Branislav Janković: Jedino oproštaj donosi mir

Novi roman Branislava Jankovića „Peta žica“, iako poetskog naslova, jer peta žica je ona struna na violini koja se nalazi u srcu onoga koji svira, dajući ritam njegovom životu, smirujući ili uznemirujući strasti, ponajmanje je priča od koje možemo da očekujemo lake note i tihu melodiju svojstvenu ljubavnim romanima: ali ovo jeste ljubavni roman. Ali jedan od onih uz koje ne uzdišemo već stiskamo pesnice, jedva se usudivši da posle čitanja uputimo sebi pitanje: a šta bismo mi uradili da smo se našli u situaciji u kojoj se našla Teodora Kaluđerović, junakinja ovog romana?

Ako mislite da je okretanje drugog obraza rešenje za nasilje, onda ovo nije roman za vas, jer Jankovićeva heroina nije žrtva, ona je zločinac.


 
Još jedan roman o zločinu i kazni. Ova tema je lajt motiv skoro svih Vaših romana.
 
Nisam upoznao, a voleo bih, nekoga ko nije bezgrešan. Naši životi su skup zločina, sitnih, velikih, vidljivih ili nevidljivih, pre svega prema nama samima, i skup kazni kojima sami sebe kažnjavamo ako se provučemo pored suda ljudi ili Boga. Deluje apsurdno? Ni najmanje -  treba samo malo zaviriti u sebe i videti gde smo pogrešili. I pre svega oprostiti sebi. Jedino oproštaj donosi mir. Osveta? Ne dao je Bog nikome. Gorka je to stvar.
 
Posle istorijskih trilera (O vukovima i senkama, Suze Svetog Nikole, Vetrovi zla), iznenadili ste svoju publiku savremenom temom, smeštajući radnju u sadašnje vreme. Odakle taj preokret?
 
Svaki pisac voli da eksperimentiše, da se oproba u nečem novom. Pisanje sličnih tema i žanrova, neminovno vas dovodi do jedne vrste prezasićenja i onda prosto morate da se oprobate u drugoj temi, vremenu i žanru, da izađete iz sveta koji ste stvorili i počnete da stvarate skroz drugačiji. Ni bolji ni lošiji – drugačiji. Tema koje sam se prihvatio bila je izenađenje i za mene, ali siguran sam da sam uspeo da je približim čitaocima. Nadam se i molim Boga da je nisu osetili na svojoj koži.   
 
Glavna junakinja ubija i beži. Nimalo nalik „klasičnim“ ženskim likovima u književnosti.
 
Knjiga sam napisao u prvom licu, iz ženskog ugla, rizikujući da pogrešim u tako komplikovanoj i muškarcima nedovoljno poznatoj stvari zvanoj ženska psiha. Pogotovo, jer je moja junakinja i ubica i monahinja i zatvorenica, te mi je to još više otežalo zadatak snalaženja na tom minskom polju. Usudio sam se da odškrinem vrata ženskih odaja. Prema reakcijama čitateljki uspešno sam preneo ono što sam video iza njih. Ko je Teodora Kaluđerović? – pitaju me mnogi čitaoci. Da li je priča istinita? Ako je istinita onda je strašna. Gde je ta srušena crkva koju mora ponovo da podigne?
 
Ko je Teodora Kaluđerović?
 
Jedna od onih žena koja prolaze pored nas, žive sa nama, vole nas ili neprimećuju. Teodora je svaka žena. Neko ko se bori za ono što je njoj sveto i zbog čega je spremna da ubije. Nije svaka žena takva? Ja mislim da jeste. Samo probajte da dirnete u nešto do čega joj je stalo više od sopstvenog života. Moja junakinja beži jer ne želi da se preda zbog učinjenog zločina i ja joj kao pisac pomažem u bekstvu. Čak joj dajem i zaklon. Nalazim joj utočište. Ali to ubistvo ide za njom i ona mora da ga okaje. I pred ljudskim i pred božjim zakonima. Nisam bio njen advokat, ali sam je branio. Jedino nisam smeo da joj dam oproštaj, to će čitaoci učiniti. Ili neće. I sama mora da prizna učinjeni greh. Jesam li saučesnik u njenom zločinu? Jesam. Da li joj dajem opravdanje? Dajem. Zašto? Jer je volim.
 
Život u manastiru, život u zatvoru. Slobodno možemo reći, većini ljudi nedovoljno poznatih mesta.                        
 
To su mesta na koja ne možete tek tako otići i reći: znate meni trebaju neke informacije jer pišem priču o ženi ubici koja postaje lažna iskušenica i monahinja, a roman inače počinje u zatvoru. Te žene, i na jednom i na drugom mestu, tihe su i predate svojim mislima i ne žele da ih dele. Postoje i pisana i grdna nepisana pravila na tim mestima. Ženskom manastiru morate prići sa dužnim poštovanjem i skrušenošću, ženskom kazneno – popravnom domu sa iskrenošću i razumevanjem. Srećom, imao sam dobre savetnice dok sam pisao knjigu, kojima se uvek zahvalim, ali ne smem da ih pomenem. To je bio uslov.
 
„Peta žica“ se na indirektan način dotiče nasilja u porodici.
 
Skoro sam dobio poziv od nekoliko organizacija koje se bave problemom nasilja u porodici, da zbog teme svoje knjige, učestvujem na njihovim tribinama i vrlo rado ću se odazvati. Može li se opravdati ubistvo nasilnika? Može li žena, godinama maltretirana, biti oslobođena za ubistvo? Zašto žene ne prijavljuju batine i zlostavljanje? Jako osetljiva tema u koju moraju svi da se uključe. Od zakonodavaca do psihologa. „Peta žica“ je pogled iz jednog drugačijeg ugla. Neka samo jedna žena, posle pročitanje knjige, smogne snage da prijavi nasilnika, ova knjiga je ispunila svoju misiju.
 
Izvor: Srpski glas
Autor: Slaviša Pavlović
Fotogafije: HDR Studio Niš