Branislav Janković - Ova zemlja je prepuna tajni

Pisati o Srbima i srpskoj istoriji, otkrivati tajne, govoriti o vitezovima i templarima, govoriti o onom što je sakriveno i što ne valja, tema je romana niškog pisca Branislava Jankovića. O svojoj knjizi, koja je privukla pažnju, ekskluzivno za ReStart govori autor romana “O vukovima i senkama” Branislav Janković.
I posle skoro godinu dana od promocije tvog prvog romana “O vukovima i senkama“ interesovanje i dalje ne jenjava.

Kako bi svoj roman predstavio onima koji ga još uvek nisu pročitali?
Kao nešto što nikako ne bi trebalo da pročitaju ako već imaju svoj mali, divni, zaokruženi život, prepun vere da je svet onakav kakvim nam ga predstavljaju na televiziji. Ovo je knjiga za one koji primećuju da nešto ne valja. I u svetu i u nama samima. Roman je podeljen na poglavlja koja prate sudbinu dvoje glavnih junaka, Vuka i Senke, koji se nalaze u fanatičnom i fantastičnom okršaju nekoliko polusvetova, tajnih organizacija i crkvenih ideologija koji troše ljude kao papirnate maramice. Pred čitaocima se odvija borba za vlasništvo nad mističnom kutijom koja krije tajnu života i smrti, dok staroslovenski bogovi, nikada nestali, posmatraju i pomažu odabranima. Iako pisana kao istorijski triler tu „istoriju“ sam izmaštao. To je verovatno i razlog što knjiga i posle godinu dana izaziva komentare i reakcije. Izgleda da dobro maštam.

Bilo je hrabro da u svoj prvi roman uvrstiš i kulturno – istorijske ličnosti i dogadjaje kao što su boj na Čegru, život princeze Olivere ćerke cara Lazara ali i sam boj na Kosovu… a sve to u kontekstu dešavanja u južnoj Srbiji. Da li si se plašio da Niš, Blace i istorija ovog podneblja neće možda biti dovoljno zanimljiva za čitaoce?
Zar sve priče moraju da se odigraju u velikim i poznatim gradovima? Da li im to daje na težini i ozbiljnosti? Čitaoci hoće dobru priču, njih ne zanima gde se ona dešava. Uostalom, poznajem mnogo romana koji se dešavaju u velikim gradovima, a strašno su loši ili dosadni. Istorija nije bogom dano pravo prestonice: i ovog trenutka je stvaramo, a daleko smo od velikog grada. Nije bitno mesto, bitno je ono što se tamo dešava, kao i ljudi koji tamo žive. A od ljudi sve i počinje. A ova naša zemlja prepuna je stvari, od mitologije, religije, istorije do politike, o kojima mi ništa ne znamo. Ili što je još gore: ne želimo da znamo. I tu se opet vraćamo na one male, zaokružene živote jer u Srbiji je najbolje ne znati ništa. Neznanje je zlato. Zato smo se i našli u situaciji da nam se istorija prekraja, a mi ćutimo. “O vukovima i senkama” je moj urlik. Ja nisam hteo da ćutim. Moj roman je slika sjaja i bede srpskog naroda. Dve stvari tako svojstvene Srbima.   Koliko je trajalo istraživanje i koji su podaci na tebe ostavili najjači utisak?
Istraživanje ili potraga, kako ja volim da je nazovem, trajala je skoro dve godine. Kada se krene u istraživanje ovakvih tema, najteže pitanje je odakle početi jer je većina tačnih podataka ili dobro sakrivena ili ne postoji, uništena vatrom, lažima ili napadima da je to jeres, i kao takva nepodobna i opasna. Jedno od zapanjujućih saznanja bilo je to da postoje zapisi da su ljudi, još mnogo godina nakon njegove zvanične smrti, viđali Svetog Savu koji je u stvari bio prvi srpski patrijarh, a ne arhiepiskop. I to patrijarh Srba i Bugara. Malo je poznat i podatak da su vitezovi templari, oni koji su nakon progona pobegli u Ugarsku, učestvovali zajedno sa našim vitezovima u Kosovskom boju. I da su svi izginuli. Ova zemlja je prepuna tajni.

Glavni likovi su Vuk i Senka koji su na početku zakleti neprijatelji, ali se  kroz roman pokazuje da su ljudi često izmanipulisani i da ne znaju da njihove uloge igraju neki drugi ljudi. Cilj je sačuvati Tajnu. Koliko su ljudi danas zaboravili na bazične vrednosti i koliko pisci mogu da ih na njih podsete?
Glavni junaci, Sibin Marković zvani Vuk i Senka Bogdanović, slično generaciji koja danas odrasta, izgubljeni su u vrtlogu neodređenih i nedorečenih učenja, filosofija, sistema vrednosti, religioznih i mitoloških odrednica. Stari i novi svet, paganstvo i hrišćanstvo, muško i žensko, senka i vuk, nalaze se u prividnom antagonizmu, a u stvari, međusobno se prožimaju u neponovljivom i jedinstvenom čudu života. Iako su svi oni grozno izmanipulisani od strane zla koje prožima sav svet, ipak na kraju pronalaze sebe i ono što je konačni cilj svih nas: ljubav. Kako se roman primiče kraju, glavni junaci sazrevaju i bez isključivosti prihvataju svet onog drugog kao suplementaran i realno postojeći. Ta trpeljivost i prihvatanje drugog u biti njegovog izbora vere ili ponašanja, svima bi nam bila lekovita u ovim vremenima bezdušnosti i potpunog nestanka emocije. Mislim da je društvo gde pisci moraju da podsećaju ljude na bazične vrednosti propalo društvo. Ili da krenemo od možda bitnije stvari: otkud znate da su svi pisci zagovornici bazičnih vrednosti?

Koliko je bilo opasno pisati izmedju mašte i istorije i da li se čitaoci bune šta se u stvari zaista desilo a šta je samo tvoja priča?
Najlepše u pisanju  fikcije  je što smete sve, apsolutno sve. I da se nadate da će se to nekome dopasti.  Stvorio sam svoj prostor, imaginarni svet koji funkcioniše i bez  ikakvog prethodnog znanja čitalaca o temama u knjizi poput staroslovenske mitologije i religije. Porušio sam mnoge mostove za sobom što je kod nekih koji su pročitali knjigu izazvalo zgražavanje, a kod nekih  oduševljenje. Hteo sam da podstaknem maštu, a ne da ponudim neki novi mit ili konačnu verziju nečega.  Zvanične verzije me nisu zanimale, zato su u mom romanu izmenjene. Uostalom, otkud znate da su tačne? Jedno vreme me je pitanje „a,jel tačno sve to što se napisali?“ zabavljalo. Sada me plaši. Možda je moja verzija tačnija od zvanične. Ali nazovimo moju istoriju alternativnom; lepo zvuči, a i skratiće jezik mnogima koji misle da je svet počeo od njih da se okreće.

Odlučio si se i da napravis video trejler. Kako je ovaj vid promocije uticao na prodaju i čitanost romana?
Trejleri za knjige su u belom svetu sasvim normalna i potrebna stvar prilikom promovisanja romana. Koliko god mi želeli da ne mislimo tako, ali i knjiga je roba i treba joj reklama. Uostalom, u ovoj hiper produkciji koja vlada,kako bi ljudi drugačije saznali da ste objavili roman? Prenošenjem od usta do usta? Možda, ali u 19.veku, kada nije bilo ni toliko knjiga ni toliko pisaca. Imao sam sreću da je moj roman objavljen u Laguni što mi već u početku daje prednost jer ta izdavačka kuća ima armiju svojih članova. Ali reklame nikada dosta. Gledajte na svoju knjigu kao na dete kome ćete dati vetar u jedra, a niko bolje od vas to ne može da uradi.

Radiš na novom romanu. Šta nas očekuje i kada će izaći?
Sve više ljudi me pita o nastavku Vukova i skoro da su me ubedili da bi trebalo da ih napišem. Možda, za neku godinu. Radnja sledećeg romana počinje na letnjeg Svetog Nikolu, 22.maja, tako da sam taj datum sledeće godine izabrao za njegov izlazak. Svi mi  volimo simboliku. Očekujte nešto sasvim drugačije od Vukova i senki. Ali i to će biti knjiga posle čijeg čitanja ćete se zamisliti. Možda je neznanje zlato ali moć je u znanju. A moć je stvar koja nas približava bogovima.

izror:restart.rs