Delfi Kutak je pročitao roman „Američka pastorala“
Neverovatna priča o američkom snu. O izgubljenom raju. O paklu. Filip Rot nas snažno i nemilosrdno uvlači u misli glavnog junaka ovog romana – Simora Svida Levova, momka koji je ostvario američki san svojih roditelja. Priču o njemu pripoveda školski drug njegovog brata Nejtan Zakerman (alter ego Filipa Rota) koji se Svidu divio od detinjstva, baš kao i svi oni koji su ga poznavali.
Rot je knjigu napisao 1997. godine, a sledeće za nju osvojio Pulicerovu nagradu. Centralna radnja romana se događa šezdesetih godina dvadesetog veka, mada je priča uokvirena proslavom 45 godina mature na kojoj Zakerman sreće Svidovog brata Džerija te sećanjima o Svidu. Roman je podeljen u tri dela, čiji nazivi podsećaju na Miltonov „Izgubljeni raj“. Prvi deo Raj u sećanju govori o izdizanju jevrejske emigrantske porodice Levov, koja, iako je stekla zavidan finansijski status, ipak nije ostvarila takozvani „američki san“.
Rot je knjigu napisao 1997. godine, a sledeće za nju osvojio Pulicerovu nagradu. Centralna radnja romana se događa šezdesetih godina dvadesetog veka, mada je priča uokvirena proslavom 45 godina mature na kojoj Zakerman sreće Svidovog brata Džerija te sećanjima o Svidu. Roman je podeljen u tri dela, čiji nazivi podsećaju na Miltonov „Izgubljeni raj“. Prvi deo Raj u sećanju govori o izdizanju jevrejske emigrantske porodice Levov, koja, iako je stekla zavidan finansijski status, ipak nije ostvarila takozvani „američki san“.
Kao porodica još su bili putnici na doseljeničkoj raketi, putovali su onom vertikalnom sigurnom imigrantskom putanjom od pradede, koga je pokretalo siromaštvo, preko dede, koji je pokretao sam sebe, i samouverenog ostvarenog nezavisnog oca, sve do najambicioznijeg – do deteta četvrte generacije za koje je Amerika trebalo da bude pravi raj.
Ideja o uspehu, koji može da se postigne od nule, snagom volje i velikim trudom i zalaganjem, uz malo sreće u poslovnim rizicima, obezbedila je Svidovom ocu, vlasniku fabrike za izradu rukavica, novac, nekretnine, biznis. Kao emigrantu potpuno prihvatanje okoline i utapanje u američki milje ostalo mu je nedostižno. On je ostao Jevrejin koji je uspešan, bogat i cenjen, ali nije prihvaćen kao Amerikanac.
Svid. Za vreme rata, kada sam još bio školarac, to neobično ime* izazivalo je neverovatno divljenje kod nas klinaca u Njuarku.
(…)
Ime mu je bilo neobično baš kao i nesvakidašnje crte njegovog lica. Niko od malobrojnih naočitih učenika u našoj, pretežno jevrejskoj, državnoj gimnaziji nije imao tako izraženu vilicu i lice poput bezosećajne maske kao ovaj plavooki Viking plave kose, rođen u našoj zajednici kao Simur Irving Levov.
*Svid (engl. Swede) na engleskom znači Šveđanin, nadimak koji je junak dobio zbog svog izgleda. (Prim. prev.)
Možda je to što Simur nije ličio na tipične jevrejske momke već više na arijevsku verziju Apolona nedostižnog u sportu bilo presudno da ga smatraju neodoljivim, a to što je bio odgovoran, savršeno pristojan, nesebičan, patriota koji je kraj Drugog svetskog rata proveo u mornarici, što se oženio misicom države Nju Džerzi doprinelo je tome da bude obožavan od svih.
Niko ne prolazi kroz život bez nedoumica, patnje, košmara i gubitaka. Čak i oni koji su u detinjstvu imali sve, pre ili kasnije dobiju svoju porciju bola, ako ne i nešto više.
Dakle, 1968. Svidova idila biće razneta u paramparčad. Umesto pastorale, zadesiće ga antipastorala. Desiće mu se ono najgore što može da se desi roditelju. Ne, ne to što ste možda upravo sada pomislili. Još gore. Neću vam otkrivati, pokušaću da vas ubedim da pročitate sami ovo remek-delo. Može li čovek nakon nesreće opet živeti?
On je naučio najtežu lekciju kojoj nas život može naučiti – da život nema smisla. A kad se to jednom dogodi, sreća više nikad ne može biti spontana. Izveštačena je i skupo plaćena – sreća se tada plaća krvavim otuđenjem od samoga sebe i svoje životne priče.
