Bret Iston Elis odgovara na pitanja o romanu „Američki psiho“

Napomena: intervju je urađen 1991. godine za „Njujork Tajms“.

Kada se roman „Američki psiho“ pojavio u prodaji, autor je počeo da dobija pretnje smrću u kojima se predlaže da ga raskomadaju oanko kako je to njegov junak činio svojim žrtvama. Bret Iston Elis je bio zaprepašćen činjenicom da je njegovo delo izazvalo najveću pometnju u književnim krugovima, još od „Satanskih stihova“, Salmana Rušdija.

„Nisam mogao ni da pretpostavim da će roman izazvati takve reakcije, i još uvek to ne mogu da razumem do kraja“, rekao je u prvom intervjuu nakon što je izdavačka kuća „Didakta“ („Simon & Schuster“) iznenada odustala od objavljivanja knjige i nakon što su prava otišla u ruke izdavačkoj kući „Vintidž“ („Vintage“). „A opet, ja nisam ni pokušavao da uvećam svoj klub obožavalaca. Roman se ne piše zbog hvalospeva ili zbog publike. Roman pišete zbog sebe; vi i vaše pero istražujete pojave koje vas intrigiraju.“

Za Elisa, koji je tada bio dvadesetšestogodišnjak, intrigantne su bile opsesije grupe bogatih, samoniklih mladih rukovodilaca koji se preko dana pokoravaju disciplini pohlepe na Volstritu, dok noću tragaju za instant ostvarenjem svih fantazija u zamenu za lako zarađen novac krajem osamdesetih godina 20. veka.

Savršen ambijent za ludački um

U ovaj svet – beskompromisno predstavljen zaglupljujućim opisima dizajnirane odeće, jelovnika i nameštaja – Elis je odlučio da smesti ubilački nastojenog ludaka, Patrika Bejtmena, jer, kako autor kaže „delovalo je prikladno da bi takav čovek u to vreme radio na Volstritu“.

Bejtmen, narator romana „Američki psiho“ jeste zaista nemilosrdan i amoralan kao i većina najgorih manipulatora osamdesetih na Volstritu. On je psihopata. Veruje da su gotovo svi zaljubljeni u njega, ali on sam nije u stanju da oseti bilo šta, a pogotovo ne ljubav. Razbesni se kad ne može da prepozna dizajnera nekog para čarapa. Prepoznaje  odelo Đanija Versaćea na 50 metara.

Ipak, ostaje potpuno spokojan pred najužasnijim nasilništvima, opisanim do najodvratnijih detalja. Iskopao je oči beskućniku; sekirom je smakao glavu poznaniku iz poslovnih krugova, prekinuvši nesrećnika „usred rečenice“. Ženama je počinio nezamislive stvari, među kojima je odsecanje jezika i prikucavanje udova za pod: zatim ih ubija, a povremeno i skuva njihove ostatke.

„Tokom godina koje sam proveo radeći na knjizi, nisam razmišljao o tome  koliko će na kraju biti nasilna“, rekao je Elis. „Ali činilo mi se izvesno da će Bejtmen ove epizode brutalnosti opisivati jednako bezosećajno, preterano detaljno i ravnim tonom kao što govori i o svemu ostalom – o svojoj odeći, svojim obrocima, treninzima u teretani. Imao sam utisak da on ne bi izbegavao da ispriča čitaocu šta tačno radi dok ubija ljude. Za mene je to bila estetska odluka koja je jednostavno imala smisla.“

„Površina je postala Najvažnija. “

Autor, kojeg je debitantski roman „Manje od nule“ uveo u društvo mladih nada među piscima osamdesetih godina, rame uz rame sa Džejem Mekinernijem i Tamom Janovic, nastavlja:

„Pisao sam o društvu u kojem je ono što je na površini postalo jedino važno. Sve je u spoljašnjosti – hrana, odeća – to je ono što određuje ljude. Zato sam i napisao knjigu u kojoj se sva dešavanja odvijaju na površini: nema pripovedanja, nema likova koji će vas očarati, sve je ravno i neprestano se ponavlja. Koristio sam komediju kako bih nasilnost ove izopačene dekade doveo do apsolutne banalnosti. Vidite, ovo je vrlo iritantna knjiga. Ali tako sam kao pisac doživeo to vreme.“

Kritičari su, međutim, uglavnom odbacili bilo kakvu ozbiljnu nameru. Pisci, među kojima Džonatan Jardli iz „Vašington posta“ i Rodžer Rozenblat iz „Njujork tajmsa“ su ovo beskonačno detaljisanje u romanu doživeli samo kao dosadno, odbacujući argument da je reč o komično-satiričnom delu, dok su autorove prikaze odvratnog seksualnog nasilja ocenili kao ništa drugo do ciničan pokušaj da proda knjige.

Jedino je Norman Majler u članku za „Veniti fer“ bio nešto umereniji. Iako je kritikovao  određene   aspekte Elisovog dela, zaključio je da „ovaj pisac ima dovoljno talenta i da ga treba ozbiljno shvatiti“, i dodao da je „knjiga uznemiravajuća na način koji će nas podsetiti da pokušaji da se stvori umetničko delo mogu biti jednako nepodnošljivi kao i ružni maniri“.

Šta bi bilo da nema metafora

Elis je nonšalantno odbacio ovu bujicu kritika. „Ovo je delo fikcije i govori samo za sebe“, rekao je. „Ali nesumnjivo je reč i o metafori. Bejtmenovi postupci, a naročito njegove reakcije na ono što on sam čini, na neki način simbolišu, makar za mene, koliko je naša kultura postala ravnodušna prema nasilju.“

Međutim, nekoliko udruženja žena smatralo je da Bejtmen jednostavno otkriva autorovu mržnju prema ženama. Ogranak Nacionalnog udruženja žena iz Los Anđelesa pozvao je na bojkot romana „Američki psiho“, ali i svih ostalih knjiga u izdanju „Vintidža“, kao i sestrinske izdavačke kuće koja je objavljivala dela u tvrdom povezu, „Alfred A. Knopf“, čiji je izdavač Soni Mehta, zapravo kupio roman.

„Nećemo odustati od ovog bojkota“, rekla je Temi Brus, predsednica ogranka iz Los Anđelesa. „Ovo nije umetnost. Gospodin je zbunjen, poremećen mladi čovek koji u sebi nosi duboku mržnju prema ženama, spreman da uradi bilo šta zbog brze zarade. A gospodin Mehta je još gori. Elis je mogao da piše i piše dok ne skonča da izdavač nije prihvatio da štampa ovo mizoginističko đubre.“

Elis je izjavio da je dobio 13 anonimnih pretnji smrću, uključujući i neke uz koje je dobio i sopstvene fotografije sa iskopanim očima ili sekirom zabijenom u lice. „To je pomalo uznemiravajuće“, prokomentarisao je.

„Bejtmen je monstrum. “

Nastavio je: „Bejtmen je ženomrzac. Zapravo, on je i više od toga, on je jednostavno divljak. Međutim, verujem da većina Amerikanaca još u osnovnoj školi nauči da pravi razliku između pisca i junaka o kojem piše. I pored toga ljudi su uporno tvrdili da sam ja monstrum. Ali monstrum je Bejtmen. Ja nisam na strani tog čudovišta.“

Bez obzira na sve, poistovećivanje autora sa glavnim junakom postalo je toliko ektremno, da je iz predostrožnosti Elis svojevremeno odustao od promotivne turneje. To je bilo veoma neuobičajeno za novi bestseler nekog mladog autora. I ne samo to, „Vintidž“ koji nikad nije objavio koliko je roman plaćen, nije radio na reklamiranju ovog dela.

„Želimo da objavimo ovo delo što dostojanstvenije i uz što manje pompe“, izjavio je  za izdavača Mehta, koji je i sam dobijao preteća pisma i telefonske pozive. I dodao je: „Bret je nenamerno povredio feministički senzibilitet knjigom koja jeste ružna, ali koja oslikava odvratnost i bedu našeg vremena.“

Elis je većim delom ovog dvočasovnog intervjua izgledao uznemiren najpre činjenicom da mnogi dovode u pitanje ozbiljnost onoga što je on želeo da postigne na više od 400 stranica knjige na kojoj je radio više od tri godine. On ukazuje da je reč o satiri.

„Čini se da preovladava uverenje da kada pišete o nekome ko ubija i muči ljude, a posebno žene, morate to da učinite na veoma ozbiljan i politički korektan način“, rekao je. „Ali te scene ubistava su toliko preterane, gotovo barokne, tako da ih je vrlo teško shvatiti bukvalno. I postoji niz drugih nagoveštaja koji će čitaocima ukazati na činjenicu da je ta površna stvarnost prikazana u romanu, zapravo satirična, polu-komična i – usudiću se da kažem – na neki način vragolasta.“

U tom smislu postoji mnogo nagoveštaja, među kojima je i potpuno besmislena činjenica da Bejtmen prolazi nekažnjeno za sva svoja dela, kao i činjenica da jedna od njegovih žrtava oživljava uprkos tome što je obezglavljena.

U viziji Elisovog romana, Bejtmen se pojavljuje kao protagonista savremene avanturističke ludorije: reč je o ekstremno crnoj komediji, u kojoj je Bejtmen predstavljen kao jednodimenzionalno narativno sredstvo posredstvom kojeg autor nudi zastrašujuće otelotvorenje lakomislenog nasilja koje uočava kao suštinu kulture na Menhetnu krajem osamdesetih.

Seks u deceniji površnosti

„Pogledajte samo seks u to doba“, rekao je Elis. „Bio je zastrašujuć, opasan, bezličan, nešto što ima cenu oko koje se možete cenjkati. A kada su ljudi, kao likovi iz moje knjige, toliko opsednuti  površinskim sjajem, seks ne može biti ništa više od toga. Kako uklopiti nešto toliko organsko i primitivno kakav je seks sa opsednošću izgledom, novcem i statusom? To više ne može biti zadovoljavajuća nadgradnja nekog odnosa.“

I zaista, negde pri kraju knjige Bejtmen otvoreno izjavljuje da je „seks kao matematika“. I nastavlja: „U ljubav ne treba verovati. Površina, površina, površina je ono u čemu je jedino moguće naći smisao... to je civilizacija kako je ja vidim, kolosalna i pokvarena.“

Osvrnuvši se na odluku izdavača „Didakte“ da odustane od objavljivanja knjige (nakon što je autoru plaćeno 300.000 dolara avansa) zbog toga što knjiga ne odgovara estetskim kriterijumima, Elis je izjavio da se osetio pogođenim jednim delom jer je kompanija „Paramaunt komunikacije“, matična kuća izdavača, snimala „izuzetno prljave i nasilne filmove“ kao što je „Petak 13.“ Ali postojalo je i nešto dublje: „Kada imate svog izdavača, očekujete da on razume to što vi radite. Ne očekujete da će biti zastrašen onim što bi štampa ili neko drugi mogao da kaže o nekom delu koje je otkupio, odštampao i pripremio za distribuciju. Za mene je to najveća izdaja vere u izdavaštvo.“

Odgovorni se kaju.

Elis je izjavio da je ovakva odbojnost prema njegovoj knjizi naročito poražavajuća kada se uzme u obzir da su serijske ubice tema koja se neprestano obrađuje u popularnoj kulturi.

„Pretpostavljam da se krećete po veoma tankoj žici kada pokušavate da pišete o serijskom ubici na satiričan način“, rekao je. „Pojavio se nekakav novi senzibilitet. Ne smete da rizikujete da nekoga uvredite.“

Autor: Rodžer Koen
Izvor: nytimes.com
Prevod: Maja Horvat
Foto: Jeff Burton