Bil Brajson: „Čini se kao da je Britanija stalno u dobu štednje“

Omiljeni putopisac o tome kako se Velika Britanija promenila u proteklih dvadesetak godina od kada su objavljene „Beleške sa malog ostrva“.

Neverovatno je kako brzo zaboravimo na neke događaje iz prošlosti jer moram da priznam da sam bio šokiran kada mi je izdavač skrenuo pažnju na činjenicu da je knjiga „Beleške sa malog ostrva“ napunila 20 godina. Kada sam ih pisao, supruga i ja smo naglo odlučili da se preselimo u SAD. Nije nam bila namera da odemo za stalno ali smo mislili da bi pet godina dalo našoj deci priliku da iskuse drugu zemlju, pa je ova knjiga bila neka vrsta opraštanja sa Britanijom, zemljom u kojoj sam srećno živeo 20 godina. Moje putovanje će biti oproštajna turneja, pomislio sam tada.

Organizacija turneje nije bila tako laka kao što sam mislio. Kod većine zemalja postoji neka očigledna ruta. U Australiji idete po obodu i onda se sjurite u sredinu da biste stigli do Ulurua. Mislim da niko nije napisao knjigu o Sjedinjenim Državama koja ne počinje na jednoj i završava se na drugoj obali. Ali u Britaniji ne postoji prirodni način kretanja. Gde god da ste, možete da se krećete u različitim pravcima. Činilo mi se da je Dover dobro mesto za početak jer sam tu prvi put pristao. Odatle sam prirodno krenuo ka Londonu. Ali gde dalje? Na zapad kroz Oksford pa do Kornvola. Ali kako se onda vratiti do istočne Anglije? Sve je prilično zbrkano tako da knjiga nema logičan sled osim što uopšteno ide od juga ka severu.

Kada se sada prisetim, ljudi se „Beleški sa malog ostrva“ sećaju kao genijalnijeg i prijatnijeg istraživanja nego što one zaista jesu. Na moje veliko iznenađenje, čitaoci obično opraštaju greške i možete da budete prilično direktni kada opisujete njihova rodna mesta – iako ne baš uvek. Znam da je Mančester sjajno mesto i shvatam da sam ja kriv a ne on. Ali nikada nismo kliknuli i Mančester mi to nije zaboravio iako sam se trudio da moji komentari budu duhoviti.

Ako sam imao model onda je to bio Klajv Džejms sa njegovim putopisima za Observer, ali generalno, ljudi su očekivali da putopisi budu veoma ozbiljni i okruženi nekom zloslutnošću. Ne samo da su ovi autori znali sve o kulturi kroz koju su putovali, već su odavali utisak da umeju da govore islandski. Moje iskustvo uopšte nije bilo takvo. Većina nas kada ode na neko nepoznato mesto, provede vreme u zbunjenosti, nervozi i brizi. Nismo sigurni da smo uhvatili dobar voz, zbunjeni smo jelovnicima i nismo sasvim sigurni da će nam se dopasti jelo koje smo naručili. Pokušao sam da pokažem kako se ja osećam na putovanjima i tada nastupa komedija i omogućava ljudima da prepoznaju svoju zbunjenost.

Reakcija na knjigu bila je topla, ali pomalo neproporcionalna i neko vreme veoma snažna. Posmatrali su me kao nekakvog mudraca koji poseduje ličnu riznicu sveopšteg znanja, i jedno vreme je čitava Britanija mislila da sam ja osoba koju treba pitati za sve što se tiče SAD. Bilo da su u pitanju predsednički izbori ili pucnjava u srednjoj školi „Kolombajn“, zvali bi me iz noćnog ili dnevnog programa. Pokušao sam da ne budem portparol SAD ali rezultat moje veze sa Britanijom bio je taj da sam mogao da pričam i o stvarima koje su mi prijale. Bila mi je velika čast kada mi se obratio dekan Duram univerziteta. Biti predsednik Kampanje za očuvanje ruralne Engleske je nešto što mi je veoma važno.

Dve decenije nisam previše razmišljao o knjizi i kada mi je predloženo da opet pišem o Ujedinjenom Kraljevstvu, bio sam malo sumnjičav. Ali ako ne bih sledio svoje korake možda bih izbegao mnogo onoga „bilo je bolje nekada kada je Salsberi imao antikvarne knjižare“, i tako sam krenuo. U „Putovanju u Mali Dribling“ uspeo sam da iskusim nova mesta – uvek sam želeo da odem u Skegnis – i ova knjiga mi je pružila priliku da napravim poređenje između 'nekad i sad'. Postojala je razlika (i to ne samo što sam bio mlađi i vitkiji prvi put). Hrana i usluga su bili bolji nego kada sam prvi put došao. Stavovi su se promenili, mahom nabolje, ali ne uvek. Paradoks je u tome što Britanija nikada nije bila bogatija, a količina novca i stvari koje većina ljudi poseduje ne može da se poredi sa onim što su ljudi imali kada sam prvi put stigao. Pa opet, zemlja se ponaša kao da nikada nije bila siromašnija. Refren koji stalno slušate je „ne možemo to sebi da priuštimo“. Čini se kao da smo stalno u dobu štednje gde ne možemo da priuštimo sebi velike stvari poput smeštaja za sve kojima je potreban, domova zdravlja u svakom gradu ali i malih stvari poput cveća na kružnom toku. Sve te stvari je ova zemlja imala kada sam prvi put došao i kada smo svi bili mnogo siromašniji.

Iskreno se nadam da su to samo detalji koji će se opet promeniti jer moja putovanja uglavnom otkrivaju da ako posmatrate osnove – pejzaž, ruralne predele, zemljište – onda je Britanija u suštini isto mesto. Kultura i karakter su isti, i oni su me privukli kada sam prvi put došao ovde pre četiri decenije– smisao za humor, red, činjenica da je ovo suštinski pristojno zdravorazumsko i dobro vođeno društvo vredno divljenja.

Autor: Bil Brajson
Izvor: www.theguardian.com