Budisti iz Malog Mokrog Luga - intervju sa Mirjanom Ðurđević

Retko kada neki domaći istorijski roman izazazove toliku pažnju najšire čitalačke publike, kao što je to slučaj s najnovijim romanom Mirjane Ðurđević „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“ u izdanju Lagune. Poznata kao autorka serijala satiričnih „šatrokrimića“, kako ih sama naziva, sa detektivkom Hari, radnju svoje nove knjige smestila je u Beograd između dva svetska rata, po čijim se prepoznatljivim ulicama šetaju ni manje ni više nego budisti?!

Čitalac od početka do kraja ove uzbudljive i duhovite storije ostaje u nedoumici šta je istorijska istina a šta mašta pisca, posebno zbog toga što je glavna junakinja upravo autorka, predratna spisateljica Mica Ðurđević.

Kako ste pronašli budiste u predratnom Beogradu? Liči na jednu od vaših šala?

- Nije šala. Moja koleginica arheolog Katarina Jevtić-Novaković je, radeći tezu o beogradskim prigradskim naseljima, ‘otkrila’ budističku pagodu u negdašnjem Malom Mokrom Lugu, na padini današnjeg Učiteljskog naselja. Kako nas dve delimo kabinet u Visokoj građevinsko-geodetskoj školi, koja se nalazi upravo na prostoru koji su nekada naseljavali Kalmici, može se reći da je do „otkrića“ došlo „na samoj lokaciji“. Posle smo istraživale zajedno, svaka svojim poslom, ona urbanističkim a ja književnim. Pokazalo se da „otkriće“ i nije tako novo, da o Kalmicima postoji mnogo dokumentacije u predratnoj štampi, kao i izuzetno vredna i iscrpna monografija prof. Tome Milenkovića, koja je, nažalost, poput mnogih drugih značajnih naučnih radova teško dostupna široj publici. Tako nam je uspelo da „zaboravimo“ ovaj dragocen detalj naše istorije - prijateljski suživot pravoslavaca i budista u vreme kada je to u „naprednom svetu“ još uvek bilo nezamislivo.

Ko su Kalmici?

- Mali narod mongolskog porekla koji se u XVII veku preselio na zapad, na obale Kaspijskog mora, gde i danas žive, u Ruskoj Republici Kalmikiji. Nekoliko stotina Kalmika se dvadesetih godina prošlog veka, nakon pobede boljševika, zajedno sa „belim Rusima“ preselio u naše krajeve, a većina njih u predgrađe Beograda, Mali Mokri Lug, današnji Konjarnik. Pred kraj Drugog svetskog rata, ponovo pred boljševicima, otišli su dalje, na zapad. Gotovo da nema njihovih potomaka danas, tek nekolicina ih je ostala u Beogradu. A hram, izgrađen 1929, prvo je oštećen u savezničkom bombardovanju 1944, zatim i srušen. Na njegovom mestu, u Budvanskoj ulici, nekada Budiska, „originalno“ prekrštena, nalazi se firma koja se bavi održavanjem rashladnih uređaja, opet sa simboličnim imenom - „Budućnost“. Našu budućnost u velikoj meri određuje i naš odnos prema prošlosti. Ovom knjigom sam tako, između ostalog, želela da podsetim da je Beograd bio multikulturalan grad, mnogo pre nego što je taj izraz izmišljen.

Jedna od glavnih junakinja vašeg romana je kalmička devojčica Kaja?

- Tako je. Kao i njeni roditelji, jedan budistički sveštenik, par momaka koji su ostali da žive u Beogradu i posle rata i koje smo takođe neslavno zaboravili. Jedan je bio golgeter predratnog FK „Jugoslavija“, drugi glumac koji je napravio i značajnu internacionalnu karijeru...

Ima li „dobrih Amerikanaca“ poput onoga iz naslova vaše knjige?

- Ima ih i dobrih i loših, kao i nas uostalom. Dobro i zlo nemaju nacionalne odrednice. Džon Dajnili Prins, u dva mandata ambasador Amerike u Kraljevini Jugoslaviji, po svemu sudeći bio je i dobar čovek i dobar Amerikanac.

A ko je Mica Ðurđević, koja ih sve povezuje? Vaša baba?

- Neka bude moja prethodna inkarnacija. Predratna spisateljica, aktivistkinja u „Društvu za ulepšavanje Vračara“, motorbiciklistkinja, učiteljica u „Boračkoj školi za mačevanje i boks“... Prednost pisca je što može da „proživi“ i svoj prethodni i svoj budući život, ako mu se prohte, i kako mu se prohte, a da opet ne pobegne od sebe.

U vašim satiričnim romanima sa detektivkom Hari bavite se „vrućim“ ponekad i opasnim temama društva u tranziciji. Dopustili ste sebi i da predvidite dve godine unapred gde se i kako skrivao Radovan Karadžić, „ubijali“ ste srpske akademike i šta još sve ne. Sa druge strane, u „Čuvarima svetinje“ vraćate nas u XII vek, sada imamo i „Kaju“. Da li to znači da se okrećete istorijskom romanu i da se više nećemo družiti sa Hari?

- Ne, to su dve potpuno različite vrste i motivacije i načina rada. Harijetine avanture su brzi odgovori na „udarce u stomak“ koje nam društvo zadaje. Roman sa istorijskom potkom se piše dugo, polako, precizno, zahteva obimna i široka istraživanja. Moraš znati neuporedivo više o istorijskim okolnostima nego što na kraju ponudiš čitaocima, tu se voluntarizam ne oprašta. Istina je da me istorija sve više zanima. Ali i Hari je živa, i te kako.

Jedino od čega ne odustajete je humor?

- Ne umem drugačije, moje knjige su... moje. Ne podnosim dosadne i sumorne knjige, ni da čitam, a kamoli da ih pišem.

Šta sledeće spremate?

- Roman o tajnim društvima u Srbiji.

Kojim?

- Kako da vam kažem kad su tajna?

Izvor: Danas
Autor: Vanja Gavrovski