Branko Rosić: Mladost izgleda uvek mora da zapali nešto

Popularni TV voditelj je u direktnom programu ispalio foru na račun prvog čoveka Srbije. Bio je to početak njegovog pada – na profesionalnom, ali i privatnom nivou. Muzičar koji je bio jedna od najvećih rok zvezda bivše Jugoslavije odbacio je slavu i povukao se u anonimnost života u inostranstvu. Odbija ponude za spektakularni koncert, izmiče nasrtljivim novinarima, izbegava komunikaciju s bilo kim ko će ga podsećati na nekadašnji život. Obećao je da nikad više neće kročiti u neku od zemalja bivše republike. Migrant iz Sirije je na Partizanovom stadionu proživeo uspomene svog oca, koji je svojevremeno studirao u Beogradu. Klinci iz neonaci pokreta ponovo divljaju po gradu. A za sutra najavljuju konačno razvedravanje...


 
Sve ove priče mogle su da vas dotaknu kao aktuelne vesti iz zemlje, ali novi kontekst dobile su prepletene u novom romanu Branka Rosića, pod naslovom „Za sutra najavljuju konačno razvedravanje“ (Laguna).
 
Kroz roman se provlače mnoge teme koje se inače vezuju za Rosićev lik i delo – ima tu muzike, koju je upijao kao jedan od pionira pank pokreta u Beogradu i član Urbane gerile; ima priče o medijima u koju je upleten kao novinar i urednik magazina Nedeljnik; ima mnogo Velike Britanije, a poznato je da je Rosić nosilac Medalje Britanske imperije. Međutim, pre svega...
 
– Ovo je roman o migracijama. Hteo sam da na više nivoa dotaknem migracije kao fenomen. Migracije čoveka iz Sirije u Dizeldorf. Migracija iz Beograda na Zapad. Migracija iz sopstvenog života u kožu dva broja veću – objašnjava Rosić, a u razgovoru za Noizz smo se dotakli i drugih stvari koje nas udaljavaju od „konačnog razvedravanja“.
 
Glavni junaci romana su braća Braunović. Igor je popularni voditelj, koji biva sankcionisan zbog komentara na račun prvog čoveka Srbije. Saša je eks-ju rok zvezda, koja se odrekla slave zarad skromnog života u Londonu. Mislim da će svako od čitalaca u ovom momentu imati ideju o tome ko je poslužio kao inspiracija za te likove... Koga ste vi imali na umu kada ste ih gradili?
 
– Da, svi se pitaju da li je Igor Braunović zapravo Zoran Kesić ili Ivan Ivanović, a da li je Saša zapravo Džoni Štulić. Mogli bi da budu oni, što da ne? Ali nisam imao realne ličnosti u glavi. Pre nego što sam počeo da pišem ovu knjigu video sam se s našim čuvenim gitaristom Nikolom Čuturilom, koji je bio član grupe koja je prodavala ploče u 300.000 primeraka, a onda otišao u London u potpunu anonimnost. I onda sam pomislio da napravim priču, ali ne o njemu, nego o nekom liku kroz kojeg ću moći da se vratim na Jugoslaviju, na ljude koji su teško podneli raspad zemlje, koji jednostavno ne osećaju ovu Srbiju.
 
 
Ti si novinar i muzičar i zaljubljenik u Veliku Britaniju. Koliko tebe ima u braći Braunović?
 
– Ima me dosta u obojici. Nažalost, ja nemam sreću da kao stariji Braunović komponujem za Mika Džegera. Ne bih sad otkrivao previše, ali nisam ni ubica.
 
A koliko ti je poznata situacija u kojoj se zadesio mlađi Braunović? Jesi li imao nekad problema zbog napisane reči? Kako gledaš na slobodu medija u Srbiji?
 
– Bilo je pretnji sudom, ali nikad nekih problema koji bi mogli da mi promeni život. Ali gledao sam ljude, novinare, koji godinama nisu mogli da se mrdnu s mesta zbog sudskih procesa, jer nisu mogli finansijski da izdrže tužbe... Ne bih da zvučim kao advokat aktuelne vlasti, ali mediji nikad nisu bili slobodni. Uvek je bilo cenzure, samo su se menjali cenzori – nekad su to političari, nekad biznismeni. Mediji koji ne mogu sami da se izdržavaju, ne mogu da budu slobodni.
 
Ko je premijer u tvojoj knjizi, prvi čovek Srbije koji vuče sve konce? Zašto mu nisi dao ime?
 
– Prvi čovek Srbije je uvek bio Vučić. Znao sam da će svi imati tu asocijaciju, i činilo mi se da će svako prezime koje budem stavio biti besmisleno. Tako da je premijer ostao bez imena i prezimena, samo se pojavljuje po funkciji. Znao sam mnogo ljudi pre nego što bi došli na neke funkcije, pa bi mi zaboravljali telefon kad su postajali veliki.
 
Čini se da se svaki od junaka romana bori za pažnju. Za slavu. Šta znači slava u Srbiji danas?
 
– Svaki stepen slave je poželjan. Čak i ja dobijam neke parčadi ljubaznosti proporcionalno mom stepenu slave. Vorhol je predviđao da će svako biti zvezda na pet minuta, a mi idemo ka eri u kojoj će svako želeti da bude anoniman na pet minuta, da se odmori. Sa tehnološkim mogućnostima i društvenim mrežama imamo najezdu ambicioznih anonimusa koji postaju zvezde. Sad je to legitimno – kasirka može da sanja o tome da uđe u rijaliti i dotakne slavu, dok je ranije gledala „Bolji život“ i zamišljala da bude Svetlana Bojković. Slava je sada na tacni. Samo moraš da izabereš pravu tacnu. Ja sam uvek u vremenu u kojem sam, trudim se da imam razumevanja, ali dešava mi se da kažem: Srećan sam što nisam danas klinac. A onda se uplašim da postajem džangrizavi starac, uvek sam se plašio tog statusa. Ali kad vidim stampedo u šoping molu zbog nekog jutjubera, toliko mi je drago što je meni bio idol neko ko je napravio pesmu za celu planetu, a ne neki nebitan lik.
 
Tako nekako razmišlja i Igor Braun gledajući svog sina Kostu...
 
– Da, to je taj neki sukob generacija. Mladost je uvek buntovna. Neko se uključivao na pojačala, a neko je palio molotovljev. Mladost uvek nešto zapali.
 
Današnja mladost Srbije je u romanu predstavljena likom Koste Braunovića, klinca koji se celog života bori da izađe iz senke popularnog oca i slavnog strica. I koji priliku za to vidi u pridruživanju neonaci pokretu. Koliko ti je bilo teško da uđeš u taj lik?
 
– Imam prijatelja, bračnih parova, koji pripadaju toj srećnoj novotalasnoj generaciji, odrasli su na rokenrolu i zapadnoj kulturi, a njihova deca preziru sve, imaju ruske carske zastave u sobi i idu na Prajd da biju gejeve. Tim roditeljima je čak prihvatljivije da im deca budu navijači, fudbalski huligani, nego da odu u te neke opskurne desničarske organizacije. Kosta celog života pokušava da se pronađe – nije mu uspelo s fudbalom, nije mu uspelo s navijanjem, pa bi onda probao da se dokaže tako što će zapaliti azil sa migrantima. Nisam imao problem s pronalaženjem inspiracije za Kostin lik.
 
I njegov stric smatra da je migrantska kriza izazvana da bi se destabilizovala Evropa. Pritom je i on sam migrant.
 
– On je nekadašnji levičar koji je s godinama postao desničar i čovek koji misli da desnica može da spasi Evropu. Pre dve godine mi je jedan filozof rekao: Eto, sada i veliki koncerni prekvalifikuju migrante da bi bili jeftina radna snaga. Gradeći lik Saše Braunovića ja sam otišao dalje u razmišljanjima i došao do toga da bi to moglo da dovede do sukoba radnika i radnika, kao i za vreme fašizma. Radnička klasa je solidarna, ali će mrzeti novu radničku klasu koja obara cene rada. Saša Braunović misli da će migranti oboriti sva ljudska prava koje je izborila levica, sve ono za šta su se ljudi borili decenijama kroz zapadnu socijaldemokratiju. Prava žena, kraća radna nedelja, manji broj radnih časova... Migranti će raditi za manju platu, a moći će da rade i subotom i nedeljom. Ja se igram, naravno, to su sve teorije. Dozvoljeno je u knjizi sve.
 
Gde je Srbija u tvom seciranju problema migracije?
 
– Ova zemlja je kao neki non-stop migrantski dragstor. Iz Srbije se ide neprekidno. Gledali smo kako su odlazili studenti elektrotehnike i kuvari, sad gledamo kako odlaze vozači kamiona i medicinske sestre, samo se menjaju zanimanja, ali želja za migracijom je neprestana. To je veliki problem ove zemlje. Imamo ogromnu količinu patriotizma i ogromnu količinu onih koji bi da napuste ovu zemlju, što po svim principima deluje gotovo nemoguće. Imamo svaki dan neviđeni nacionalni zanos u medijima i mlade koji ne žele da zemlja uđe u Evropsku uniju, ali oni bi kao pojedinci rado otišli u neku od zemalja EU.

Da li je u Velikoj Britaniji bolji život nego kod nas?
 
– Znam dosta ljudi iz Srbije koji žive u Velikoj Britaniji. Znam profesora Oksforda kojem je fenomenalno, ali imam i rođaka arhitektu koji nije uspeo tamo da se snađe. S druge strane, znam i ljude koji su došli sa Temze na Savu i ovde super zarađuju i super žive. Sve je individualno, postoji tu i faktor sreće.
 
Prvi si Srbin koji je poneo orden britanske kraljice za izuzetan doprinos u promovisanju i unapređenju kulturnih veza izmedu Velike Britanije i Srbije... Kako se to desilo?
 
– To mi je najsrećniji dan u životu. Bila je to godina u kojoj se obeležavalo 180 godina diplomatskih odnosa Britanije i Srbije i odučeno je da orden dobijem ja. Naši ljudi su uvek pretenciozni i patetični – da su Srbi davali orden, verovatno bi ga dali nekom šekspirologu ili nekom ambasadoru. A Britanci su ga dodelili meni jer sam ja, kako je jedan diplomata istakao, najviše radio na terenu. Ja sam prva osoba iz Srbije koja je dala intervju za New Musical Express, ukopčavao sam obične ljude iz Britanije i Srbije koji vole kulturu, muziku, fudbal... Čak i u godinama u kojima su svi tražili razlike, ja sam nalazio gomilu sličnosti.
 
Zašto Britanija?
 
– Volim da kažem da kod mene ništa nije slučajno – ja sam prohodao u Hajd parku, pa sam posle saznao da i u Londonu postoji Hajd park; prvi put sam s roditeljima krenuo u grad autobusom Lejlandom i izašli smo kod Londona... Kao da mi je Britanija bila predodređena. Moja generacija je odlazila u Britaniju prvenstveno zbog muzike, sedamdesetih je to bila eksplozija britanskih kulturnih uticaja... Išao sam u King's Road, jer je to bio epicentar panka, Sex Pistols su tamo svirali u butiku Vivijen Vestvud, meni je to bila Meka. I sad obožavam da idem u Britaniju, luksuz je imati svoj neki štek, gde ideš samo zbog uživanja.
 
Dosta ljudi se s nostalgijom seća sedamdesetih i osamdesetih, čak i neki od tvojih junaka... Kako ti gledaš iz današnje perspektive na to vreme i život u Jugoslaviji?
 
– Bez ikakvog patetisanja, najiskrenije ću reći: sada je mnogo zanimljivije. Mi tada nismo imali kafić pre Zlatnog papagaja. Nije uopšte bilo toliko koncerata. Sada imaš 6-7 koncerata nedeljno, a mi kao Urbana gerila smo svirali možda četiri puta godišnje. Ne bih ja preuveličavao to vreme. Ali, zašto je to vreme značajno? To je bilo kao vreme pred kataklizmu koju mi nismo osećali, nismo je bili svesni. Mi smo trošili mladost na „par-nepar“, bilo je to doba nestašice... Ali čitava situacija nije mirisala na to da će biti loše, uvek ti se činilo da je godina bolja od prethodne. Prvenstveno po osvajanju sloboda. Muzika je menjala život. Mediji su izgledali drugačije. Sve je izgledalo mnogo optimističnije. Dok se sve nije skršilo s raspadom Jugoslavije. Mi sad već godinama nemamo osećaj da stvari idu unapred.
 
Misliš li da ipak postoji šansa za „konačno razvedravanje“?
 
– Uvek postoji. Ja sam svoje konačno razvedravanje našao u nekim mikro stvarima, već sam u godinama kad me prepadaju bilo kakve računice. Zbog svih metraža koliko sam prošao i koliko još imam, odlučio sam da budem štedljiv sa vremenom i da ga trošim što pametnije. Pa, makar ga i prespavao.
 
Čime bi voleo da se baviš u sledećem romanu?
 
– Imam neke nacrte, ali još mi se nisu sklopile kockice. Mislim da ću se i dalje baviti sadašnjošću, iako sam drugu obećao da ću da se vratim u osamdesete i konačno zabeležim svoja iskustva iz tog vremena. Ali mislim da ne mogu. Ja sam nekako uvek bio apdejtovan na sadašnji trenutak. Kad sam svirao, nisam svirao u diksilend bendu, svirao sam u pank bendu. Uvek sam bio u godini u kojoj jesam. Zato mislim da ću se baviti cirkusom od života sa tim novim cirkuzantima, blogerima, autorima knjiga za samopomoć, novim usrećiteljima... Imam potrebu da s jedne druge strane osvetlim taj aspekt naše sadašnjosti.
 
Autor: Ana Kalaba
Izvor: Noizz.rs