Branko Rosić: Faust srpske tranzicije

Danas redakcije izgledaju kao fabrike trikotaže, a novinari su pokretni diktafoni na izvršenju zadatka.

Glavni junak romana „A tako je dobro počelo“ („Laguna“) Branka Rosića, novinara u zamenika glavnog urednika magazina „Nedeljnik“, marketinški je stručnjak koji u političkim kampanjama oscilira između tajkuna i političkih prvaka „šminkajući“ stvarnost. „Kotrlja“ neverovatne stvari, od probisveta pravi porodične ljude, „otkriva“ tajne račune sumnjivih privatizacija protivnika, kao i poročne detalje njihovih privatnosti. Onda upoznaje ženu čiji je životni moto: „Čim nešto započneš treba da zamisliš kraj“, s njom provodi nekoliko dana u Njujorku, trošeći unapred novac „poslovnih partnera“, a zatim tone sve dublje u krug obmana... Branko Rosić po obrazovanju je mašinski inženjer, bio je član „Urbane gerile“, koji je bio jedan od prvih pank bendova u Srbiji, i o čijem radu su pisali, neki engleski fanzini, pa čak i čuveni NME. „Novinarstvo mi je na početku bilo nešto kao hobi, a onda je postalo hleb koji se sve teže kusa. Roman sam napisao u naletu inspiracije, a ne kao materijalizaciju novinarske frustracije“, kaže Rosić na početku razgovora za „Politiku“.

Vaš junak svesno se upušta u kreiranje laži. Iako je svestan principa na koje je pristajao, koja je cena koju plaća za hedonizam?

Junak mog romana Dragan Lomić hedonista je sa „ručnom kočnicom“, i zato plaća cenu, dok pravi hedonisti, a to su njegovi šefovi i politički prvaci, u stvari uvek isplivaju. Možeš da ne „zglajzneš“ u današnjoj Srbiji, pa i u ovom romanu, samo ako te ne boli to što lažeš, ako imaš stvrdnutu kaljugu umesto obraza. A Lomić je ipak čovek koji se gnuša toga što radi, i u stvari traži izlaz iz kruga hedonizma, a nalazi ga u neuhvatljivoj devojci koja je sve ono što on nije.

Lomić ne povlači baš „produhovljene“ poteze trošeći unapred novac za političku kampanju klijenata za sopstveni put u Njujork. Da li je naslov romana ironična opaska u vezi s njegovim protraćenim talentom?

On je kao Faust srpske tranzicije. A Mefisto su krediti, politička i biznis elita, dakle poluge moći koje opslužuje, ono što mu je omogućilo novac i visoku poziciju u društvu. Zbog svega toga on se ipak oseća nisko. Dobro je počelo za glavnog junaka: brzo se u marketinškom svetu probio do vrha i počeo da radi čak za svetske brendove, a istovremeno je i cenjen kolumnista. Ali ono što je nekima vrhunac karijere, za njega  je talenat protraćen na pogrešne stvari. Moj roman je kao triler, opisuje prljave političke kampanje u Srbiji, društvene prilike u Srbiji i u Evropi, kojima preti novi nacionalizam opravdan nadirućim talasom imigranata, ali i ljubavna priča glavnog junaka, koja ima nešto protivteže koristoljublju i laži. Junak želi da veruje da je devojka u koju se zaljubio prava, da uz njenu pomoć obnovi nekadašnje stavove, moral, principe. Ta ljubav se na kraju pokazuje kao samoobmanjujuća epizoda, a on, kao marketinški stručnjak, kao žrtva svog marketinga, od voljene osobe pravi reklamu.

Kako se izboriti za veće medijske slobode i objektivnije izveštavanje?

Poslednjih meseci dosta se priča o medijskim slobodama i objektivnom izveštavanju. Učestvovao sam na nekoj tribini na kojoj je jedan govornik rekao da je u socijalizmu vladala cenzura, a da sada prisustvujemo slobodi medija. Tada sam ga upitao kako objašnjava činjenicu da niko ne sme da piše protiv poznatog tajkuna, jer će onda uskratiti reklame za magazin, a od reklama novinarstvo pretežno i živi. Mi u Srbiji prisustvujemo samo mutacijama cenzura i nesloboda. A što se tiče objektivnog izveštavanja mišljenja sam da će u skoroj budućnosti i samo izveštavanje postati užasno i besmisleno. Danas redakcije izgledaju kao fabrike trikotaže, a novinari su pokretni diktafoni na izvršenju zadatka. Nekada smo znali imena svih dopisnika „Politike“ iz sveta, a danas ne znamo da nabrojimo ni pet imena beogradskih novinara svih dnevnih listova. Srpsko novinarstvo podrazumeva depersonalizaciju medija, a to znači da sve manje postaje bitan autorski tekst. Zato je i tipično pitanje u onlajn sektorima redakcija: „Koliko si danas ubacio vesti?“ Novinarstvo ima crnu perspektivu u Srbiji.

Jedna rok ili pank pesma iz osamdesetih imala je čitav svet iza sebe, bogatstvo slojeva od lične mitologije do društvenog podteksta. Ako je danas sve drugačije, u kom pogledu je drugačije?

Drugačije je to što je sve postalo nebitno ili makar manje bitno. Gomila informacija stvara prezasićenost, a znamo da prezasićenost hranom tera na spavanje. Pre mesec dana gledao sam dokumentarac o Velikoj Britaniji iz sedamdesetih godina 20. veka, i kada sam video deo u kojem pripadnici IRE s fantomkama i heklerima regulišu saobraćaj, uskliknuo sam: „Kakvo divno vreme!“. Isto to sam uzviknuo i kada je u dokumentarcu prikazan štrajk rudara, kao i sukobi navijačkih grupa. Sada je sve mirnije i osvojene su slobode koje su tekovina i tih turbulentnih sedamdesetih. Ali, ovo je i vreme dosade i nedostatka velikih ideja. U Srbiji pored oročenog života u kreditima živimo i onaj oročen u mitovima, koji su nas doveli do toga gde i jesmo: preuveličanoj prošlosti i umanjenoj budućnosti.

Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika
Foto: Igor Pavićević