Bret Iston Elis: „Ne možete više lagati“

U ovom intervjuu Bret Iston Elis odgovara na provokativna pitanja i govori bez dlake na jeziku.

Gospodine Elis, jeste li ikada videli mrtvo telo?

Da, naravno. Odrastajući u El Eju, prolazio sam pored automobilskih udesa gde je mrtvo telo ležalo još uvek nepokriveno. Video sam mrtva tela, a prvo koje sam video bilo je u mojoj školi. Vozač autobusa je doživeo srčani udar. Bio je mrtav i sedeo za volanom.

U svojim romanima pišete veoma eksplicitno o nasilju i smrti. Da li su to stvari koje volite?

Veoma sam osetljiv i gadljiv, a ekstremno napisano delo može veoma da me uznemiri.

Stvarno? Pa kako onda uspevate da pišete to što pišete?

Na početku budem prestašen i uznemiren. Ali kada završim sa svim scenama i sve je gotovo, postajem hladni tehničar. U tom trenutku sam dvadeset rukopisa daleko od trenutka kada sam zamislio i napisao te jezive scene i tokom vremena sam otupeo na njih. I tada samo želim da ih složim na način koji ima smisla za kretanje romana. Često sam tužan zbog mnogih stvari koje su u knjigama jer je mnogo toga zasnovano na mojim ličnim iskustvima.

Možete li nam dati neki primer?

Recimo u pogledu toga koliko je lik zbunjen, na primer Patrik Bejtmen. Deo mene se nalazi u njemu. Nisam serijski ubica niti išta slično, ali smo obojica, u istim godinama, bili stranac u društvu. I zaista sam mislio da je društvo čiji sam deo smešno i prepuno sranja i da su svi užasni – ali sam ipak želeo da se uklopim. Imao sam 24, 25 godina kada sam pisao tu knjigu i bio sam izuzetno depresivan zbog ideje o društvu i onoga što društvo očekuje od tebe. Kada sam sagledao sve one stvari koje ljudi očekuju da imaš kako bi bio srećan ili uspešan čovek, pomislio sam kako je sve to gomila sranja. Ali sam i dalje bio u tome.

Sredinom svojih dvadesetih bili ste uspešan pisac i depresivac?

Kada postanete poznati, prva godina je zaista, zaista zabavna a zatim provedete ostatak života poniženi ili pokušavajući da izbegnete poniženje. Svi su veoma prijatni prema vama tokom te prve godine, a onda svi žele da vide nešto drugačije. Žele da vas vide pomalo s*ebanog i žele da vas sruše. To je jednostavno priroda sveta. Možete da se pomirite sa time ili da se borite. Kako god. A onda sam shvatio koliko je – ovo će zvučati kao potpuni kliše – sve to šuplje. Nema tu ničega. To je samo ideja. Koncept. Nije stvarno.

Nakon uspeha „Američkog psiha“, opisivani ste kao infantilna i užasna osoba, ali i kao glas svoje generacije. Sa kojim od ova dva opisa se više identifikujete?

Ugodno mi je sa oba. Možete me zvati kako god poželite. Samo nemojte reći da sam debeo. Nikada nisam pisao da bih postao glas generacije niti sam ikada mislio da sam infantilan i užasan. Pisao sam samo zato što sam želeo da pišem, a drugi ljudi su odlučivali da li jesam ili nisam sve to. Ne identifikujem se ni sa jednim od tih opisa.

Jeste li na Tviteru da biste pokazali ljudima ko ste zapravo? Deluje da pišete sve što Vam padne na pamet umesto da pažljivo birate šta ćete objaviti.

Jednostavno imam mišljenja o filmovima, brendovima ili onome što slušam i to na kraju završi na mojoj maloj Tviter stranici, i to je to. Imam i tu apstraktnu ideju o tome da me prati 350 hiljada ljudi. Ali šta to zapravo znači? Nikad se ne obraćam ljudima. Nisam nasilnik. Samo imam te misli. Mnogi ljudi vređaju druge. Često dobijam tvitove u kojima mi ljudi govore: „Ti si kreten“ ili „Užasan si“ ili „Nisi relevantan već godinama“. Stalno dobijam takve poruke. Stotinu dnevno. Nikada u životu to nisam uradio nekome.

Dobro, definitivno jeste uvredili neke ljude. Čak ste se i izvinili Ketrin Biglou što ste rekli da je precenjena jer je „veoma dobra riba“.

Jesam se izvinio zbog tvita o Ketrin Biglou jer ima mnogo žena koje su mi prijateljice, a tu su i moja majka, moje sestre, rekle su: „Moraš razumeti šta radiš i kako to izgleda. Šta si time hteo da kažeš?“ Te nedelje sam bio poprilično iznerviran. Ali zapravo tvitom ne možete ništa da kažete. Šta možete reći u 140 karaktera? Ohrabruje vas da izjavite nešto i budete provokativni bez nijansiranja.

I šta ste, u stvari, hteli da kažete o njoj?

Zapravo nisam želeo da dam izjavu o Ketrin Biglou već o filmskoj industriji koja je poprilično seksistička. Industrija mora da se zaštiti ili oseća dobro i zato od žene koja i nije najbolji reditelj napravi simbol. A ako kritikujete taj simbol, zaspu vas sranjima. Ona čini da se industrija oseća dobro uprkos činjenici da žive i rade u izuzetno seksističkom okruženju. To sam želeo da kažem, ali je ispalo da sam mizogen. Sve više žalim što sam se izvinio.

Da li se često osećate neshvaćeno?

Mislim da sam u medijima prikazan kao osoba koja nosi maske. Ali mislim da sam poprilično otvorena osoba, a ljudi i dalje misle da nisam. Nisu spremni da se nose sa mojom otvorenošću i iskrenošću. Pre par meseci me je devojka intervjuisala za „Njujork magazin“ i bila veoma šokirana kada sam joj pričao o grešci sa kokainom koju sam napravio.

To zvuči zanimljivo.

Tvitovao sam pijan da želim malo koke. I rekao sam joj: „Ispričaću ti celu priču i možeš da je objaviš. Nije me briga. To se zaista dogodilo.“ A ona je rekla: „Zaista sam šokirana što ćete o tome pričati.“ Pitao sam je u čemu je problem i zašto ne bismo pričali o tome. Mislila je da igram neku igru. Zato što sam bio toliko otvoren da o tome razgovaram, nije bila spremna da mi poveruje da govorim istinu.

Dobro, većina ljudi ne bi bila iskrena u takvoj situaciji.

Ali ti dani su prošlost. Ne živimo više u takvom svetu. Neki ljudi još uvek žive u tom svetu senki netransparentnosti i neautentičnosti. Mislim da nas taj svet napušta zbog tehnologije, društvenih mreža i sveprisutnog deljenja. Ne možete više lagati.

Jer ćete biti uhvaćeni?

Upravo. Mladi danas postavljaju privatne stvari o sebi na dnevnom nivou. Ako pogledate Frenka Oušna ili Linu Danam, tu je taj novi oblik osećajnosti gde se ljudi ne plaše da budu ono što jesu i to pokažu. Nema više povratka našim roditeljima kada se mislilo da vam dostojanstvo zavisi od tajnovitosti. Taj svet je nestao.

Ako bih ja pokušao da preko Tvitera naručim kokain, nikog ne bi bilo briga jer nemam 350 hiljada pratilaca. Ali Vi imate i možda ljudi misle da predstavljate loš primer.

Loš primer čega? Glupog klovna koji poručuje kokain pijan preko svoj ajfona? Svojim tvitom o kokainu sam postavio primer kako biti klovn i gubitnik. Primer je: ovo je gubitnik. Ljudi bi trebalo da kažu: „Ne želim da budem takav gubitnik.“ Nikada nisam promovisao uzimanje droga.

Jeste li ikada imali problem sa drogama?

Izgleda da sam sa time imao sreće. Nikada nisam bio zavisnik. Uvek sam mogao da se izborim sa tim. To sam radio vikendom. Bilo je zabavno. Nikada nije postalo moj stil života. Uvek je postojao posao koji se mora obaviti i previše drugih stvari koje su me zanimale. I nikada me nisu zanimale droge svakoga dana. Zanimale su me iz zabave, jer je osećaj bio dobar. I mislim da nema razloga da krijem taj deo sebe. Kao što više ne osećam potrebu da krijem bilo koji deo sebe.

Baš nijedan?

Želim da budem autentična osoba. A kada ljudi reaguju ekstremno, kao sa tim tvitom o kokainu, osećam da mi je to misija. Neću suzdržavati mišljenje koje o nečemu imam; ne znam u čemu bi bila poenta da to radim. Zato što se ne bih deopadao ljudima?

Izvor: the-talks.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: mafe - Flickr.com / CC BY-SA 2.0 / Wikimedia commons