Branislav Janković: Pisanje knjiga je kao pravljenje oružja

Crna Ovca je razgovarala sa jednim od najiskrenijih i najintrigantnijih pisaca današnjice – Branislavom Jankovićem. Čitalačka publika ga pronalazi u „Suzama Svetog Nikole“, iza „Vetrova zla“, na „Gvozdenim oblacima“. Igrajući se rečima, koketirajući sa istorijom i verovanje da svako ima pravo na svoju istinu i shvatanje, Janković je zasluženo stekao epitet jednog od najčitanijih pisaca u srpskim bibliotekama.



U intervjuu otkrijte šta ga pokreće u stvaranju, kako doživljava kritike i zbog čega je on Crna ovca.

Miljenik ste ljubitelja dobre knjige i jedan od najčitanijih pisaca u bibliotekama u srbiji. Šta ih to privlači u vašem pisanju?

Što ne pokušavam da ih prevarim. Što se smejem i plačem zajedno sa njima. Što svako od njih može reći: evo, tačno, kao da je mene opisao. Što pišem o stvarima o kojima niko drugi ne piše. Ili ne sme. Knjiga je opasna stvar, jer sadrži znanje, a znanje je pretnja svakoj ideologiji, dogmi i gluposti. Pisanje knjiga je kao pravljenje oružja, a njime možemo da se branimo ili napadamo, zavisno od toga kakve su nam namere. 

Neko je jednom rekao da se „Suze Svetog Nikole“ ne završavaju poslednjom stranicom, već da upravo tu počinje razmišljanje. Da li je to u stvari najveća pohvala za pisca?

U čemu je kvalitet knjige koju zaboravite istog trenutka kada je pročitate? Šta se naučili? Da li ste čuli nešto novo? Da li vas je uplašila, nasmejala, rastužila, naljutila, pokrenula? Mislim da nema većeg neuspeha za pisca od toga da njegova knjiga čitaoce ostavi ravnodušnim. Šta je uopšte svrha književnosti? Cilj svakog pisca je da njegovo delo izazove pažnju i ostavi trag. A trag nećete ostaviti tako što ćete ponuditi nešto već viđeno. U ovo brzo vreme, kada su ljudi postali inertni, nezainteresovani i utrnuli, posebno mi je drago što postoje utisci da su moji romani podsticajni, da na pravi način dolaze do čitalaca, razbuđuju ih, čine ih aktivnim, motivišu da razmišljaju.

Iz koje se iskre raspalio plam za knjigu „Vetrovi zla“? 

Iz želje da na jedan novi način prikažem Srbiju u doba Obrenovića, jer taj period smo nekako nezasluženo zapostavili, kao da taj masakr u noći 3. maja 1903. godine i dalje stoji nad našim glavama, pokazujući nam kakvi smo i šta smo uradili. Nismo mi? Nego ko? Vetrovi zla stalno duvaju ovim prostorima. Prerano smo ubili Obrenoviće. Bili su bolji od… ovih. Žao mi je što je neće pročitati neko od Obrenovića  i pozvati me na ručak ili podići tužbu.

Koliko ima istorijske istine u vašim knjigama? Šta smatrate dopustivom umetničkom slobodom kada preplićete fikciju sa činjenicama?

U istoriji ima onoliko istine koliko neko želi da veruje u nju. Svako ima svoje viđenje istorije i zavisno sa koje je strane te prošlosti, on određuje svoju istinu. Nama piscima je dopušteno da se mešamo i prekrajamo je, te je umetnička sloboda zaista slobodna, uglavnom na sablažnjavanje istoričara. Mislite li da je u Starom zavetu sve istina? Onda je i u onome što sam ja napisao. Sve je stvar verovanja.  

Dugo ste bili novinar. Kažu jednom novinar – uvek novinar.

Ostavljanje novinarstva je poput ostavljanja cigareta – stalno ponavljate kako je zaista vreme da ih ostavite i obećavate sebi da ćete to uraditi već od sutra ili eto, Nove godine. I tako sam ja dočekao dvadeset dve Nove godine dok nisam zgužvao paklicu na kojoj je pisalo Novinarstvo ubija i smeta ljudima u vašoj okolini. Lakše dišem, imam veću slobodu i poživeću malo duže. Ljudima u svojoj okolini sam postao podnošljiviji.

Kritike i komentari u životu jednog pisca.

Naravno da me zanimaju i da mi znače. Pre svega zbog  toga što želim  da znam  šta se čitaocima dopalo, a šta nije. Komentari, da li rečeni meni u lice, napisani na nečijem FB profilu ili sajtu mog izdavača, svojevrsna su interakcija između mene i ljudi  koji me čitaju. Pozitivni ili negativni – nadam da su iskreni, jer to je jedino što tražim od svojih čitalaca. Zamislite tugu pisaca čije knjige niko ne komentariše. Jedan od najboljih načina da pisac oslušne šta misle njegovi čitaoci su i promocije i sajmovi knjiga.  Uvek koristim priliku da se “suočim” sa ljudima koji su čitali moje knjige. Tako uvek ponešto naučim. I o sebi i o drugima.

KOLIKO JE USPEH ZAPRAVO MERLJIV?

Uspeh kao kategorija je relativan ili možda bolje reći nemerljiv. Ono što je meni uspeh, nekome sa većim apetitom nije. Stepen uspeha kod nas pisaca određuju pre svega naši čitaoci, pa tek onda nagrade, tiraži, prevodi. I tu se opet vraćamo na početak razgovora i pitanje o komentarima.  Zadovoljan sam onim što sma postigao. Da li želim više? Nekako sam zagovornik filozofije da dobijemo taman onoliko koliko nam treba. Ili koliko smo zaslužili.  

ČEMU SE NAJVIŠE SMEJETE?

Ja se svemu smejem, pa me sve i boli, reče Vladislav Petković Dis.  Ali smeh je najmoćnije oružje protiv straha, pa makar i sa kiselim izrazom lica.

ŠTA MISLITE O POLITICI?

Kao novinar imao sam priliku da sretnem sve naše političare i stvarno mi je drago što ih više ne srećem. Sada se družim samo sa finim ljudima.

ULOGA UMETNIKA U DRUŠTVU?

Ovde više ne možete da postanete ni disident, jer niko više i ne obraća pažnju na ono što pričate ili kažete. Niko vas neće uhapsiti ili proterati zbog onoga što napišete. Prošlo je vreme Dva raba, Vođe, Vojka i Savla, Vunenih vremena. Samo da ne prođe i vreme umetnika. Ali što reče moj Nišlija Branko Miljković: “Ako smo pali bili smo padu skloni.”

ZAŠTO STE VI CRNA OVCA?

Nisam u stadu, te nemam ni čobanina. Idem sam kroz šumu. Vukovi su barem pošteniji – ne lažu da vas vole.