjenu verziju, mrzeli su je još više, pa su ga molili da vrati na staro. Dakle, Dejvid je pobedio. Mislim da je Dejvidova replika efektnija, jer je u tom trenutku  bilo potrebno nešto što će izazvati smeh da se razbije tenzija nakon svog tog seksa koji je prikazan, a Dejvidova rečenica izaziva i smeh, dok moja izaziva samo šok. Dejvidova rečenica je mnogo bolja i prikladnija.

Budući da vaša knjiga otvara veliki broj škakljivih tema, da li ste naišli na otpor ili odbijanje kod izdavača ili urednika, i na savete o tome šta treba, a šta ne treba da bude u vašim knjigama?

To je razlog zbog kog imam poverenja u Gerija, mog urednika sa kojim sam radio na „Borilačkom klubu“, „Preživelim“ i sada na novom romanu „Zagrcnut“. Geri će dozvoliti da mnogo toga prođe, ali će me naterati da neke stvari izbacim, i kasnije kada se vratim na to, bude mi drago što me naterao da to povučem. U prvobitnoj verziji „Borilačkog kluba“, oni su kastrirali šefa policije. Postojao je zamrzivač pun upakovanih testisa u kući u ulici Pejper, i Geri mi je rekao: „Ne, ovo će izazvati previše negodovanja. Nemoj to da radiš.“ Tako da sam to povukao i drago mi je što je tako.

Kako je došlo do toga da počnete da pišete, i šta ste radili pre nego što ste napisali „Borilački klub“?

Odmah posle koledža počeo sam da radim u aviokompaniji „Frajtlajner“, gde sam ostao nekoliko godina. Onda sam počeo da radim kao neka vrsta mehaničara istraživača, radio sam popravke i različite izmene na vozilima, a onda pisao o tome. Dakle, radio sam na kamionima i pisao o tome. „Borilački klub“ je neki svoj začetak imao u vreme kad sam radio u „Frajtlajneru“. Bio sam na odmoru i upao sam u jednu stvarno groznu tuču. Kada sam se u ponedeljak vratio sa odmora bio sam pretučen. Niko nije hteo da komentariše koliko grozno izgledam, i činilo se da niko ne želi da zna šta ja radim u svoje slobodno vreme. Pomislio sam, da ako izgledaš dovoljno loše, možeš da radiš bilo šta jer te niko neće pozvati na odgovornost. To je bio dan kada sam počeo da pišem „Borilački klub“.

Izvor: dvdtalk.com
Autor: Džefri Klajnmen
Prevod: Maja Horvat


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
5 zanimljivosti o orvelovom životu laguna knjige 5 zanimljivosti o Orvelovom životu
21.01.2022.
Na današnji dan umro je jedan od najslavnijih pisaca 20. veka. Foto: Ben Sutherland / CC BY 2.0 / Wikimedia Commons Pored toga što je postao poznat pod pseudonimom (pravo ime mu je Erik Ar...
više
elvedin nezirović, finalista ninove nagrade ovo možda jesam ja laguna knjige Elvedin Nezirović, finalista Ninove nagrade: Ovo možda jesam ja
21.01.2022.
„Ovo je roman jednog života, koji nam pokazuje šta se dogodi kada se o istom poslu nađu intimna nevolja i velika istorija. Tada čovjek zasluži svoju sudbinu. Samo izuzetni životi dorastu do sudbine. O...
više
vladimir kopicl, finalista ninove nagrade stare drame mladih eko aktivista laguna knjige Vladimir Kopicl, finalista Ninove nagrade: Stare drame mladih eko-aktivista
21.01.2022.
Na naše pitanje kako mu se otvorio rukopis romana „Španska čizma“, objavljenog u izdavačkoj kući Laguna, književnik Vladimir Kopicl odgovara: „Lako! Kao flaša relativno starog vina koju će iskusan kuv...
više
prikaz knjige kalaharijski kurs daktilografije za muškarce  laguna knjige Prikaz knjige „Kalaharijski kurs daktilografije za muškarce“
21.01.2022.
Četvrto pojavljivanje Dragocene Ramocve, glavne junakinje romana „Prva damska detektivska agencija“ i njegova dva nastavka, još je jedna neodoljiva pripovest o svakodnevnim izazovima sa kojima se suoč...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.