Branislav Janković: Moji junaci su moj alter ego

Priča o zidanju Visokih Dečana, ali i istorijskim dešavanjima u 14. veku, „Zidanje ambisa“, autora Branislava Jankovića učinila je ozbiljnijim, mudrijim i sigurnijim – jer knjige imaju tu moć – i naučila da se od sudbine ne može pobeći.



Neke tajne prosto vrište, kaže pisac Branislav Janković, objašnjavajući kako je od jednog tajanstvenog potpisa na kapitelu stuba manastira Visoki Dečani došao do priče za novi roman „Zidanje ambisa“.

„Ova tajna vrišti već sedam vekova, sakrivena visoko, pod predivnim svodom crkve Visokih Dečana“, počinje Branislav Janković priču o novom romanu. „Da li sam je rešio? Nisam, to i nije bio moj zadatak, ja sam samo hteo da kroz maglu vremena pokažem da je nekada neki Srđ grešni živeo, voleo, postojao, i da je ostavio trag. Tog nekog sam oživeo, dao mu lik i osobine, a sa njima i bol, radost, tugu i sreću. Onako kako sam ih video. Ko zna, možda sam i bio u pravu. Kako god, opravdao sam njegov greh“, rekao nam je početku razgovora o novoj knjizi autor bestselera „Suze Svetog Nikole“, „Vetrovi zla“, „Peta žica“ i mnogih drugih.

Zbog čega Vam je bilo važno da ispričate ovu priču?

U našem narodu postoji verovanje da šta god radili morate da prinesete žrtvu. Neki dar nepoznatim, neobjašnjivim silama koje će se umilostiviti i omogućiti vam miran i napredan posao. Nekada je to molitva, nekad novac, zaklani ovan ili uzidana mlada Gojkovica, žrtva spram posla i zdanja. Imao sam krov te građevine, morao sam da doprem do temelja i da vidim šta je uzidano u njega. Molitve, krv ili plač. Neke teme same traže pisca.

Šta je sve podrazumevalo istraživanje za knjigu, s obzirom na to da je trebalo verno preneti život i običaje 14. veka?

Da biste napisali „istorijski“ roman i verno preneli to vreme, morate da pročitate sve što se može naći o tom dobu. Knjige, arhive, dokumenta, poslanice, trgovačke ugovore, pisma. I razgovarao sam sa istoričarima. Ponekad je dovoljna sitnica da vam da dobru ideju i usmeri roman u nepoznatom, ali zanimljivom pravcu. Morate saznati gde su bile granice, imena, političke prilike, u ovim krajevima uvek teške i komplikovane, savezi, neprijateljstva, vere i bogovi, odeća i oružje, običaji, pa vam to istraživanje oduzme više vremena nego samo pisanje. Ali time dajete autentičnost svom delu i pre svega iskrenost i potvrdu svoje namere da to što pišete bude što bolje, a to čitaoci i te kako primete.

„Zidanje ambisa“ je roman prepun simbolike. Kakve sve tajne krije ambis koji zidaju Vaši junaci i kakvo isceljenje i iskupljenje im to zidanje donosi?

I sam naslov je simbolika jer kazuje nešto sasvim apsurdno, ali dovoljno drsko da skoro poverujete da je moguće. Uostalom, postoje li nemoguće stvari? Moji junaci lutaju u svojim životima, i koliko god se držali ljudskih i božjih zakona, oni greše, nekada svesno, više nesvesno, idući za svojim osećanjima. A može li neko reći da grešimo kada idemo za svojim srcem? Svi imamo neki ambis u koji gledamo. Nekada je u njemu naš strah, nekada tajna, a nekada je taj bezdan naše mesto za skrivanje. Kako reče fra Vita: „Ponori nisu samo dole, nekada su iznad naših glava.“ Jedini put ka isceljenju je ozidati taj ponor. Moji junaci to i rade.



Čemu nas uče sudbine glavnog neimara franjevca Vite Kotoranina, mladog klesara Srđa iz Hilandara i paganina bunardžije Vidoja? Da li Vas je i koliko promenilo pisanje njihovih priča?

Verujem da knjige menjaju svoje autore. Čine ih ozbiljnijim, ponekad mudrijim, nekada sigurnijim, a to se vidi u likovima koje stvore. Hteli da priznamo ili ne, naš alter ego i sve njegove nijanse su u našim junacima. Mladim, starim, muškim, ženskim, dobrim, lošim, kukavicama i herojima. Koliko god posmatrali ljude oko sebe ili pokušavali da dopremo do osoba koje su živele pre mnogo vekova, uvek krećemo od sebe. Čemu nas uče sudbine naših likova? Da joj ne možemo pobeći. Ako verujete u nju. Ako ne verujete, još bolje – uvek možete misliti da sve zavisi od vas. Pa i greške koje pravite.

„Zidanje ambisa“ je roman o burnim vremenima, malim ljudima, jakim ženama, vladarima, oceubicama i slepim svecima... i o velikoj ljubavi. Kakva je ljubav u Vašem novom romanu?

Toliko grešna i zabranjena da se gubila glava. Ali… ako ne volite jako i strastveno, onda nemojte ni voleti – ljubav ne priznaje mlake osećaje.

Ovo je takođe još jedna Vaša himna napisana u čast žena. Ko su i kakve su žene u Vašem novom romanu i koliko se odnos prema ženama danas promenio u odnosu na vreme o kome govori ova knjiga?

Sve žene u mojim romanima su jake, eto, takve su, tako ih vidim i tako sam pisao o njima. Bilo da su veštice ili monahinje, služavke ili kneginje, slobodne žene ili robinje. Nekada su jače od svojih muškaraca, nekada barem srčanije ili mudrije od njih. Ponekad lukave i prefrigane jer znaju šta žele i kako da do toga dođu. Ali uvek osetljive i proklete da jako vole. Samo pogledajte okolo i videćete mnogo heroj-žena. Nisam ih ja izmislio, samo sam posmatrao žene oko sebe. Nažalost, i danas slabi muškarci ubijaju jake žene. Tu nije stvar u vremenu, već u mentalitetu naroda. Neki ambisi nemaju dno.

Rekli ste da dok pišete, ne čitate ništa. Koju ste knjigu prvo pročitali nakon što ste predali rukopis „Zidanje ambisa“?

Ponovo sam pročitao „Mit o Sizifu“ i napokon shvatio da je čovek uvek žrtva svojih istina. Kada ih priznamo, ne možemo ih se više osloboditi. Ponekad su iza simbola skriveni apsurdi. Ali kako reče mudri Kami: „Apsurd ima smisla samo u meri u kojoj ga ne prihvatamo.“

Autor: Maja Šarić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 9