U sklopu akcije „Draga mama, nisi sama!“ Ženskog solidarnog fronta (ŽSF), novinar, publicista i pisac iz Niša
Branislav Janković održao je književno veče u Vranju u oktobru. Janković, koji je u ovom gradu „uvek dragi gost“, razgovarao je za Slobodnu reč o ženskoj snazi, tradiciji i književnosti. Iako je napustio novinarstvo, njime je „zarazio“ književnost, pa su neki njegovi likovi „nasledili“ zrno istraživačkog instinkta. Jesu li „ljudi stradali kad god su bili potčinjeni ženama“, kao što Janković piše u „
Gvozdenim oblacima“, i dokle smo, dodirnuvši se tradicije, stigli u težnji za slobodom?
Neretko Vas, u javnosti, smatraju za pisca koji poznaje žensku dušu. S tim u vezi, da li smatrate da naše društvo, u dovoljnoj meri, prepoznaje potrebe tih duša, između ostalog, i kroz tip akcija koju, ovoga puta, pokreće ŽSF?
Da li ženske duše u dovoljnoj meri prepoznaju moć koju imaju? Mislim da žene ne bi trebalo da očekuju i da čekaju da društvo, uglavnom muškaraca, prepozna potrebe koje stoje iza njihovog humanitarnog rada, već da nateraju to društvo da se povinuje i pristane na akcije.
Kako gledate na autore muškog pisma u našoj zemlji, da li u njima „živi“ dovoljno ženskih likova, i šta to govori o domaćoj književnoj sceni?
Ne volim podelu na muško i žensko pismo, ne volim nikakve podele u književnosti, osim na kvalitetno i loše pisanje. Mislim da niko ne broji koliko je ženskih, a koliko muških likova, i da to ne određuje književnu scenu. Imate bezbroj ratnih romana bez ijedne, ili barem glavne junakinje, koji su sjajni. I imate knjige sa gomilom žena, pa su loše. Broj žena u jednom romanu ne određuje kvalitet te knjige.
Kad smo kod književne scene i Vranja, kako ocenjujete književnu scenu na jugu? Da li, kroz dela ovdašnjih pisaca, iole provejava „duh“ ili „mentalitet starog“, kao u Vašim romanima?
Jug je poslednjih godina pokazao da je izvorište dobrih pisaca i da na njega može ozbiljno da se računa. Mislim da imamo dovoljno knjiga gde provejava duh starog, a ja bih voleo da vidim duh budućnosti, da ne ostanemo zakopani u prošlosti. Potrebni su nam mladi pisci koji inspiraciju ne nalaze samo u prošlim vekovima.
Smatrate li obavezom pisca da se, ne nužno dokumentaristički, već na bilo koji drugi način, dotakne istorije i stvarnosti koja je oblikuje?
Ne, jedina obaveza pisca je da dobro piše. To mu je i zadatak i sudbina. Sasvim je svejedno da li piše o nečistoj krvi ili letenju na Mars.
Znam da volite ženske likove u Andrićevoj književnosti, a koje „snažne žene“ prepoznajete u svojim delima, i kako, ili po ugledu na šta, ste ih gradili?
Volim vešticu Kalinu iz „
Zidanja ambisa“, volim žene iz „
Poslednjeg cirkusa na svetu“, Teodoru iz „
Pete žice“. Volim jake žene što znaju kada je vreme za borbu, a kada za plakanje. Nije jaka žena samo ona što stisne usne i hvata vrelo gvožđe – već i ona što se ne stidi da plače pred drugima. Po kome sam ih gradio? Po ženama koje nas okružuju, bezimenim junakinjama koje svakoga dana prolaze pored nas. Možda i po vama.
Pitaću Vas još i za jedan snažan muški lik, lik Jevrema Utvića. U toj trilogiji pokazali ste da „svaki svetac ima prošlost“, a hoće li grešnici, poput Jevrema, imati budućnost u nekom od Vaših narednih romana?
Grešnici uvek imaju budućnost – moraju da se pokaju ako hoće kod Boga. A za to treba vreme.
Autor: Sara Stanojković
Izvor: Slobodna reč