Brza vožnja i antiutopijski svet u romanu „Farenhajt 451“ Reja Bredberija

Koliko je odnos utopije i antiutopije prožimajući i koliko razumevanje jednog uslovljava razumevanje drugog zanimljivo je, kao i koliki značaj imaju antiutopistčki romani u našem vremenu. Jedan od distopijskih futurističkih romana, objavljen 1953. godine, „Farenhajt 451“ donosi viziju budućnosti koja je na tragu onoga što su pisali Haksli i Orvel.

Najveća zamka totalitarizma pred kojom su se našli stanovnici neimenovanog grada u Americi u romanu „Farenhajt 451“ jeste zamka sreće i bezbrižnosti.

Maja Cvijetić u knjizi „Pekićev Orvel“ navešće mišljenje Roberta S. Eliota koji smatra da utopija nije povezana samo sa društveno-političkim idealima nego da proističe zapravo iz mita o zlatnom dobu (pa čak i religijski mitovi se mogu dovesti u vezu sa konceptom utopije, sa tim da se tu mogu uočiti kontradikcije između onostranog i zemaljskog).

Isto tako „Utopija“ Tomasa Mora, ali i Platonova „Država“ poseduju mnogobrojne sličnosti sa antiutopističkim vizijama koje će nastajati u 20. veku, a koje se ogledaju pre svega u jednoobraznosti države, uniformisanosti i depersonalizaciji stanovništva.

Kontrola nad svakim pojedincem kao zalog mira u društvu, disciplina stanovništva, gubitak individualnosti, zakoni koji su jednostavni i kruti jesu ona mesta sličnosti gde se utopistička vizija poklapa sa antiutopističkom („slabe tačke“ utopije, gde ona klizi u totalitarizam, što potvrđuje ne samo evolucija ovog žanra u književnosti nego i istorijske okolnosti 20. veka).

Obećana sreća: kako se boriti protiv nje?

Ono što karakteriše građane antiutopističkog sveta u „Farenhajtu 451“ jeste osmeh.

Brigadir Gaj Montag će reći za sebe kako mu osmeh nikad nije silazio sa lica. Tek nakon što je postavio sebi izvesna pitanja, potresen jednim, za njega neobičnim susretom i razgovorom, primetio je da mu je osmeh iščezao. Pitanje koje će ga do kraja romana mučiti, nakon svih dilema i spoznaja, jeste da li će ikada osetiti blaženstvo i bezbrižnost koju je osećao uljuljkan u totalitaristički svet budućnosti.

Za razliku od drugih antiutopijskih vizija, dehumanizacija društva nije otpočeta u cilju uspostavljanja potpune kontrole nego u cilju držanja ljudi u stanju permanentnog zadovoljstva.

Pa tako porodice u svojim kućama imaju porodice koje predstavljaju likove sa TV ekrana koji ostvaruju interakciju sa gledaocem. Dnevne sobe imaju zidove koji su zapravo veliki TV ekrani i dnevna soba se smatra kompletnom ukoliko ima četiri zida.

Reč koja se simptomatično ponavlja pri opisivanju dnevne sobe jeste zabava. Ljudi se zabavljaju u svojim dnevnim sobama, prepuštaju se svojim scenarijima, tonu u svet jarkih boja i zvukova sa ogromnih TV ekrana. Kada nisu ispred zidova, imaju školjke u ušima, čepiće koji predstavljaju nešto poput radija.

Ukoliko putuju metroom, tokom puta slušaju reklame, koje pritom nemaju narativ nego se sastoje iz ponavljanja par reči. U svakom slučaju, stanovnici gradova budućnosti neprestano su zaglušeni bukom i hipnotisani slikom.

Knjige postoje kako bi se palile

Gaj Montag radi kao vatrogasac, a kako su u budućnosti kuće postale nezapaljive, uloga vatrogasaca postala je da pale vatru.

Kao i u drugim antiutopističkim delima prisutno je prekrajanje i menjanje prošlosti, pa se tako smatra da su vatrogasna udruženja osnovana upravo sa namenom da se spaljuju knjige, a da je prvi vatrogasac bio Bendžamin Frenklin (ovakav postupak ironičnog poigravanja sa istorijom odlika je zapravo postmoderne, što svedoči upravo o aktuelnosti ovog dela).

Vatra ima katarzičnu i ilustrativnu funkciju i ona je tu da sačuva svet od opasnosti koje mu prete iz knjiga. Neminovno u svesti će nam se pojaviti predstave o hrišćanskim spaljivanjima žena, kada je vatra korišćena u istoj funkciji. Brigadir, sa druge strane, oseća neverovatno ispunjenje gledajući kako knjiga gori i znajući da vatrom spaljuje nešto što je opasno za društvo u kojem živi.

Brza vožnja

Ono što čini specifikum sveta budućnosti jeste favorizovanje i uživanje u brzini, pre svega u brzoj vožnji. To je svet u kojem se spora vožnja kažnjava odlaskom u zatvor.

Bilbordi su visoki šezdeset metara kako bi ih ljudi, u brzini kojom se kreću, iz kola mogli videti. Glavna zanimacija tinejdžera jeste Zabavni park, gde se iznajmljuju mlazni automobili i trkanje na periferiji grada.

Takođe, postoje i razne igre pri vožnji kao što je čukni haubu, gde pri velikoj brzini treba što bliže prići banderi.

Mildred će svom mužu Gaju, kada joj se on požalio, reći:

„Јa uvek volim brzu vožnju kad se tako osećam. Nagaziš na sto pedeset i divno ti je. Ponekad se vozim celu noć i dođem kući, a ti i ne znaš. Van grada je zabavno. Udaraš zečeve, ponekad i pse. Sedi u Bubu.“
(Bredberi, „Farenhajt 451“, 2015, str. 78)

Najveći broj ljudi, posebno dece, umire u vožnji, iako je u romanu konstantno ratno i predratno stanje, kao i mobilisanje ljudi, a avioni neprestano preleću nad gradom…

Kretanje ili utisak kretanja

Kada se likovi romana ne kreću fizički, odnosno kada nisu u vožnji, sve druge aktivnosti ili organizacija života čini se, imaju sličnu namenu: da stvore utisak brzine.

„Kada je sve to počelo, pitaš, ovaj naš posao, kako se stvorio, gde, kada? Pa, rekao bih da je zaista počelo u vreme nečega što se zvalo Građanski rat. Iako naša pravilnik kaže da je služba osnovana ranije. Činjenica je da nismo dobro napredovali dok nije izmišljena fotografija. Zatim – filmovi, početkom dvadesetog veka. Radio. Televizija. Sve je počelo da se omasovljuje (…) A budući da se omasovilo, postalo je jednostavnije. Nekada su se knjige dopadale nekim ljudima, i ovde i drugde. Svet je bio prostran. Međutim onda se svet napunio očima i laktovima i ustima. Dvostruko, trostruko, četvorostruko više stanovništva. Filmovi i radio, časopisi i knjige sveli su se na nekakav kašasto-gnjecav obrazac (…) Zamisli. Čovek u devetnestom veku, s konjima, psima, taljigama, u usporenom kretanju. Zatim, u dvadesetom veku, ubrzaj kameru. Knjige se skraćuju. Sabijanja. Sažeci. Tabloidi. Sve se svodi na geg, na dovitljiv kraj.“
(Bredberi, „Farenhajt 451“, 2015, str. 67.)

Svakako, svaki antiutopijski roman ima zadatak da bude verovatan i moguć. No ipak, zanimljivo je koliko „Farenhajt 451“ pogađa i prejudicira probleme sa kojima će se suočiti postmodernističko doba.

Problem brzine se ovde, kao što smo videli, prebacuje sa prostorne na vremensku ravan, i dolazi do stvaranja utiska o ubrzanju života. U romanu se samim stilom života objašnjava efekat ubrzanja.

Kada je reč o omasovljavanju Rej Bredberi smatra da je najveći problem nastao potrebom da se zadovolji ukus velikog broja ljudi, odnosno potrebom da se podilazi svim manjinama i grupacijama, koje su postajale svaka za sebe snažne i dovoljno glasne u traženju svojih prava.

O tome je govorio i Mihail N. Epštejn u svojoj knjizi „Posle budućnosti. Sudbina postmoderne“.

„(…) dalja specijalizacija kulture i lokalizacija supkultura, tako da čovek sve manje projektuje sebe kao kulturnu individuu na mapu čitavog čovečanstva, a sve više – na mapu lokalne kulture i uske stručnosti, sa kojom se oseća samerljiviji. Otuda problem multikulturalnosti, koji je zaoštren krajem XX veka – mnoštvo supkultura pretenduje na to da postanu punopravne kulture i da sobom zamene opšteljudsku kulturu. Postoje siromašni i bogati, muškarci i žene, ‘homo’ i ‘hetero’, crnci i belci, ljudi sa niskim i visokim prihodom, stanovnici malih i velikih gradova…’čovek’ je samo-škodljivi mit ili glupava apstrakcija, koju su stvorili liberali-utopisti.“
(N. Epštejn „Posle budućnosti. Sudbina postmoderne“, 2005, str. 72.)

Sredstva masovne komunikacije su u „Farenhajtu 451“ zloupotrebljena radi stvaranje iluzije sreće i zadovoljstva, ali su navedena i kao jedan od faktora ubrzanja vremena.

Kako ona postižu taj efekat koji Rej Bredberi navodi dalo bi se posebno analizirati, ali svakako možemo opet podvući paralelu sa onim o čemu je pisao Žan Bodrijar u svojoj knjizi „Simbolička razmena i smrt“ kada je govorio o pojmu hiperrealnosti. Pod tim terminom podrazumeva se realnost koja nastaje prilikom dominacije ili upotrebe sredstava masovne komunikacije.

Tehnička sredstva kao mediji stvarnosti imaju svoje osobene zakonitosti i zapravo iskrivljuju stvarnost koju prikazuju, odnosno stvarnost podleže zakonima medija koji je prenosti. Stoga nastaje nešto što se označava kao „nad“ stvarnost ili „pseudo“ stvarnost.

Ako bismo pretpostavili da pojedinac utrčava iz hiperrealnosti u realnost i obrnuto, na dnevnom nivou, ili se prekomerno zadržava u „dnevnoj sobi“ kao junakinja Mildred, gde boravi zapravo u svetu hiperrealnosti, možemo pretpostaviti da to donosi drugačiji osećaj za protok vremena, ili doprinosi njegovoj dinamici, odnosno ubrzanju.

Na kraju, treba izdvojiti i to da samo posedovanje pregršt informacija Rej Bredberi izdvaja kao vrstu lažnog kretanja:

„Daj ljudima takmičenja u kojima će pobediti ako znaju tekstove popularnih pesama ili glavne gradove država ili koliko je kukuruza uzgajano u Ajovi prošle godine. Natrpaj ih nezapaljivim podacima, zaguši ih, dođavola, s toliko ‘činjenica’ da se osete prepunjeni, ali pritom apsolutno ‘briljantni’ poznavaoci informacija. Onda će smatrati da razmišljaju, imaće utisak kretanja, a neće se pomeriti. I biće srećni, jer se činjenice tog tipa ne menjaju. Nemoj da im daješ nešto klizavo, kao što su filozofija ili sociologija, da time povezuju stvari. Na tom putu leži melanholija.“
(Bredberi, „Farenhajt 451“, 2015, str.74)

Izlaz iz začaranog kruga

Rej Bredberi spašava svog junaka Gaja, koji uspeva da pronađe izlaz iz grada i pronalazi utočište sa izvesnom grupacijom „prognanika“ koji su iz različitih razloga nepoželjni u gradovima. Oni lutaju po unutrašnjosti zemlje i po nenaseljenim mestima i žive kao primitivne zajednice.

Zapravo, prilično su dobro umreženi i sa drugim, sličnim grupacijama van gradova, koje, kao i oni, teže da sačuvaju sećanje na knjige i čitave odlomke iz knjiga koje su u gradovima spaljene. Ovo je možda i najslabiji deo romana, ali je svakako zanimljivo koju to alternativnu stvarnost Rej Bredberi suprotstavlja antiutopijskom svetu.

Ona se umnogome nadovezuje na teoriju Žan-Žak Rusoa o neiskvarenom, prvobitnom čoveku u prirodi. Svakako, ovde je prisutna opozicija priroda/čovek, a izlaz iz civilizacijskog kolapsa i dehumanizovanog, tehnološki uznapredovalog, totalitarističkog društva vidi se u ponovnom vraćanju prirodi i jednostavnom načinu života.

Autor: Dragana Labanac
Izvor: kultivisise.rs