Biblioteka poznatih: Miona Marković

Kažu da ako želite da vam deca čitaju, nemojte to govoriti pred njima, već čitajte pred njima. Takav slučaj je i sa glumicom Mionom Marković, koja je ljubav prema knjigama nasledila od roditelja, koje ne može da zamisli bez knjiga u rukama.

Dvadesetsedmogodišnja Beograđanka Miona Marković već je skrenula pažnju na sebe ulogama u domaćim serijama: „Koreni“, „Jutro će promeniti sve“, „Kralj Petar Prvi“, „Žigosani u reketu“, „Močvara“, „Azbuka našeg života“, kao i u najnovijoj seriji „Vera“ Nedeljka Kovačića. Mlada glumica je iz trećeg pokušaja upisala i završila FDU u klasi profesora Dragana Petrovića Peleta. U međuvremenu je studirala svetsku književnost na Filološkom fakultetu. Kćerka je istoričara Predraga Markovića i bratanica scenaristkinje Milene Marković. Slobodne trenutke koristi za trening pol densa, ali i za nesvakidašnja putovanja.

U „Veri“, špijunskom trileru sa elementima melodrame, igrate Kaću, koleginicu glavne junakinje Vere Pešić. Da li Vam je izazov da tumačite ulogu iz prošle epohe i koliko ste znali o našoj špijunki iz Sijarinske Banje pre rada na ovom projektu?

O Veri Pešić prvi put sam čula kada sam se spremala za kasting. Do tada zaista nisam znala da ona postoji kao istorijska ličnost. Izuzetno mi se dopalo to malo scena što sam imala priliku da pročitam za kasting, a kada su me pozvali iz produkcije da zaigram Kaću i kada sam pročitala čitav scenario, još više sam se oduševila. Što se samog igranja uloge epohe tiče, s jedne strane je zahtevno jer te tera da se vratiš u vreme koje nisi doživeo, a sa druge strane je lakše jer sve radi za tebe. Prostor u kom snimaš, replike koje izgovaraš, kostim u koji si obučen, šminka i frizura tog vremena… Svi ti detalji odmah prave nešto drugačije od tebe, pa u tom smislu mi je nekad i lakše kada smo u okviru starijeg vremena.

Kaća je mlada komunistkinja. Koliko ste ranije čitali knjige o tom periodu?

Kaća je mlada komunistkinja čiji snovi nisu ljubavni već ideološki, a kada se spoje ljubav i ideologija, nastaje problem za nju. Nisam ništa čitala od literature za potrebe lika jer je moj brat hodajuća enciklopedija, pa mi je dva sata držao predavanje o toj tematici. On je istoričar i filozof, i mnogo je više pročitao od mene o bilo kojoj temi, a naročito o komunistima koji su bili ilegalna partija u doba Kraljevine.

Kada radite predstavu, seriju ili film koji su rađeni po knjigama, da li pročitate prvo knjigu (ukoliko je do tada niste čitali) i koliko Vam je onda lakše za građenje lika koji tumačite?

Da je obrnutno, bilo bi čudno. Morala bih mnogo poverenja da imam u reditelja i kolege. Da je koncept takav da se ne čita delo koje radiš, bilo bi teško da se u njega upustiš.

Da li ste ljubitelj knjiga i koje štivo Vam je u samom vrhu?

Volim da čitam, ali to ne radim u dovoljnoj meri da mogu da se pohvalim. Ne želim da lažem da sam načitana jer znam mnogo ljudi koji to zaista jesu i pred njima mogu da se „pokrijem ušima“ i tražim preporuku. U suštini, najviše volim klasike, ali oni me i najduže drže. Knjige čitam polako i stalno se vraćam. Od savremene književnosti najčešće se latim popularne psihologije, romana koji hvale ili koji pretenduje da postane klasik kao npr. „Obitelj“ Zahara Prilepina.

Odakle ljubav prema pisanoj reči?

Kažu da ako želite da vam deca čitaju, nemojte to govoriti pred njima, već čitajte pred njima. Kad zamislim tatu i mamu, često ih vidim sa knjigom u rukama. Volela sam u osnovnoj da čitam lektiru, a u Prvoj beogradskoj gimnaziji profesorka Danijela nam je razvijala kritičko mišljenje, pa je đake, koji se do tada nisu rado prihvatali knjige, naučila da im je to potrebno.

Mama Sara je urednik u Biblioteci grada Beograda. Da li ste već kao mala pokazivali ljubav prema romanima za decu i sećate li se prve knjige koju ste pročitali?

Volela sam da odlazim na mamin posao u istureno dečje odeljenje Biblioteke grada Beograda „Neven“, ali više zbog samog prostora nego zbog knjiga. Ne sećam se mnogo toga iz detinjstva, ali se sećam priče o papagaju koju sam volela.

Kojim knjigama se uvek rado vraćate?

Vraćam se poeziji. Imam omiljenu zbirku pesama iz celoga sveta od davnina do danas, njoj se često vraćam. Kada me pitaju da li me uvek više privuče klasičan ili savremeni roman, uvek se opredelim za klasično štivo.

Jeste li ikada poželeli da napišete roman ili neko drugo štivo?

Roman ne, ali volela bih jednog dana da pesme koje pišem možda objavim. Na to ću se usuditi verovatno za nekoliko decenija.

Bratanica ste Milene Marković, koja je prošlogodišnja dobitnica Ninove nagrade. Kakav je utisak na Vas ostavio roman „Deca“?

Niko nije ravnodušan na „Decu“, pogotovo kada ste i vi deo te priče. Zanimljiv je osećaj kada znaš da je delo o tvojoj porodici ušlo u istoriju književnosti.

Koja istorijska knjiga Vašeg oca Predraga Markovića Vam je izuzetna?

Većinu knjiga koje je moj otac napisao su stručne naučne knjige, zato je „Alternativna istorija Srbije“ zanimljiva jer može svako da je čita, ali ipak je meni draža „Tito, pogovor“ jer se tu i ja pominjem.

Čiji stil pisca Vam se izuzetno dopada i prija Vašem senzibilitetu?

Od stranih je Tolstoj moj omiljeni pisac. Od domaćih se sećam da me je stil pisanja Rastka Petrovića u „Ljudi govore“ dugo držao. Znam da sam dugo nakon pročitanog dela pisala dnevnik imitirajući podsvesno njegov stil.

Koliko volite poeziju?

Poezija će spasti svet! Zaista verujem u to. Volim romantičare i moderniste. Volim Branka Miljkovića, Edgara Alana Poa, volim Milenin stil, volim Anu Ahmatovu, Cvetajevu, Bodlera i mnogo pesama čije autore ne umem trenutno da navedem.

Koja knjiga Vam uvek izaziva suze?

Svaka dobra knjiga izaziva suze.

Kojih su to pet knjiga za sva vremena po Vašem izboru?

„Majstor i Margarita“ Mihaila Bulgakova, „Rat i mir“ Lava Tolstoja, „Obitelj“ Zahara Prilepina, „Misterije“ Knuta Hamsuna i „Sto godina samoće“ Gabrijela Garsije Markesa.

Autor: Dafina Dostanić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 28
Foto: Nebojša Babić