Branko Rosić: Svet po diktatu marketing majstora

Branko Rosić, ugledni novinar, svedok mnogih kulturnih turbulencija na ovim prostorima i jedan od pionira beogradskog panka, u svom prvom romanu, putovanju kroz opustošeno srce jednog muškarca, objašnjava zbog čega je danas sve na prodaju i kako pobediti svet kome ne pripadamo.


 
Mnogi će se prepoznati u njegovoj knjizi, jer je svaka slučajnost – namerna. Lajtmotiv ove uzbudljive priče je ljubav, koja je u više navrata prednost morala da ustupi marketingu, odnosno personifikaciji naše stvarnosti. U Srbiji ionako dobro šljakaju samo dve stvari – marketing i kladionice. Pogoni za snove u zemlji u kojoj su samo snovi dozvoljeni. I prodaja magle. Šarene laže koje nam daju anesteziju od one realnosti koja nas vreba ujutro čim uđemo u Bus plus oblast. Imamo iskustva sa krivotvorenjem sadašnjosti, sa krivotvorenjem svega, i zato sam hteo da glavni lik bude stručnjak za advertajzing. Za farbanje života.
 
Roman A tako je dobro počelo, nedavno objavljen u izdanju Lagune, literarni je debi Branka Rosića, uglednog novinara, zamenika glavnog urednika magazina Nedeljnik, pripadnika beogradskog novog talasa u kojem je učestvovao kao član bendova Berliner štrase i Urbana gerila, strastvenog globtrotera i navijača Čelzija. Antiheroj našeg doba i junak njegove knjige, koja je već nedeljama na vrhu liste najtraženijih dela domaćih autora, zove se Dragan Lomić – beogradski frajer, marketinška sveznalica i uslužni radnik najprljavijih kampanja. Neću vam prepričavati roman jer je toliko impresivan da bi svi trebalo da ga pročitaju, i zato ga od srca preporučujem. Rosa i ja smo se ovde malo raspričali o životu u savremenom svetu koji diktiraju tranzicijski advertajzeri, o praznini i lutanjima, o osećaju pustoši i prezasićenosti u sopstvenom postojanju… I naravno, o tome kako je sve počelo.

- Počelo je na stanici Zoo u Berlinu, inače lokaciji romana Deca s kolodvora Zoo, ali nije mi zbog toga palo na pamet da pišem knjigu, niti mi je to mesto bilo inspiracija, već sam dobio ideju o krahu budućeg glavnog junaka. Imao sam završnu scenu romana već posle dve metro stanice, ali sam prave obrise dobio na drugom putovanju – u Londonu. Iako nije putopis, knjiga je rođena u evropskim metropolama u kojima sam napravio kroki za priču o propasti jednog opslužitelja srpskog biznisa i političkog sektora koji je bio roker, a prodao se za novac, pa nakon svega pokušava da se opere.
 
Zbog čega smo tako dugo čekali na prvu knjigu jednog vrhunskog majstora pisane reči?
 
- Nisam želeo da budem još jedan od vlasnika knjige. Sećam se da sam mnogo puta, gostujući u medijima kao novinar, dobijao pitanja tipa Da li imam i neke druge izazove, možda da napišem roman?, i to je bilo to. Činjenica je da danas svako može da izda knjigu. Međutim, nisam samo zbog toga otezao, a nisam ni pravio planove. Jednostavno, kada mi je došla ideja o romanu tada sam i počeo da ga pišem. Sada sam već siguran da će ih biti još.

Koliko autobiografskih elemenata ima u ovoj priči?
 
- Postoji nekoliko autobiografskih elementa, kao što je, na primer, ljubav prema fudbalskom klubu Čelsi. Tu je i istinita epizoda o poseti mom ocu koji je umirao na VMA. Ostalo je sve fikcija, ali mi je, radeći u dnevnim novinama, na pamet palo da napišem roman o nekada kul tipu koji se prodaje i počinje da radi prljave kampanje za političku elitu. On shvata da je neka vrsta Mefista u tranziciji i da je zbog kredita i luksuza prodao principe. Tako sam se i ja ponekad osećao radeći ono što ne volim, a pravdajući to nuždom. Ipak, nikada nisam bio umešan u prljave političke kampanje i nikad nisam pravio svinjarije zbog kojih bih se kajao. Umetnost traži povišeno dejstvo, pa nisam hteo da pišem o sebi, već o junaku koji ima mnogo dramatičniju karijeru i život.
 
Ovo je, u stvari, i jedan savremeni Roman o Londonu, ako smem da se pozovem na delo Miloša Crnjanskog. On je imao ruske emigrante koji su pokušavali da se snađu u posleratnoj prestonici Britanije, a vaš muzičar u istom gradu posle mnogo lutanja pokušava da izleči tugu nakon raskida sa devojkom i da opere prošlost. Koje vreme je lakše za početak novog života, ovo sadašnje ili ipak ono posleratno?
 
- Mislim da je teško svim emigrantima koji ne mogu da se ukopčaju na život u Londonu, pa došli oni kao Crnjanski posle Drugog svetskog rata ili kao Koja iz Discipline kičme u doba poslednjih sukoba s početka devedesetih. A da bi se ukopčao na život u Londonu neophodno je da imaš dobar posao. To je, uz Njujork, najzanimljiviji grad na svetu, ali se boravak na zanimljivom mestu ekstra plaća. Turistički još i nekako, ali duži ostanak... Za to je potrebno dosta para, i tek onda sve može da bude savršeno. Neko će reći: Pa gde još možeš da živiš bez para?... To je istina, ali je tačno i da znam mnogo ljudi koje je London progutao jer su ga voleli a nisu se snašli, kao što poznajem i mnoge koji su se snašli i ne bi nikada mrdnuli odande. Rešio sam da često dolazim u taj grad u kratkim dozama, ali da nikada ne živim u njemu baš iz razloga što ga mnogo volim, pa ne bih da plaćam rate za kredit ili da idem po omiljenim kvartovima plašeći se otkaza u nekoj engleskoj firmi. Uzimam od Londona ono što je najbolje – gluvarim njegovim ulicama i pabovima koji su mi pružili zanimljivu mladost, a u poslednje vreme su mi pomogli i da napišem roman.



Zašto baš London? Postoji li grad u kojem može da se sanira svaka tuga?
 
- London je bio moja meka. Moj Hilandar. Kao pankeru, odlazak na londonski Kings roud značilo je doći na izvor muzičkog pokreta koji sam obožavao. London je fudbal, muzika, moda... Da, prošle godine sam sanirao tugu u tom gradu, ali sam i dobio novi napad tuge kada sam morao iz njega da odem.
 
Da li za ideale ginu samo budale? Da li je uopšte isplativo imati ideale u vremenu kada je sve ono čega smo se nekad stideli izbilo na vrh i diktira nova pravila igre?
 
- Verovatno da danas za ideale ginu budale. Banke su ukinule sav mogući svetski bunt. Nema provokacije i ceo svet je izravnan u nekoj dosadi. Danas je ideal uspeti finansirati onu malu, ličnu slobodu, kada vikendima i na godišnjim odmorima ne moraš gledati one koje inače ne bi pogledao nikada u životu.

Kako pobediti svet kojem ne pripadamo?
 
- Pokušati odglumeti u što kraćem roku da si isti kao oni, a onda mu zadati udarac ili raditi ono o čemu govorim u poslednjoj rečenici prethodnog odgovora.
 
Živimo u vremenu u kojem je dovoljan jedan običan upaljač da zapali sve... Da li je cela Evropa u ovim trenucima bure baruta? Gde je vazduh zapaljiviji, ovde kod nas ili malo zapadnije?
 
- Ovde nam se čini kao da nosimo azbestno odelo još od doba Miloševića. Prže nas od početka devedesetih, pa smo se već adaptirali na razne mutacije nevolja. U Evropi je sve moguće. Pogledajmo nove napade ksenofobije. Strah od demografskih poremećaja dovodi na vlast desnicu, a ona će vremenom ukidati sve one beneficije borbi za slobodu levičarskih vlada iz zlatnog doba sedamdesetih i osamdesetih. Mislim na beneficije koje su nekima od ovih zemalja donele etiketu socijalne države. Neko talas migracija vidi i kao destabiliziovanje kontinenta, neko sprečavanje migracija kao novi fašizam, a neko i sam dolazak novih stanovnika vidi kao opravdanje za isti taj budući fašizam.
 
Roman predstavlja i melanholično putovanje kroz opustošeno srce jednog muškarca. Kako muškarci leče ljubavne jade? Da li je ovo zaista men's world ili svako igra po svojim pravilima?
 
- Nikada nisam saznao recept za lečenje ljubavnih jada. Nijedan dobijeni savet nije kod mene zaživeo, osim jednog koji zvuči glupo – sve prođe, pa i to. Ali, dok ne prođe, srce se krpi sa sto kopči. Mislim da danas svi igraju po svim pravilima, jer da nije tako ne bismo imali ovoliku konfuziju i ovoliko savetnika za dušu u novinama i u reklamama, a ni toliko knjiga za samopomoć u knjižarama.

U knjizi otvarate razne vruće teme, koje se često gase tako što se guraju pod tepih, mada ne prestaju da tinjaju. Pomenuli smo emigrante, a tu su i rasni problemi, beskućnici, huligani i besni navijači, dužničko ropstvo. Svega toga ima svugde. Da li postoji rešenje?
 
- Ne znam. Kako godine prolaze postajem sam sve veći pesimista, a naročito jer sam vlasnik srpske adrese u kojoj nisu rešene ni osnovne stvari. Javlja mi se drugarica kojoj ni u Americi nije onako kako je zamišljala. Svuda je sve teže. Ali, nedavno sam pročitao da bi čak 90 odsto građana Srbije otišlo u inostranstvo. Mislim da je kod nas beznađe dostiglo vrhunac. Ako već skoro tri decenije ovde stvari ne idu, onda pojedinac verovatno na kraju pomisli da makar on treba da ode.

Ko je bio junak vašeg detinjstva?

- Komandant Mark, zbog kojeg i danas čežnjivo gledam kobasice u onim mrežama u frižiderima hipermarketa. Naravno, on nije bio moj junak zato što je tamanio kobasice, već neprijatelje slobode.

Kako se jedan urbani gerilac snalazi u svetu turbo kulture koja nije zarazila samo muziku, već i vazduh i sve sfere života?

- Umem da se kamufliram i preživim, ali to ne znači i da mogu da sklopim pakt sa turbo kulturom. Dosledno je prezirem u svojim novinskim tekstovima. To s muzikom je bio najmanji problem, ali kada je, kao što kažeš, preuzela medije i čitav okoliš, onda smo hvatili da je s nama gotovo.

Po profesiji ste diplomirani mašinski inženjer. Da li ste ikada imali priliku da se bavite poslom za koji ste se školovali i da li se možda kajete što ste odabrali prilično neizvestan životni poziv, najpre muziku, a onda i novinarstvo, pisanje?
 
- Na neki čudan način, nešto što mi je bio hobi odabrao sam za glavno zanimanje. Bio sam profesor matematike i to je bio jedini dodir sa profesijom za koju sam se školovao. Moram da kažem da ponekad pomislim kako sam budala, jer da sam otišao da radim u Ameriku ili Kanadu, sada bih se odmarao u bašti mazeći zlatnog ritrivera. Ali meni taj svet nije bio izazov i verovatno sam ostao ovde da se bavim onim čime se bavim zbog toga što sam više voleo novinarstvo. Mada, sad priznajem da inženjeri imaju više novca i manje stresa nego novinari. Ne verujem da bih bio odličan inženjer, posebno ako se uzme u obzir činjenica da današnji poslovni svet ne trpi polovnjake.

Verovatno ste odavno prestali da brojite tekstove koje ste napisali. Ipak, kakav je osećaj kad iz štampe izađe prva knjiga? Da li je to neka drugačija vrsta uzbuđenja?

- Jeste. Ili mi se čini jer sam debitant kao pisac, pa mi je sve uzbudljivije. Književnik je soler. Sva priznanja idu pravo na vas, kao i sve kritike. Gotovo svake nedelje dobijam mejlove od nepoznatih ljudi koji hvale i komentarišu roman, žele da komuniciraju. Čini mi se da je u tome veći intezitet reakcija na knjigu, iako se novine prodaju u neuporedivo većim tiražima.

Ne tako davno, izjavili ste da ste digli ruke od ljudi i da ste sada sigurni da ovde nikad neće biti bolje. Kako onda preživeti, šta učiniti, kako stvoriti i da li uopšte stvarati neki mikrosvet kako bi se sačuvao bar delić zdravog razuma?

- U tom mikrosvetu i jeste jedini spas. Odavno smo shvatili da nam ni država ni bilo koja vlast neće doneti nikakav boljitak, jer ljudi prestaju da je interesuju onog trenutka kada se otvore glasačke kutije na kraju izbornog dana. Dakle, treba pokušati pronaći zadovoljstvo u svom malom svetu, što nije uvek lako, jer traži snalažljivost. Baš mi je pre neki dan Srđan Dragojević rekao da se tajna krije u rešavanju malih stvari. Slažem se s tim.

Koje putovanje je bilo najfascinantnije i zbog čega? Gde ste doživeli najveće razočarenje?

- Meni je svako putovanje praznik. Od trenutka kada krenem prema aerodromu u Surčinu adrenalin mi je na najvišoj koti. Nema razočarenja. I izlazak iz kola u nekom vojvođanskom selu, i odlazak u lokalnu samoposlugu, i ispijanje piva ili soka na klupi seoske ulice za mene je jednako uzbudljivo, jer je najvažnije izmestiti se iz svakodnevice. Na prvom mestu su London, Njujork, Pariz, Kopenhagen… Ali, tu su i kafa na kanalima Briža, čvarci u Glazgovu u okolini paba koji nosi ime po hitu Roda Stjuarta, ispijanje ejla na pločnicima Edinburga kojima su jurili junaci Trejnspotinga…

Veliki ste poklonik sjajne serije Breaking bad.

- To je jedna od retkih serija koja je uspela da za sebe veže i intelektualce i široke narodne mase. U to sam se uverio kada sam u Edinburgu video predstavu koja se njome bavi, kao i majice sa likom Voltera Vajta koje su se u najkomercijalnijoj robnoj kući u Londonu prodavale za jednu funtu. Ljudi obožavaju Breaking bad jer govori o pojedincu koji nastoji da pobedi sistem. O malom čoveku koji se drznuo da radi velike stvari. O želji svih nas da budemo neko drugi i pobegnemo od dosadne rutine. Volter Vajt je sve to uradio za nas.

Lice i naličje novinarskog poziva teme su za jednu obimnu knjigu koja ne postoji. Hoće li novinarstvo preživeti svoju tranziciju?

- Mislim da je kod nas novinarstvo obesmišljeno. Obesmislili su ga ljudi koji vode novine. Sada smo u eri depersonalizacije novinarstva. Da budem jasniji, pod tim podrazumevam nameru glavnih urednika da njihovi podređeni, novinari, ne budu neka imena, već izvršioci zadataka. Srpske novine su zaštitnici političke i biznis elite, a sporedno su promoteri junakinja elitne prostitucije. Tako bi glasio najgrublji presek stanja. Nedavno sam boravio u Francuskoj dozvolivši sebi luksuz da tokom tih petnaest dana uopšte ne pratim vesti iz Srbije, i bilo mi je savršeno. U našem slučaju, predviđeno je da tranzicija ima neograničen rok upravo da bi njeni gospodari obezbedili i svoje četvrto koleno. Tako će neograničeno trajati i tranzicija u novinarstvu. Kada bi narod makar na jedan dan pokazao da ga više interesuje sopstveni život od života političara i učesnika rijalitija, ovoj zemlji bi možda i krenulo.
 
Autor: Snežana Ilić
Fotografije: privatna arhiva
Izvor: Snežanapolis