Branislav Janković: Neki ambisi postoje, a neke sami stvorimo

U manastirskoj tami Visokih Dečana, skriven visoko na kapitelu jednog stuba, vekovima stoji tajanstveni potpis Srđ grešni. Odoleva vremenu, krijući u sebi greh nepoznatog neimara.  Naš sagovornik, Branislav Janković, pisac, odvažio se da u svom novom delu pod nazivom „Zidanje ambisa“ ispripoveda priču o tom grehu.



A priča otpočinje Božjim čudom, godine 1327. u času kada se velikom kralju Stefanu Urošu III Nemanjiću vraća vid, kada on donosi odluku da sagradi manastir Dečane.

I dok se smenjuju glasovi trojice junaka romana „Zidanje ambisa“, glavnog neimara franjevca Vite Kotoranina, mladog klesara Srđa iz Hilandara i paganina bunardžije Vidoja – senka nečeg strašnog nadviće se nad kamenim zidovima tek započete Crkve Svetog Spasa, senka bolesti protiv koje nema dobrog oružja.

Trojica junaka kreću na strašnog neprijatelja – da pobede ili da nestanu. U tome će im pomoći čudni, slepi prosjak i jedna pesma. A pre svega zavet njihovog prijateljstva…

O novom romanu, o tajnama i mukama pisanja, o novinarstvu iz kojeg je hrabro iskoračio u književnost razgovaramo sa Branislavom Jankovićem, niškim piscem, koji poslednjih par godina slovi za jednog od najistaknutijih na srpskoj književnoj sceni.

Kako je nastao, nastajao roman „Zidanje ambisa“?

Da li se pisci menjaju sa svakom napisanom knjigom? Ponekad se zapitam koliko romani pišu pisce. Voleo bih da neko postavi pitanje mojim junacima: Je li, kako je nastao Janković i jeste li zadovoljni u kakvog je pisca izrastao? Znam kako sam zamislio to zidanje i taj ambis, e sad, bilo je potrebno spojiti ih, a to je teži deo posla. Roman je nastao iz moje želje da neke ljude od pre sedam vekova vaskrsnem. Da oživim njihove tajne, strahove, snove, želje. A krenuo sam za jednim potpisom, visoko na vrhu jednog stuba u Visokim Dečanima, a tamo je pisalo: Srđ grešni. Pošao sam za tim grešnim umetnikom i oživeo i njega i njegov greh.

U kojoj meri ste se gradeći priču rukovodili, držali istorije i istorijskih činjenica, a u kojoj meri u romanu dominira/fikcija?

Istorija je igračka pisaca i možemo da je koristimo kako hoćemo i kako nam odgovara, što uglavnom i radimo. Ponekad se trudim da pomirim činjenice i fikciju, a nekad ih namerno posvađam. „Zidanje ambisa“ je izmišljena priča u stvarnom vremenu i mestu događanja. Istoričarima ostavljam da razluče istinu, meni kao piscu je bitna dobra priča, a za nju autor mora sam da se pobrine, jer uglavnom ona istina koju istoričari traže, nije tako lepa.

Jasno je da su upravo istorijske teme, naša tradicija, verovanja, običaji vaša književna, stvaralačka preokupacija. Kako je zapravo došlo do toga? Da li je to bila „ljubav na prvi pogled“ ili ste se prosto našli na tom putu, budući da živite u Nišu, gradu bogate, burne istorije, gde bezmalo svaki kamen svaki pedalj svedoči istoriju bilo ranu, srednjevekovnu ili onu s kraja dvadesetog veka?

Mislim da mi, pisci, nismo ni zagrebali po našoj istoriji i da ima toliko tema i dalje neobrađenih i nepomenutih, a koje bi, sigurno, izazvale pažnju čitalaca. Možda je ta fascinacija prošlošću u našim delima želja da ostavimo zapis i jedan poseban pogled na prošle vekove. Niš je grad-istorija, mesto koje pamti svakog zavojevača i oslobodioca, grad koji su voleli imperatori i kraljevi, prepun tragova prošlosti, nekad lepe, nekad ružne, grad kome ćete se uvek vratiti. I kao takav večita je inspiracija.

Kako ste odabrali naslov? Zvuči, priznaćete veoma pesimistički… Ipak, nosi značajnu simboliku…

„Zidanje ambisa“ je roman prepun simbolike. Neke stvari se vide tek kada ih dobro sakrijete. Želeo sam da čitaoci krenu za simbolima i otkriju pravo značenje napisanog. U neke ambise padamo, u neke poletimo, zavisno od našeg poimanja ponora. Neke provalije preskočimo, neke zaobiđemo, pred nekima se vratimo, a ja sam odlučio da jedan ozidam. Mislim da nije pesimistički, naprotiv. Postoji li bolje mesto za skrivanje od ambisa?

Izvor: Glas javnosti