Branislav Janković: Ravnodušan čitalac najveći neuspeh

“Nismo se mi odmakli od nekih vrednosti. Nismo im nikada ni bili blizu. Mislim da se čovek pogrešno zove čovek”, smatra Branislav Janković, književnik iz Srbije.

Njegova prva knjiga "O vukovima i senkama" privukla je veliku pažnju čitalačke publike kako u Srbiji, tako i u zemljama regiona. Uspjeh prve nadmašila je druga knjiga "Suze Svetog Nikole", koja je objavljena ove godine.

Janković u intervjuu za "Nezavisne" otkriva da je njegov novi roman priča o strahovima, strastima, tajnama i smatra da današnje društvo tone ka ravnodušnosti i prema čovjeku i prema životu. Ovaj Nišlija kaže da nikada nije bio u Banjaluci, ali da bi jako volio da dođe u grad na Vrbasu.

Ukoliko bismo o Vašoj novoj knjizi sudili prema naslovu, stekli bismo jedan, a onda sadržaj daje drugi utisak. Možete li za čitaoce u BiH ukratko predočiti radnju knjige "Suze Svetog Nikole"?

Roman je priča o selu koje tačno na letnjeg Svetog Nikolu, 22. maja 1923. godine, biva suočeno sa svojim gresima, a u liku paklenih stvorenja koja mesec dana opsedaju mesto. Sve mračne tajne žitelja biće otkrivene i izložene pogledu Gmitra Lanetovog, bivšeg mornara francuske mornarice, koji je posle Velikog rata nastavio da luta Evropom, i koji se vođen košmarima vratio u svoj Studenac da zabeleži te dane plača i hrabrosti. Međutim, Gmitar nije onaj za koga se izdaje.
To je ukratko, i na prvi utisak. Međitim, na drugu loptu, to je drama o našim strastima, strahovima, željama i tajnama. O grehu i oprostu. I o tome smemo li da se pogledamo u ogledalo. Uostalom, to nisu samo suze Svetog Nikole. Ima tu i naših.

Čitajući neke komentare za Vašu novu knjigu, jedna čitateljka je napisala da se “Suze Svetog Nikole” ne završavaju poslednjom stranicom, već da upravo tu počinje razmišljanje. Da li je to ustvari najveća pohvala za pisca?

U čemu je kvalitet knjige koju zaboravite istog trenutka kada je pročitate? Šta se naučili? Čuli ste nešto novo? Da li vas je uplašila, nasmejala, rastužila, naljutila, pokrenula? Mislim da nema većeg neuspeha za pisca od toga da njegova knjiga čitaoce ostavi ravnodušnim. Tu dolazimo na klizav teren šta je uopšte svrha književnosti. Cilj svakog pisca, barem ja mislim i želim da je tako, jeste da njegovo delo izazove pažnju i ostavi trag. A trag nećete ostaviti tako što ćete ponuditi nešto već viđeno. U ovo brzo vreme, kada se ljudima sve servira na gotovo, te postaju inertni, nezainteresovani i utrnuli, posebno mi je drago što postoje utisci da su moji romani podsticajni, da na pravi način dolaze do čitalaca, razbuđuju, čine ih aktivnim, motivišu da razmišljaju.

Vaš prvi roman „O vukovima i senkama“ odmah je zaokupio pažnju čitalaca. Pisanje o istoriji nije najlakši zadatak za pisca, no sudeći po rekacijama Vi ste ih dobro iznijeli,a ono što je možda još bitnije, negdje ste i podsjetili ljude da postoje stvari o kojima se i dalje ćuti i koje su obavijene tajnama?

U zemlji bogate usmene tradicije, koja obiluje narodnim predanjima, mitovima, legendama, epskim pesmama, u zemlji karakteristične, turbulentne, čudne istorije što tačne što lažne, prirodno se nametnula i tema slovenskih bogova. Vekovno prenebregavanje činjenice da su ovde, pre hristijanizacije srpskog življa, živeli ljudi sa bogatom i živopisnom politeističkom religijom, čije ostatke i danas nalazimo u našem pravoslavlju, dovelo je do toga da neki požele da čuju i drugu stranu, različitu od one, uslovno rečeno, “nemanjićke”. Među njima sam i ja. Ne prihvatam da istorija boga na ovim prostorima počinje od ove plemićke, svetorodne loze. Upravo taj naš rani, zapreteni, paganski sloj, začinjen tajnim društvima kao nerazlučivim sastojkom kako prošlosti tako i današnjice, okosnica je ovog romana.. Ljubav koja se rađa među suprotstavljenim glavnim likovima, samo je jedan od antagonizama kojima knjiga obiluje. To je književna fikcija zasnovana na izvesnim istorijskim podacima o kojima nam nisu pričali niti nas učili u školi. Ne tvrdim da su pouzdani jer bih time i sam upao u zamku stvaranja istorijskih dogmi od kojih sam pokušavao da pobegnem, ali samim tim što su drugačije od zvaničnih informacija zaslužuju da se o njima razmisli, pa po veri našoj neka nam bude.
Uostalom, zar nismo pola veka verovali da je Tita u Drvaru spasilo pseto skočivši na njega da ga zaštiti od avionske granate. Otkud znate da nije skočilo da ga zadavi?

Željeli to da priznamo ili ne, kao društvo smo se odmakli od nekih vrijednosti koje čovjeka čine čovjekom. Dosta je zavisti, neprihvatanja razlika i različitih, postoji li nada da se ipak možemo vratiti tim bazičnim vrijednostima?

Razmišljajući o vašem pitanju pokušavam da se setim kada je to čovek bio blizu vrednosti koje su ga činile dobrim, plemenitim, jednostavno onim što ubrajamo u ljudsko i čovečno. I ne mogu da se setim. Da li smo ranije bili bolji? Ne verujem. Samo smo dobro skrivali svoju lošu stranu. Danas smo ogoljeni i razgolićeni, pa nema više skrivanja, te deluje da su ljudi postali gori nego što su nekada bili. Nikada više organizacija koje propagiraju različitost i toleranciju, nikada više crkvi i religija koje pozivaju na pokajanje i ljubav prema bližnjima, a nikada manje ljubavi i Boga.
Nismo se mi odmakli od nekih vrednosti. Nismo im nikada ni bili blizu. Mislim da se čovek pogrešno zove čovek.
Nisam optimista i mislim da današnje društvo, ne samo naše, već na globalnom nivou, polako ali sigurno tone ka nečemu što se zove ravnodušnost i prema čoveku i prema životu. I strah me je.

Jednom prilikom ste naveli da kada se grijesi nagomilaju put ka iskupljenju postaje neizdrživ, šta je po Vašem mišljenju najveći grijeh našeg naroda?

Ne znam možemo li mi sami da prepoznamo, prihvatimo i ocenimo težinu sopstvenih grehova jer smo češće skloni samoopravdanju, pronalaženju izgovora koji bi nam umirio savest i omogućio da živimo sa onim lošim u nama. Suze Svetog Nikole jesu roman o prihvatanju grehova i strašnoj potrebi da se čovek očisti i spase, bez obzira na cenu, ali i priča o nevinosti, o vremenu pre nego što smo postali to što jesmo: stari, ozlojeđeni, cinični, besni, spremni na pravljenje grehova. I uprkos tome verujem da svaka greška može da se ispravi i da ništa nije toliko upropašćeno da ne može da se popravi. Suze su dobar početak na tom putu.
Najveći greh našeg naroda? Zaborav. Zaboravljamo i svoje i tuđe grehove. I onda ih ponovo pravimo i dozvoljavamo da se opet čine nad nama. Da li je to mali ili veliki greh?

Iz nekog dosadašnjeg iskustva vidjela sam da se mnoštvo domaćih pisaca, kako oni koji počinju da se bave pisanjem, tako i oni stariji žale na nedostatak čitalačke publike. Kako popularisati domaću književnost i pisce, kako naći put do čitalaca?

Popularisanje domaće književnosti je nemoguće bez dobrih romana. Na nedostatak čitalačke publike se žale oni koji pišu loše romane, pa ih niko i ne čita. Ja se ne žalim.

Da li će publika u Banjaluci imati priliku da se u neko skorije vrijeme upozna sa Vašim spisateljskim radom?

Voleo bih da dođem u Banja Luku. Iskreno, nikada nisam bio tamo. Možda to bude ljubav na prvi pogled.

Autor: Nevena Vržina
Izvor: Nezavisne novine, Banja Luka