Branko Rosić: Živim od mašte

Iako sebe uvek smatra prvo novinarom, romanom „Dolazak matadora“, trećim u izdanju Lagune, Branko Rosić je dokazao da je i svet književnosti i te kako njegovo područje.



Treći roman Branka Rosića „Dolazak matadora“ donosi uzbudljivu priču o „Raskoljnikovu i Jovanki Orleanki 21. veka“. Između trilera i drame, ova knjiga cepti od žestine karakteristične za aktuelan trenutak. Dinamična radnja, ljudi koji skupo plaćaju cenu slave, zloupotreba vlasti, moralni pad, korupcija – teme su koje Rosića inspirišu kako u novinarstvu tako i u književnosti. Ali uvek mora da ostane mesta i za dobru muziku. Britansku, naravno. U ovom razgovoru pretresli smo sve te teme. Jedino sam zaboravila da ga pitam da li se novi roman dopada kraljici Elizabeti, koja mu je svojevremeno dodelila orden za doprinos promovisanju i unapređenju kulturnih veza između Velike Britanije i Srbije.
 
„Dva beogradska hazardera smelo i srčano stupaju u koridu 21. veka gde će ih dočekati niski udarci.“ Ovo bi bio opis Vašeg novog romana „Dolazak matadora“ u jednoj rečenici. Zbog čega ste se tematski uhvatili baš ove priče?
 
Uvek su me zanimali priče i junaci koji u zanosu žele da pobede ili sistem ili ustaljen život. Razni romani, filmovi, serije govore o tome. Superjunaci iz stripova, blokbastera nemaju problem da menjaju svet. Moji junaci nisu superjunaci, ali pokušavaju da promene život, jedan u nekoj poluljubavnoj vezi dobija ponudu za prevaru koja će mu promeniti status, drugi u ljubavnoj vezi dobija ideju za revoluciju. Želeo sam da napišem triler/dramu u kojoj se prepliću strast, prevara, ljubav, laž, istina, revolucija.
 
Kako je nastajao ovaj roman? Koliko dugo ste ga pisali? Da li je bilo razlika u odnosu na pisanje prve dve knjige „A tako je dobro počelo“ i „Za sutra najavljuju konačno razvedravanje“?

U mom slučaju roman nastaje uglavnom u dokolici. Kako nemam luksuz da često konzumiram dokolicu, na nju računam na putovanjima. Tako sam u Normandiji video na pločniku prelepu devojku koja prosjači. Nisam mogao da prestanem da razmišljam šta je tu devojku, koja je mogla da bude manekenka, nateralo da se odmetne na ulicu. U razmišljanju sam stigao do mesta na kojem je pogubljena Jovanka Orleanka, i onda sam dozvolio sebi da izmaštam priču o Jovanki Orleanki 21. veka. Onda sam od prvog junaka, beogradskog mladog i lepog glumca, koji je neuspešni sin vrlo uspešnog oca, stigao do Raskoljnikova. Pisao sam u doba pandemije i lokdauna. Tišina policijskog časa davala mi je vremena za ubrzano maštanje i pisanje, iako na početku nisam baš imao inspiraciju. Kroki raznih epizoda sam uneo u jednu priču koja pršti i od ljubavi, bunta, seksa, ali i velikih triler zapleta. Pisao sam ga dve godine i u svakom „otključavanju“ i povratku u realnost usporavao sam sa idejama i pisanjem.

Vaš roman opisuje savremeno kapitalističko društvo i potrebu za društvenom revolucijom. Da ne odajemo kraj romana, mislite li da je moguće uspešno izvesti bilo koju vrstu revolucije danas, ili smo se svi uspavali?

Ceo svet je dirigovano ukroćen i uspavan kao životinja. Ta puška za uspavljivanje su krediti, potrošnja, popusti, roba na akciji... Više nema ni ideologije, ni revolucije, danas isto misle i deda i unuk, a to je kako otplatiti na vreme ratu kredita.
 
Junaci u Vašem romanu su različitih godina, zanimanja, karaktera… Šta ih spaja?

Želja da promene kolotečinu svojih života i zagrizu avanturu. Ali ne avanturu kao provod sa mnogo alkohola i crta na stolu, ili planinarenje, ili skok padobranom.
 
Koliko Vas ima u glavnim junacima Maksu i Gavranu?

Nemam toliko hrabrosti ili ludosti da kao Gavran jedno jutro, umesto da odem na prestižan posao, ostavim sve i budem ulični zabavljač, a nisam ni kao Maks da prihvatim ponudu jedne žene da velikom prevarom i falsifikatom dođem do vrha.
 
U nekim likovima se naziru određene javne ličnosti. Da li je postojala svesna namera ili je do toga došlo slučajno? Ima li uopšte potrebe za traženjem paralela između stvarnosti i fikcije?

Pričao sam drugarici da imam bujnu maštu od ranih dana, pa su roditelji bili zabrinuti da neću dobro proći u realnom životu. Ipak, posrećilo mi se da živim od mašte i da od nje plaćam račune. Tako da sam istreniran da smišljam priče i da mi realne situacije i ljudi trebaju samo kao povremene epizode u romanu. Kada se dohvatim stvarnosti, to bude zbog društvenog angažmana ili replike na situaciju koju smatram nepravdom i da je valja ispraviti. Ali u romanu postoji i nekoliko stvarnih ljudi u izmišljenim situacijama u kojima se sreću sa junacima romana. Pa su tu i Bono Voks, Dejmijen Herst, Emanuel Makron, Vivijen Vestvud, Hju Grant...

Da li svoje knjige vidite na filmskom platnu?

Da. Prethodni roman „Za sutra najavljuju konačno razvedravanje“ biće adaptiran u TV seriju. Duboko verujem da će to biti i u slučaju „Matadora“. Miloš Biković me je pozvao pre godinu dana da pohvali moj roman. Rekao sam mu: „Nećeš verovati, baš te spominjem u romanu koji trenutno pišem (’Dolazak matadora’), a ako bude ekranizacije, mislim da si odličan za jednu ulogu, ali je problem ko će onda biti Biković makar jedan minut u ekranizaciji knjige.“ Odgovorio je: „Ja ću glumiti fiktivnog junaka, a neka neko makar na minut odglumi Bikovića, tj. mene.“ Od prošlog romana zvali su razni glumci i režiseri govoreći da je savršen za filmske ili televizijske adaptacije. I novi roman je filmičan i ubuduće ću sve više, dok budem pisao romane, u scene uključivati i kameru.

Radnja sva tri Vaša romana odvija se delom u Velikoj Britaniji. Šta Vas toliko privlači britanskoj kulturi?

Ne bismo sada ni pričali da nije bilo britanske pop kulture. Zaluđenost muzikom dovela me je i do filmova, knjiga. Nisam počeo da čitam zbog školske lektire, već su mi „nastavnici“ bile rok zvezde koje sam slušao i onda sledio njihov ukus oblikujući svoj. Kada je Fil Linot iz benda Thin Lizzy rekao da voli Džojsa, krenuo sam sa „Dablincima“ iako ih nisam razumeo, ali sam se trudio i posle nekoliko godina i uspeo. Onda su stigli Kafka, filmovi, serije... Kod benda The Cure su bili Alber Kami i „Stranac“, tako da su me britanska pop kultura i rokenrol formirali. U prošloj knjizi pominjala se Engleska, ali i beogradsko naselje Cerak Vinogradi. U novom romanu mnogo toga se događa u opštini mog odrastanja i sadašnjeg života, Savskom vencu. Na Senjaku se vodi ljubav, na Dedinju je opasna otmica. Postoji i zločin iz strasti na ostrvu na kojem često letujem – na Braču, pa onda pomislim: zašto u tako drage lokacije pakujem toliko opasnih epizoda, kada na tim mestima uglavnom živim ili se odmaram?

Koji pisci Vas inspirišu?

Frenzen, Uelbek, Dona Tart. Skoro na samom početku mog čitalaštva bio je Entoni Bardžis čija mi je „Paklena pomorandža“ pružila trajnu inspiraciju i model rečenica. Nadam se da uspevam u tome, kao što znam da sam jedva uspeo da kadriram iza sebe u selfiju ogroman Bardžisov mural na jednom zidu u Mančesteru.

Svojevremeno Vas je britanska kraljica Elizabeta II odlikovala za izuzetan doprinos u promovisanju i unapređenju kulturnih veza između Velike Britanije i Srbije. Koliko Vam znače takva odlikovanja?

Mnogo. Veče u kojem sam dobio ovo odlikovanje predstavlja jedno od najlepših večeri u mom životu. Ponosan sam zbog tog priznanja. Kao novinar, uradio sam intervjue sa najvećim imenima kulture u zemlji i nekadašnjoj Jugoslaviji. Uradio sam i intervjue sa svetskim zvezdama, ali novinarske nagrade uvek dobiju oni iz domena politike i društva i oni koji su otkrili afere ministara ili premijera. Ne žalim se i ne tugujem zbog toga, jer sam uradio intervjue sa ženom Džona Lenona i bubnjarem Pink Floyda, a ko se seća ko je bio ministar u Srbiji kad su Bitlsi objavili „I want to hold your hand“ ili Pink Floyd „Another brick in the wall“. Odlikovanje kraljice Elizabete II značilo je da sam savladao pop kulturu i primenio je u životu, u knjigama i tekstovima. Logično za dečaka koji je prohodao u Hajd parku, beogradskom.

Autor: Iva Burazor
Izvor: časopis Bukmarker, br. 21