Bordžija iz banatskog sokaka

Ana Draksin Dee, naizgled naivna i nevina starica, nezaobilazan je lik u galeriji monstruma Jugoslavije, jer se ne zna koliko je ljudi otrovala tokom pola veka neobične karijere.

Petrovo selo, današnji Vladimirovac, na pola puta između Vršca i Beograda, razmeđa 19. i prošlog veka. U kući nedaleko od centra radi Ana Draksin, udato Dee, poreklom Rumunka.

Ima muža, dva sina i kćer i „privatnu praksu”. Pomaže mladićima da izbegnu vojsku, leči rđavog muža, naopakog svekra, koji se usuđuje da dugo živi.

Radi s otrovima

Naručioci posla su i članovi familije koji bi po skraćenom postupku do dedovine. Žrtve – otac koji je prepustio imanje sinu, ovaj bi da stvar malo ubrza, a Anujka uslužno truje. Ima „agentkinju”, koja obilazi sela, osluškuje šta kome treba, ko kakav problem ima, pa savetuje i pita: „A, što ne odete kod Anujke?”

Trovanje kao profesija

Dobro uhodana matrica podrazumevala je i da se među okupljene ispred Anujkine kuće ubaci saradnica. Ona se raspitivala, a ljudi pričali o svojoj nevolji, pa kad bi došli na red, vračara je „sve znala”. U dimu tamjana, šapatom bi mrmljala tajanstvene reči i najzad mušteriji davala „terapiju”.

„Vračare su čudo, pa tako i baba Anujka, koja se trovanjem bavila kao profesijom. Znala je 'napraviću mišomor, napraviću rastvor', 'bajanu vodicu' i prodavati za dobre pare. Uvek je najpre pitala: 'Koliko je težak taj problem?', a klijenti govorili: '80 kila', na primer. I onda je odmeravala pravu dozu 'leka', da bi došlo do trovanja, koje se po osmom danu nepogrešivo završavalo smrću. Računica je nikada nije izneverila, što samo govori o njenom 'umeću' stečenom tokom bogate prakse. Problem nestaje, a svi mislili da sarađuje s višim silama. Sama pojma nije imala ko su, niti se interesovala šta je s njima na kraju bilo“, objašnjava „modus operandi” dr Šimon A. Đarmati, autor upravo izašle knjige „Baba Anujka – Prvi serijski ubica u Srbiji”.

Đarmati kaže da je ova, nekada lepa crnokosa i crnooka devojka iz vredne porodice zemljoradnika bila prava starovremenska veštica i izuzetno talentovana trovačica, najveća u našim krajevima i među najjačim u svetskim razmerama. I tako je to trajalo decenijama.

„Ana špicnameta De Pistonja pomagala se i dobrom starom tehnikom podmićivanja lokalnih žandarma, te nju niko nije dirao, a mogla je, jer je enormno zarađivala. Manje od litre njene 'bajane vodice' koštalo je između 2.300 i 5.000 dinara u vreme kada je primerak 'Politike' bio dinar. Mislila je da je niko nikada neće uhvatiti i teretiti, jer sve što je radila u ono vreme je bilo teško dokazivo“, napominje autor.

A onda, klupko počinje da se odmotava decembra 1927. godine, kada u Ilandži umire izvesni Gaja Prokin, čovek u snazi. Ironijom, bez dokaza da je bio Anujkina žrtva njegova smrt pokreće sumnju u „prirodnost” nekih drugih iznenadnih smrti, pa i ekshumacije leševa u kojima je pronađen arsenik. U pančevačko Okružno tužilaštvo stiže i anonimno pismo, najverovatnije delo njene agentkinje Ljubine Milanov, nezadovoljne nadoknadom za svoj rad. Konačno, podiže se optužnica protiv vračare i „saradnika”, a „ta čudna starica, pakosnog buljavog lica, čudovište koje je pola veka prodavalo otrov svakome ko je imao dovoljno da plati, ipak se uplašila smrti, kojom je trgovala”, beleži Đarmati.

Odgovarala samo za tri smrti

Dugo očekivano suđenje počelo je 17. juna 1929. uz ogromno interesovanje, a u skučenu sudnicu pušteni su samo advokati, branioci i pedesetak radoznalaca. Posle izvođenja dokaza i saslušanja svedoka, starica je negirala sve optužbe. No, biva osuđena na 15 godina robije, od kojih je odležala deo kazne i puštena na slobodu 1936, a umire dve godine kasnije. Odgovarala je samo za smrt tek dvoje-troje ljudi, ali se i posle njene smrti pričalo da je žrtava bilo mnogo, mnogo više.

Austrougarske vlasti su decenijama olako prelazile preko glasina koje su direktno optuživale ovu trovačicu, a selo je ćutalo, jer niko iz Vladimirovca i nije bio trovan. Anujka je bila vračara na glasu, sa zanatskom radnjom i registrovanom delatnošću, za koju je njen sin vodio „poslovne knjige”, a ona uredno plaćala porez. Najposle, nisu se bunili ni rođaci umorenih, zadovoljni uslugama majstorice zavaravanja sveta. Tako se na suđenju, iz usta te starice s licem ptice grabljivice, moglo saznati da je u internatu postala „somnabolna” (mesečarka), a kao devojčica na volšeban način preživela neizlečivu bolest, pa su joj prorekli „da je sigurno predodređena da bude vračara”.

„Njena naobrazba je takođe upitna. Postoji samo jedan stvaran trag i to je krstić kojim je potpisala sudski zapisnik, govorilo se i pisalo da je završila srednju medicinsku školu, da govori pet jezika. Manipulisala je i svojim godinama. Nije imala stotinu godina kada je umrla, već šest manje, a pošto je njen muž Nemac Jozef Dee bio krčmar, provlačila se i priča da je baba Anujka krčmarica“, navodi dr Đarmati, koji je do finesa kopao po arhivima južnog Banata, Vojvodine i Jugoslavije. Mnogo je pomogla periodika, presude i štampa koja je naveliko pisala o atmosferi sa suđenja, pa i kazivanja ljudi. Drugo, prošireno izdanje knjige zato donosi više biografskih podataka, koje autor ukršta i ne ostavlja mesta nagađanjima.

Kako se Anujka zapatila baš u Banatu?

Dr Đarmati kaže da ona nije specijalitet ovih prostora, jer „svi bi da saznaju šta ih čeka, da se obogate preko noći, da dobiju dobar savet”. Ljudska priroda je svuda ista, „ali je neporeciva istina da je baba Anujka, ta sitna naizgled naivna i nevina starica, zaorala duboku i otrovnu brazdu u životu mnogih stanovnika Banata i sam Bog je mogao znati koliko ljudi je na drugi svet otpratila tokom pola veka rentabilne trovačke karijere”.

Banatska Bordžija, „sinonim za zlo, greh i ružno”, sahranjena je na jednom od dva vladimirovačka groblja, a njena kuća srušena je pre dve godine, što je velika šteta, jer je mogla biti muzej i prvorazredna turistička atrakcija.

Otrovi kao inspiracija

Dr Šimon A. Đarmati nije slučajno zašao u oblast otrova. Ta granična tema prirodan je sled profesora hemije, koji je decenijama na fakultetu predavao o atomsko-biološko-hemijskoj odbrani, otrovima i opasnim materijama. Autor je i koautor preko 100 stručnih i naučnih radova, udžbenika, monografija, više od 70 saopštenja na stručnim i naučnim skupovima, osam feljtona i dve pozorišne predstave. Kaže: „Rad na jednoj, otvara put ka drugoj knjizi”, te se nanizaše i naslovi „A u srcu Banat”, „Tajna poslednjeg gutljaja – Otrovi, trovači i otrovani”, „Razorne sile”, „Starinski sat u Ulici Uroša Predića”, „Otrovni Šekspir – Šekspirovi otrovi”, „Marijaš, poslednji banatski razbojnik”, „Trovanja u Torku”, „Vračare, nadrilekari, vampiri i zli dusi u Srbiji”, „Hajdučka vremena u Srbiji”, a osim za odrasle piše i za decu.

Film o baba Anujki

Život i „rad” talentovane trovačice i crna hronika južnobanatskog Vladimirovca biće ovekovečeni i na velikom platnu, zahvaljujući Ivanu Rakidžiću, reditelju iz Pančeva. Dve godine sakupljao je građu i radio na scenariju, sada se sprema za prvu klapu. „Snimaćemo u Banatu, uz pomoć producenata iz Rumunije, a sredstva očekujemo i na konkursu pokrajinskog Fonda za kinematografiju”, kaže Rakidžić, napominjući da će film biti protkan blagim humorom, „jer sav taj svet, sve što se dešavalo ovde u našem komšiluku, deluju bizarno pa i nadrealno da je moguće”.
 
Autor: Olga Janković
Izvor: Politika