Bunker patka pre i posle pakta

Nakon što su nas u romanu „Bunker Swing“ vodili kroz američku prohibiciju, Mirjana Đurđević i Branko Mlađenović su romanom „Bunker patka“ dočarali vreme i podneblje koji možda nisu bili tako idilični, ali će upravo zahvaljujući ovoj knjizi postati lepši i simpatičniji čak i sa svojim mračnim stranama.

Jer, kako ne poželeti povratak u ono vreme kad se o vođi Trećeg Rajha još uvek moglo misliti kao o budali koju ponekad vidimo u novinama i kad je izvesni inženjer Babić obilazio krsne slave beogradskih buržuja?

Iako je u centru pažnje jedna nekonvencionalna porodica, čiji pripadnici ni sami više ne znaju u kakvom su međusobnom srodstvu, ipak je ovo roman koji daje širok presek Srbije i srpskog društva uoči Drugog svetskog rata, prikazujući i seosko i gradsko stanovništvo, i vinogradare i dvorske dame, i nacističke industrijalce i komunističke omladince, a sve to kroz neverovatan spoj dva potpuno različita i veoma egzotična dijalekta, uz povremeno uplitanje karakterističnog nemačkog izgovora srpskih reči.

U spletu fikcije i istorije bitno mesto zauzimaju novinski članci kojima se najavljuje svaka nova celina u romanu, pa bez obzira na to da li spadaju u dokumentarnost ili pseudodokumentarnost, oni nam ipak pomažu da lakše razaznamo u kom se istorijskom periodu dešava radnja poglavlja koje sledi, ali i da shvatimo kako je život običnih ljudi išao svojim tokom čak i kad se po novinama čitalo da u Evropi nestaje država za državom – naravno, kada se sagleda sa istorijske distance, zaista deluje kao da se jedan grad češljao dok je drugi goreo pod bombama, no zašto bi u datom trenutku bilo koji učesnik ili gledalac beogradske auto-trke osećao grižu savesti zbog početka rata za koji se još uvek nije znalo da je svetski?

Čitajući roman „Bunker patka“, ne možemo a da se ne zapitamo: da li je zaista napisan danas – ili možda u vreme kad se radnja dešava? Toliko je uverljiva inventarizacija predmeta, pojmova, običaja i naravi vezanih za Beograd i Srbiju kasnih tridesetih godina dvadesetog veka, da ćemo pomisliti kako su autori i sami zavirili u to vreme, do detalja zapamtili sve i verno nam prepričali ne zaboravivši nijednu sitnicu koja im se učinila zanimljivom.

I ne samo što autori deluju kao da su savremenici svojih likova, nego su toliko prisni sa njima da je teško razlikovati dokle ide reč pisca a kada nastupa junak romana, jer dijalektizmi i žargonizmi pomešani sa blagom ironijom prelaze granice upravnog govora i prenose se na pripovedanje, što će tek dati posebnu draž romanu.
Ipak, i pored želje da ostanu izvan krupnih prekretnica na političkoj sceni Evrope i Jugoslavije, junaci romana „Bunker patka“ ne mogu da žmure pred onim što im se kao avet približava iz poglavlja u poglavlje, pa u tom smislu pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu i demonstracije koje su se zbile dva dana docnije čine zajedno onaj istorijski momenat kada za običnog čoveka postaje prekasno da beži od vrtloga u koji će neminovno biti upleten.

U svojevrsnom registru pojmova na kraju knjige, što takođe samo prividno ide u domen dokumentarnosti, autori spominju kako im je namera bila da se jedna od finalnih scena dešava usred demonstracija 27. marta 1941; iako su autori modifikovali svoju prvobitnu nameru, ipak je dotični datum ostao kao vododelnica romana, ali pošto se radnja završava neposredno pre bombardovanja Beograda aprila 1941, to znači da nesrazmerno veći deo romana čine one stranice na kojima junaci uspešno beže od istorijskih vratolomija živeći svoj uzbudljiv i zanimljiv život.

Jasno je zbog čega je „Bunker patka“ morala da se završi pre samog početka Aprilskog rata, jer ionako nam se tokom poslednje celine romana čini kao da ne čitamo istu knjigu – to više nije svet u kome su junaci romana obitavali i bili svoji na svome.

A sa druge strane, da je „Bunker patka“ nastavila da prati sudbinu svojih junaka i nakon 6. aprila 1941, šta bi onda ostalo za neki naredni roman, koji je latentno najavljen.
 
Autor: Dušan Milijić