Bilo jednom na Dorćolu

Beogradski duh je zamenila šićardžijska filozofija. 

„Bilo jednom na Dorćolu“ novi je roman našeg uglednog istoričara i književnika Siniše Živkovića, koji, kroz ispovest svog glavnog junaka, približava prohujale decenije i jedan, sada već potpuno nestali svet, oličen u starom Dorćolu i Beogradu. O svom najnovijem delu, ali i o srpskoj kulturi danas, za „Pravdu“ govori Siniša Živković.

Kako je nastala ideja za roman „Bilo jednom na Dorćolu“ i šta za vas znači taj deo Beograda?

Želeo sam da drugima i sebi, koliko-toliko, približim svoje detinjstvo, kroz priču o neizvesnom i vrludavom odrastanju na Dorćolu, kroz razne događaje koje sam upijao, donekle i zapamtio, a u romanu i zabeležio. Svakako, nisu to samo moje lične priče; kroz njih se provlače i uspomene mojih drugara i komšija, roditelja, brojnih anonimnih i poznatih Dorćolaca, koje sam voleo i koji su mi postajali idoli. Ali i onih koje nisam voleo i koje sam, kao dete, prezirao. A kako deca stvari i ljude uglavnom oštro dele, bez nijansi i nijansiranja, trudio sam se da likove u romanu oštro podelim, da im pojačam i dobre i loše osobine, nadajući se da će čitaoci ove namerne kontraste razumeti kao mladalačke.
A, šta mi znači Dorćol? Danas, nažalost, skoro ništa – sa Dorćola sam i pobegao, a nekad mi je bio ceo svet.

Prikazujete Dorćol i Beograd kakvi su bili pre više og pola veka, galeriju raznoraznih likova i sudbina. Da li je ovo zapravo omaž jednom prohujalom, boljem vremenu?

Jeste. Dorćol je nekada bio najcivilizovaniji deo Beograda; u njemu se osećalo da se zaista živi u gradu, tu je i rođen onaj duh koji bi mogao da se nazove beogradskim posebno i urbanim uopšte. Ljudi su se prevashodno cenili po njihovim dobrim osobinama, ne po novcu. Postojala je velika prisnost, koja je danas uglavnom nestala. U tom smislu, Dorćol je bio mnogo bolji kraj nego što je sada.

Kakav je Beograd danas, da li je taj stari beogradski duh nepovratno nestao?

Znate, ovih dana završavam novi roman i, između ostalog, u njemu pričam o povratku jednog Dorćolca u Beograd posle dužeg izbivanja. A taj moj junak Beograd više ne može da prepozna – zgrožen je primitivizmom na svakom uglu, na svakom javnom mestu; sa zaprepašćenjem uviđa da je sve porušeno, a da je Dorćol izgubio svoju fizionomiju, ne samo u arhitekturi. U nekadašnjim dorćolskim kafanicama sedeo je vrcav i duhovit svet, a u današnjim kafićima uglavnom se „bleji“. Jeste, smatram da taj duh nestaje, bespovratno, zamenjuje ga šićardžijski.

Vaš prethodni roman nosi naziv „Srpski triler“. Da li je triler upravo žanr koji kao nacija trenutno proživljavamo?

Potpuno! Gade mi se novine, vesti na televizijama, najbrojnije vrste mafija na svetu, korumpirani i nesposobni političari, voluntarizam koji nadilazi onaj u komunizmu. Zar prodaja Luke „Beograd“ nije triler? Zar seča stogodišnjih platana nije triler? Zar prekopavanje grobova na Novom groblju nije triler? Molim vas, da li ste čuli i za jedan grad na svetu u kojem se ruše nadgrobni spomenici i stari grobovi prekopavaju da bi se napravila i prodavala nova grobna mesta? Ali, tako i mora da bude, kada su skoro sve vrednosti bačene i uništene.

Kakvo je stanje u srpskoj kulturi danas po vašem mišljenju?

Porazno. Godinama su zatvoreni Narodni muzej i Narodna biblioteka Srbije. Za kulturu se izdvaja najmanje novca. A za pravu pustoš u kulturi, najkrivlje su naše (nekada) najznačajnije ustanove kulture, u prvom redu SANU. Ako mi dozvolite, citirao bih ovde zaključak jednog svog teksta koji je skoro objavljen: „Ne bez žaljenja, još veće rezignacije, ali i velikog prezira, može i mora da se konstatuje da su naše najznačajnije ustanove kulture i čelni ljudi koji ih vode bukvalno izdali svoj narod, a svojim neradom, jalovošću i javašlukom učinili da posle toliko decenija mi nemamo ni kvalitetnu srpsku enciklopediju, ni savremen srpski pravopis, ni kompletan srpski rečnik, ni mnoga druga obeležja koja jedan narod čine civilizovanim i evropskim.“

Sasvim suprotan primer predstavlja „Laguna“, izdavač moje knjige, koji, uprkos svim teškoćama, svakodnevno po Srbiji otvara nove knjižare. Na tome, kao i na brojnim novim naslovima, od srca im čestitam.

Kakav biste savet dali mladim piscima, na koji način da krče svoj umetnički put?

Pošteno krčenje puta, ne samo u umetnosti, u današnjoj Srbiji jako je teško. Šta da vam kažem, nameravao sam – da sam za to mogao da nađem vremena, i suprotno Šantićevoj poruci „Ostajte ovdje“ da napišem knjigu pod naslovom „Deco, bežite iz Srbije“, iako deca to već veoma dobro i sama znaju. S druge strane, ako mi omatoreli to već ne možemo, deca i mladi bi svakako morali da veruju u bolju sutrašnjicu, morali bi da s nadom gledaju na svoje buduće, lepe ljubavne i radne i životne uspehe. Daj Bože, da ih steknu što više.

Autor: Srećko Milovanović
Izvor: Pravda