„Buka“ koja ne smeta čitanju

Da li više može nauditi buka ili tišina – pitanje je koje će u najširem i najoštrijem obliku postaviti roman „Buka“. Jer ako buka dovodi do ludila, onda tišina sigurno može da ubije. To onda povlači i pitanje – šta je tragičnije i teže, da li neizvesno i dugotrajno ludilo ili nagla smrt?

Osmislivši svoj roman kao ispovest zbunjene i sve više besne devojke, Tijana Kondić kroz pripovedanje junakinje Milice prikazuje fizičke i psihičke reakcije pojedinca na neobjašnjive događaje koji ga toliko iritiraju da počinju da utiču i na njegovo mentalno zdravlje.

Informišući se o svemu samo na osnovu Miličinih tvrdnji, čitalac će i sâm u nekim trenucima osetiti buku koja, umesto da naruši tišinu neophodnu za pažljivo čitanje, postepeno doprinosi pojačanju napetosti. Tako će u traganju za izvorom misteriozne buke Miličin najodaniji saveznik postati čitalac, jer je jedini koji će joj verovati da buku zaista čuje, a da je buka koju ona proizvodi zapravo odgovor na užasne zvukove koji joj smetaju da se posveti pisanju svoje nove knjige.

Naravno, pošto niko od ostalih stanara zgrade neće verovati da se išta čuje iz stana za koji se tvrdi da je odavno prazan, i čitalac može posumnjati u Miličine reči, ali sigurno neće posumnjati da ona zaista veruje u to što je izgovorila. Tako čitalac prerasta u Miličinog pažljivog slušaoca, koji neće odoleti da na osnovu svake njene reči proceni da li ona zaista čuje to što misli da je čula.

Tačna procena doći će tek na samom kraju, kao i u svakom psihološkom, dramskom trileru. Iako će se, u međuvremenu, na osnovu jednog iznenadnog otkrića sa sigurnošću zaključiti šta se krije iza Miličine tvrdnje u koju niko ne veruje, već naredni događaj može navesti na drugi pravac i stvoriti novu zabunu.

Miličina ispovest ne vodi samo do njenih trenutnih misli i strahova nego i u njene nemirne snove, koji se ponekad veoma malo razlikuju od stvarnosti. Da li će i to stvoriti nedoumicu: šta ako su snovi zapravo stvarnost, a stvarnost – snovi?

Bez obzira na to da li se Milici zaista desilo ono o čemu tako uverljivo pripoveda, ipak je Tijana Kondić kroz prikaz položaja svoje junakinje dala sliku uobičajene i prilično stvarne stambene, pa i svake druge zajednice, gde se svako odudaranje od prosečnosti kažnjava izopštavanjem, makar i verbalnim.

Upoznajući svoje susede i iznoseći (ne tako laskave) utiske o njima, Milica još više otkriva sopstvene stavove i odnos prema drugima. Problem izvora buke stvara uzajamnu hladnoću između Milice i njenih komšija, pri čemu se otvara pitanje da li su drugi prema njoj nepoverljivi zbog njenog ponašanja, ili je ona na njih ljuta zato što ne veruju njenim tvrdnjama.

Ko je u pravu, ko je lagao, ko je možda i lud, ko stvarno živi u Miličinom okruženju, da li je ona usamljena u masi ili je okružena masom usamljenika – nedoumice su na koje se odgovori nameću iz rečenice u rečenicu, tako što svaki naredni potire prethodni, što će se u čitaočevoj svesti verovatno nastaviti čak i nakon pročitane poslednje stranice.

U šta god da se stambena zgrada iz Miličinih snova i stvarnosti pretvori, to je i dalje metafora jednog malog i izolovanog sveta, gde buka smeta onima koji su željni tišine, ali na neželjenu i ubitačnu tišinu naiđu kad sami naprave buku zbog onoga što im smeta.

Autor: Dušan Milijić