„Bio mi je veliki izazov da razumem o čemu muškarac tih godina razmišlja i brine“

 
Ovo nije laka knjiga za čitanje, iziskuje upornost. Da li je roman o starosti koju Valter Ugo Mai opisuje realnost zbog koje je ostao zabrinut? Da bih bolje razumela knjigu, intervjuisala sam pisca i ovo je rezultat našeg razgovora.

Glavni junak romana živi u staračkom domu. Nije li malo arogantno s Vaše strane da opisujete situaciju koju niste iskusili?

Mislim da fikcija i književnost pre percipiraju i identifikuju osećanja nego što prenose iskustva. Agata Kristi nije ubijala ljude da bi ušla u um ubice. Ne moramo da iskusimo sve što i likovi izmišljeni za knjigu. Oni su upravo to – izmišljeni. U pisanju me fascinira to što mašta ima moć da odvede pisca nekud a da on nikada ne izađe iz kuće (ja uglavnom pišem kod kuće), niti da prestane da bude to što jeste, i da uprkos svemu tome pisac razume i piše fiktivne živote svojih junaka. Pisanje romana je uvek pokušaj, rizik. Bilo mi je interesantno da napišem priču o osamdesetčetvorogodišnjem muškarcu, što ja očigledno nisam, jer je to veliki izazov – pokušao sam da razumem o čemu muškarac tih godina razmišlja, brine.

Da li Vas starenje plaši? Da li se plašite da ćete završiti u staračkom domu poput Vašeg junaka?

Brine me gubitak sposobnosti, slabljenje. Ono o čemu pišem u romanu jeste život uprkos pobuni tela. Telo u jednom trenutku postaje naš neprijatelj. To je izvor velike frustracije, a na kraju nas i ubije. Želim da me to ne odvrati od toga da budem srećan što živim i da želim da živim, ali sam morao da stvorim taj pogled na budućnost i na prošlost. To je ono što me interesuje, da ostarim a da zadržim isti kvalitet života.

Jezik je još jedna važna tema u Vašem romanu. Da li je teško uvući se junaku pod kožu? Da li ste namerno svom glavnom junaku Silvi nametnuli patnju?

Ono što se njemu dešava toliko je nasilno da nije delovalo u redu da se na samom početku pretvori u nešto drugo. Želeo sam da istinito predstavim to osećanje, taj nesklad koji potiče od gubitka žene, proživljenog života i svesti o tome da on ističe, to tragično saznanje finaliteta. I to ima veze sa ritmom stvari, mislim da se pri kraju romana nalazi izvesno uzdizanje da bi se na kraju sve raspršilo. Ali celom romanu je bilo potrebno takvo raspoloženje.



Da li je gospodin Silva metafora za našu zemlju?

Silva je predstavnik našeg naroda. Tužnog, razorenog, diskreditovanog naroda čiji je život pun paradoksa; naši ljudi uzdižu svoju suverenost, a sa zavišću gledaju na Špance. Moj junak je univerzalan. Antonio Silva je i tamo i ovde, ide i levo i desno. Kategorizacija ljudi je opšte mesto, a ljude je uvek teško definisati. I nije ih lako predstaviti. Portret je gotov tek kada se u njega ubace svi ovi paradoksi i naročitosti.

Koji lik iz romana najviše liči na Vas?

Možda naš voljeni čovek iz Nacionalnog muzeja drevne umetnosti, gospodin Franko, jer volim tu njegovu iluziju, sposobnost da voli. Pažnju koju posvećuje knjigama. Sagledava knjige kroz velikodušnost, i velikodušno ih prepušta drugima.

Da li biste voleli da ste Španac?

Ne! (smeh)

Autor: Ivet Vieira
Foto: Joana Sousa
Izvor: revistayvi.com