Branislav Janković: Nema umetnosti bez tamnih oblaka i oluja

Jedan od poznatijih i uspešnijih pisaca današnjice, Branislav Janković, rođen je u Nišu 1969. godine. Novinar, pisac, publicist i vlasnik Izdavačke kuće Vrane iz Niša.

U delima koje stvara uspešno ukršta prošlost i sadašnjost, šuruje sa nadrealnim, zalazi duboko u duše svojih junaka.

Član je Srpskog književnog društva. Svojim romanima „O vukovima i senkama“ (2011), „Suze Svetog Nikole“ (2013), „Vetrovi zla“ (2015), „Peta žica“ (2015), „Poslednji cirkus na svetu“ (2017), „Gvozdeni oblaci“ (2019), „Mačka u koferu“ (2019), privukao je pažnju čitalačke publike.
 
Kako ste postali pisac? Šta je presudilo da krenete tom stazom?

Pisac se ne postaje, ili se rodite sa talentom ili ne, kao i u svakoj umetnosti. Ona priča o 99% truda i rada ne vredi ako nemate onaj jedan procenat talenta. Mogu ja godinama da mučim violinu, nikada neću svirati ni u periferijskoj kafani. Presudio je baš taj jedan procenat, shvatio sam da dobro pišem. Imao sam tada šesnaest godina. 
 
Šta mislite koji je najvažniji cilj jednog pisca? Šta je Vaš najvažniji cilj?

Da ostavi trag u vremenu. Da se dobro zabavi. Da uveseli čitaoce. Da proba da živi od svog pisanja. Da se dokopa neke nagrade. Možda da nazovu neku nagradu po njemu. SANU? Aleja velikana? Što sam stariji sve su mi manji ciljevi u književnosti. A da, da zaradim toliko para da ne moram više da pišem.
 
Dobitnik ste Deretine nagrade za najbolji roman u 2019. godini. Šta ova nagrada znači za Vas?

Svako voli nagrade i one umeju da budu podsticaj piscu. Smeštaju vas među poznate i priznate. Utiču na vašu sujetu koliko god skromni bili. Lepo stoje na zidu ili u vitrini. A i posle dobijene nagrade ljudi vas nekako ozbiljnije shvataju. Ipak, između nagrade i ljubavi čitalaca, uvek biram ovo drugo. 
 
Dve gimnazije u Nišu, takođe škole u Aleksincu i Subotici uvele su Vaše knjige u izbornu lektiru. Da li ste to očekivali ili potajno priželjkivali kada ste krenuli stazom pisca?

Kada krenete bilo kojim putem vi očekujete samo cvetne livade i putokaze na sve strane. Očekujete dobre saputnike i pun rezervoar. I onda shvatite da to nije autoput već staza prepuna rupa i kamenja. Sami ste i mrak je. Nisam očekivao ništa i očekivao sam sve. Eto, neki profesori su zaključili da u mojim knjigama ima stvari koje su vredne da ih deca uče. Ja im zahvaljujem na tome, i profesorima i učenicima. Možda je to onaj trag u vremenu iz drugog pitanja. 
 
Verujem da ste prilikom istraživanja za građu romana nailazili na brojne zanimljivosti i da ste dosta toga otkrili usput. Šta je to što Vas je posebno iznenadilo i fasciniralo?

Mnogim saznanjima ste pre svega zastrašeni i iznenađeni, a manje fascinirani, pogotovo kada pišete istorijske romane. Čime će biti fascinirani pisci za dve stotine godina, kada budu pisali o našem dobu? Mislim da će više biti zgroženi nego oduševljeni. Ako je nešto fascinantno to je da se ovde ništa ne menja.
 
Ni vladari, ni podanici. Mi smo zarobljenici istorije i to nekog lošeg perioda. Živimo u Danu mrmota. Kako dolazite na ideju za naslove svojih romana?

Imam običaj da uvek prvo smislim naslov, pa krenem na pisanje. Da li to znači da znam o čemu ću da pišem? Uglavnom ne. Ali, eto, dopao mi se taj naslov.
 
Roman „Suze Svetog Nikole“ je roman o duši, o malim ljudima i velikim iskušenjima. Roman o borbi dobra i zla. Kako je nastao ovaj neobičan roman za koga je jedan Vaš čitalac napisao: „Ovo je roman uz koji i muškarci plaču“?

„Suze Svetog Nikole“ su omaž selu moje majke, mojim precima i isterivanje sopstvenih demona kojih ima u svakom umetniku. Nema umetnosti bez tamnih oblaka i oluja. To je roman koji mi je najviše dao, ali i najviše uzeo. Kidali smo jedan drugog. To radimo i dalje. Nastao je na osnovu priča koje mi je moja baba Radmila pričala. I muškarci plaču, samo se kriju.
 
U romanu „Vetrovi zla“ napisali ste: „Prokletstva predaka uvek se obiju o glavu potomaka“. Glavni lik u romanu je Jevrem Utvić raspop i istražitelj čiji je život obeležio greh njegove majke. Možete li nam reći ko je on i u kojoj meri je greh njegove majke uticao na njega i njegov život, karakter, odnos prema ženama?

Ne možemo da biramo karte koje dobijemo sa rođenjem, ali možemo da što bolje odigramo ruku. Mi smo odraz naših roditelja, oni svojih, i tako unazad. Nakupi se tu svega i svačega, i dobrog i lošeg. Što se tiče Jevrema parafrazirao bih Frojda: „Svi mi muškarci smo zatočenici našeg odnosa prema majci. I njenog prema nama.“ Zato posle ispaštaju neke druge žene.     
 
Koje događaje, istorijske ličnosti biste želeli da „romansirate“, osvetlite kroz svoje romane?

Skoro sam saznao da je mlađa kći Đure Jakšića, Mileva, Levica Jakšić, bila učiteljica u jednom selu blizu Niša, gde je i sahranjena. Zbog zabranjene ljubavi prema zetu, velikom pesniku, Vojislavu Iliću, odlazi iz Beograda. Više su me privlačile sudbine običnih ljudi nego poznatih ličnosti. Istoriju koristim samo kao lepo rezbareni ram oko slike. Ne želim da pišem o njoj. Mi ovde ionako ne shvatamo istoriju ozbiljno.
 
Imate svoj blog na kome objavljujete priče iz svakodnevnog zivota običnog čoveka. U kojoj meri su te priče autobiografske?

Nisu ni najmanje. U onome što pišem nema ničeg autobiografskog. Posao pisca je između ostalog i da posmatra i beleži, te i ja posmatram druge i pišem o njima.
 
Za kraj ovog razgovora ne mogu a da ne pitam na čemu sada radite?

Novi rukopis pod nazivom „Zidanje ambisa“ je predat Laguni. Očekujem da izađe u februaru. To je priča o građenju Visokih Dečana iz ugla trojice Srba – katolika, pravoslavca i paganina. Kao što rekoh – istorija je samo mesto naših drama. Ništa više do okvira na slici sa našim portretima.

Razgovarala: Marijana Bašić
Izvor: momsecret.net