Bonavia – Srpski balast

Nedavno je u Španiji kod izdavača Impedimenta objavljen roman „Bonavia“ Dragana Velikića koji je naišao na izuzetno dobar prijem i kod publike, i kod kritike. Donosimo tekst objavljen u „Diairo de Sevilla” 20. 6.2017.  Autor je Havijer Gonzalez-Kota.

Bonavia, priča o ljubavima i porodicama, o generacijama i nacijama, a u pozadini, o razaranjima užasnog rata devedesetih, sigurno je jedan veliki „post-jugoslovenski“ roman.

U ovom romanu punom raskrsnica i isprepletenih života, u jednom trenutku se kaže da je „prednost samoće odsustvo svedoka o pređenom putu“. Dragan Velikić (Beograd, 1953.) nam u romanu Bonavia pokazuje sliku usamljenosti, neuspeha, lažnih bežanja. Likovi pretvaraju zaplete svojih praznina u sopstvene okove. Treba još dodati da je grad Beograd ovde služio kao nešto više, mnogo više, nego jednostavno oslikavanje pozadine. Beograd je još jedan lik u horu, nem i bezobličan, moglo bi se reći, ali on sa ostalima deli istu stranputicu, kao da je pejzaž zlosretne zajedničke sudbine.

Svi likovi su prikazani kao da se oporavljaju od nedavne prošlosti Srbije. Nekada je postojalo ono što više ne postoji: Jugoslavija (danas se govori o određenoj balkanskoj melanholiji: takozvanoj jugonostalgiji). Ali ono što sada postoji je jedna zemlja koja se zove Srbija, a ona, u svetlu onoga što se ovde može pročitati, još uvek izgleda kao da se nije oslobodila od amorfnog osećaja krivice za ono što se dogodilo u ratu devedesetih.

Balkanska književnost ima Dragana Velikića kao jednog od svojih najvećih eksponenata. Za ovaj deo evropskog kontinenta, veoma je zanimljivo upravo to što je Srbin (a ne Bosanac ili Hrvat ili Albanac sa Kosova, kojima je podesno razmišljanje dodelilo titulu žrtava). To možda deluje nepravedno danas. Ali, izgleda da činjenica da ste Srbin obavezuje da se suočite sa tim da treba da ispaštate zbog toga. Naime, po mišljenju većine na Zapadu, Srbi su i dalje krivci zbog masakra koji je uništio Jugoslaviju, taj stari puding granica, naroda i specifičnosti, koji je stvorio Tito (rat u Bosni bio je vrhunac užasa).

Ipak, za nepoverljivog čitaoca brzo ćemo reći da Bonavia nije striktno roman o post-ratu ili o toj groznoj drami. Sadrži, međutim, pepeo jednog čudnog ili nesavršenog vremena, koje se čini da teče kao neka vrsta traume za koju se ne zna da li je ili nije prevaziđena, kako pojedinačno tako i kolektivno. Pod ovim gustim oreolom vremena – kasno posleratno vreme ako želite – teći će životi Marije, Marka, Kristine i Miljana. Oni zajedno formiraju pomenutu sliku ljubavi i mržnje, samoće, nerešenih ili definitivno okrnjenih sudbina. A svi oni su iz Beograda i deo su tog „karantina nervoznih ljudi“ koji karakteriše one koji žive u ovom gradu. Njihovi životi, kako je pomenuto na početku, ukrštaju se različitim pričama koje se ovde pripovedaju. Velikić pokazuje da zna da pravi adekvatan narativni registar za određeni obrazac isprepletanih priča.

Marija svađalica ne može biti sama, ali potvrđuje citat Huana Hosea Areole (Juan Jose Arreola): „Kada se jedan muškarac i jedna žena spoje, stvaraju monstruma zvanog par“. Marko je pisac sui generis, opsednut apsurdnim pamćenjem tehničkih detalja prostora. Piše čudne vodiče za turiste koji dolaze u Istočnu Evropu. Miljan, njegov otac, predstavlja potrebu za bežanjem i za ponovnim zasnivanjem života, bez mnogo griže savesti zbog onoga što ostavlja za sobom (bilo kao vlasnik restorana u Beču, bilo kao službenik Austrijske železnice). A Kristina je možda najatraktivniji lik. Iz Beograda do Beča, i iz Evrope do Bostona i San Franciska, u Kristini se preklapa lutanje po svetskoj geografiji i po svojoj ličnoj uvenuloj geografiji. U njoj se odražava ono što bismo mogli definisati kao „srpstvo” ili „beograđanstvo“ nakon rata (podsećamo da je veliki bosanski pisac Aleksandar Hemon govorio o terminu „bosanstvo“ kako bi pokušao da objasni nešto za šta nije jasno da li je to način bivstvovanja ili nedovršeno stanje jedne osobe bez nacionalnosti).

Ne može se reći da je Bonavia veseli roman, kao ni da je pun nade. Ali to jeste jedan veliki post-jugoslovenski roman sa tačke gledišta, ponavljam, srpske svesti koju je stvarao tok vremena. Zato nam se čini podjednako, ako ne i  još zanimljiviji od onih knjiga drugih bosanskih ili hrvatskih autora koji su takođe pisali o nastavku života posle rata.

Dragan Velikić je autor nekoliko romana sa kojima je osvojio prestižne nagrade u svojoj zemlji (Ruski prozor, Islednik). Pre mnogo godina objavljeno je u Španiji njegovo do sada jedino prevedeno delo na španski, Danteov trg. Sa knjigom Bonavia, koja aludira na stari austrougarski hotel u Rijeci (bivši italijanski Fiume, posle toga jugoslovenski i danas hrvatski), vraćamo se tragu ovog izuzetnog pisca. Velikić zna dobro da odražava to što kritičari sugerišu kad kažu da on na literarni način opisuje nesposobnost Srbije da odžali svoju prošlost.

Sa španskog prevela Ana Milutinović