Besramne i božanstvene: Moć samostvorenih žena

Postoje primeri publicistike koji funkcionišu kao prvoklasna beletristika, pa čak i tabloidno štivo, s tom razlikom što ih upravo verodostojnost i apsolutna faktografska potkovanost čuvaju od banalizacije. Ponekad njihovi autori ili priređivači namerno koketiraju sa frazama iz žute štampe, ne bi li podvukli opravdanu ili ipak prenaglašenu sličnost sa vremenom u kome živimo i pravilima više nikako poslovične, već sasvim doslovne slave od petnaest minuta.



Po opisanom principu, „Lela fatalna: Prva starleta Kraljevine Jugoslavije“ otkriva još jedan segment uzbudljivog, protivrečnog, istraživačima – a i filmadžijama – sve privlačnijeg međuratnog razdoblja savremene srpske istorije, naročito prestoničkog života. Pored toga, ova knjiga sa ogromnom verovatnoćom nudi razrešenje misterije, nama istoričarima književnosti do sada neuverljivo i nedovoljno objašnjavanog, porekla čuvene Nušićeve presude: zašto baš progon u – Ivanjicu?

O Jelisaveti Leli Salević, jedno vreme Marković, bilo bi dobro pod hitno snimiti seriju. Biografija joj je neverovatna koliko i logična, apsurdna koliko i tužna, a ona sama junakinja koja budi suprotstavljena osećanja. Knjiga počinje i dobrim tokom nastavlja da bude argumentovana arhivskom građom, postavljajući ključno pitanje: ko je zaista bila Lela? Autor, prof. dr Šimon A. Đarmati, sa empatijom, ujedno neskriveno povučen iskopanim pikanterijama, farsičnim elementima, te zagonetkama izvora, teži da rekonstruiše Lelinu ličnost, životni put, kao i čitav društveno-istorijski kontekst.

Lela Salević, rođena u spomenutoj Ivanjici, bila je najstarije dete traženog krojača. Odrastajući u Šapcu, odmalena svojeglava, prilično rano odustaje od škole. Posle rada na pijaci prelazi u Beograd, gde se zaposlila u štampariji i razvila paničan strah od dobijanja tuberkuloze, zamalo podlegla lošim namerama prve stanodavke (prikrivene podvodačice), a nepovratno pala pred šarmom velegrada. Poslušavši dobar savet, zapošljava se kao manikirka u jednom istaknutom salonu i brzo, bez većih teškoća, skreće pažnju na sebe – pretežno muškog sveta, bogatog i uglednog. Dalje je išlo kao što bi se samo očekivalo. Lela je mlada, neobično lepa, željna života: još bolje ako je taj život na visokoj nozi. Zavode malo nju, malo ona njih, pa izlazi na loš glas kao pretnja „ugledu“ bogataških sinova (konkretno, raspusnog prvenca tadašnjeg upravnika grada Manojla Lazarevića) i klasnoj hipokriziji koja ih čuva. Uvodni slučaj u knjizi se, uostalom, tiče skupštinskog obraćanja Teslinog sestrića, Save Kosanovića, povodom nehumanog odnosa vlasti prema zatvorenicima u Glavnjači. Među njima je poslanik naročito izdvojio gospođicu Salević i – Rada Drainca!

Lela potom postaje metresa sredovečnog vlasnika rudnika, Jevrejina rodom iz Soluna. Dotični, Mois Aseo, na nju nesebično troši novac, prašta čak i veoma javne skandale, poklanja joj vilu, garantuje brak... sve do tragedije ravne starogrčkim, kada u finišu brakorazvodnog postupka bude podlegao povredama koje mu je naneo jarosni sin naslednik. Lela je još ranije, a posle tog slučaja naročito, udarna tema beogradskih novina, tračeva, stripova i karikatura. Započinje imovinsku parnicu koju zna da ne može dobiti, proterana je u zavičaj – a na staničnom peronu je kao holivudsku zvezdu dočekuju ushićeni meštani. Ni mesec dana kasnije, priređuje paravan-venčanje sa krojačem Đorđem Markovićem, ne bi li sprala ugled i vratila se Beogradu koji toliko voli. Njen kratkotrajni bračni staž predstavlja roman za sebe, nebrojena suđenja i pomirenja su svojevrsna komedija, sve do nestanka oboje u vihoru rata, te Lelinih dugih decenija provedenih u anonimnosti, do istog takvog, tihog skončavanja. Priča sadrži i pravi pravcati krimi zaplet, u vidu ubistva i samoubistva novosadskog trgovca Milutina Čure i ljubavnice iz radničkog staleža, pri čemu je manje od godinu dana ranije povezivan sa Lelom u aferi praćenoj velikim odjekom.

Žena bez drugih talenata sem prirodne lepote i smisla za koketeriju, ne bez emocija – ali i proračunata, bila je, sve odjednom, proizvod, žrtva i tamna zvezda svog doba. Autor pronicljivo primećuje kako je Lela, rođena 1910. godine, pripadala upravo onoj generaciji stasaloj uz „posebnu slobodu života i ponašanja“, a koja je oblikovala dekadentne tridesete godine 20. veka u gradu postepeno osvajanom automobilima, džez muzikom, klubovima, modom zapadnjačkog stila. Stičemo uvid u mondenske krugove, ali i svet margine; otkrivamo jednu nesvakidašnju – a zapravo, ko zna koliko je sličnih bilo? – pojedinačnu istoriju i dodajemo prilog opštoj povesti grada, društva, epohe. Lelin primer je zanimljiv već time što je, poput crtice iz prošlosti oživljen zahvaljujući raspoloživim izvorima (kojih nije previše, ali su zato raznovrsni i savršeni za polemička razmatranja), osvetlio u suštini drevni fenomen femme fatale.

Šta jednu ženu čini „fatalnom“? Njeni postupci, način na koji je doživljava okolina, uloga koju joj shodno tome daju – drugi? Da li je Lela bila surova ili nije mogla drugačije? Pogrešno shvaćena ili bludnica? Koji je tačno (ženski) greh neoprostiv, nagon za slobodom da se živi (i voli) prema osećaju? I ako pritom koristi urođena „oružja“, može li joj se zameriti?

Uprkos svemu, Lela je pretežno vođena okolnostima. Naprotiv, otprilike vek starija i mnogo poznatija Lola Montez, vrlo promišljeno je konstruisala vlastitu sudbinu i nov(e) identitet(e). Za Montezovu je, verujem, većina ljubitelja književnosti sa ovih prostora prvi put čula zahvaljujući romanu Miloša Crnjanskog „Kap španske krvi“, gde je, istina, u prvom planu „tek“ kao kraljeva ljubavnica. U svojoj opsežnoj, ali izuzetno čitljivoj studiji „Božanstvena Lola“, novinarka Kristina Morato dubinski ispituje i iz svakog mogućeg ugla sagleda pojavu, uticaj, istorijsku ulogu i pozicioniranost ove, u svakom smislu samostvorene žene. Zahvaljujući tome, pred nama je odlična rekonstrukcija prve polovine devetnaestog veka, detaljno opisana i stilski nimalo ne zaostajući za fikcijom iznijansirana panorama brojnih sredina, psihologija karaktera koji su prolazili kroz relativno kratak život (ne)slavne prevarantkinje i pustolovke.

Ironiju i dokaz Loline veštine preživljavanja u velikom stilu svakako krije činjenica da baš ništa njeno, od profesije do imena, nije bilo stvarno. Zapravo je rođena u Irskoj kao Elajza Gilbert, kći jedinica oficira Istočnoindijske kompanije rano preminulog od kolere. Od početka joj je život bio obeležen selidbama sa jednog kraja sveta na drugi. Odrastanje u Indiji ostavilo je značajan trag, povratak u Englesku joj ukorenio odbojnost prema autoritetima, loš odnos sa majkom uveo je u prvi brak sklopljen iz čistog revolta, a stečeno loše iskustvo dovelo do prvog kaznenog deportovanja i upuštanja u izvanbračne afere. Zajedno sa rastućim otporom, nastala je i oblikovala se njena nova, izmaštana ličnost. Tobožnja španska igračica kreće na turneju, u nadi da će joj to pomoći u lansiranju karijere pristupa direktno velikoj zvezdi Francu Listu, a više nego u nepostojeću darovitost, uspeva da uveri čitavu javnost u sklonost incidentima i munjevitom brzinom izađe na loš glas.

Lola Montez proživela je neverovatno buran vek i čini se da nema mesta koje nije posetila,  ostavljajući zlokoban trag. Iz pariske faze ostala su zabeležena druženja sa velikim Balzakom, Dimom, Gotjeom, Sandovom, te nesrećna ljubav sa novinarom Anrijem Dižardjeom, stradalim u dvoboju. U Minhenu provodi i revolucionarnu 1848. kao samovoljna, od naroda neverovatno omražena metresa kralja Ludviga I Bavarskog, do te mere uticajna da dobija titulu grofice od Landsfelda, zamalo izaziva građanski rat i dovodi do abdikacije potpuno zanesenog vladara. Štaviše, danas možda neverovatno zvuči, ali „posle kraljice Viktorije, bila je žena s najviše naslovnih strana u štampi u celoj Evropi“.

Bežeći od nezadovoljnih predstavnika vlasti, „običnog“ sveta, suparnika, a ponajviše od kompromitujućih istina o sebi, okreće se Novom svetu kao „zemlji velikih prilika, gde nečija prošlost nije bitna“. Od Istočne (brodvejska scena) do Zapadne obale (nastupi za kopače zlata), preko Australije gde pokušava da oformi putujuću trupu – ali prvenstveno obnovi sklonost incidentima, svađama i poneku uspomenu, stiže do statusa pokajnice u Njujorku i neke vrste preteče današnjih „influenserki“ (drži besede na temu životnog stila i lepote, čak objavljuje knjige). Stalna i česta putovanja obeležavaju njen život ispunjen promenama, obmanama i zavaravanjima svih, uključujući samu sebe. Zavesa joj se zauvek spušta malo pre navršenih četrdeset godina, u znaku potpunog razotkrivanja.

Između avanturističkih života dve (anti)junakinje, pored neobične sličnosti nadimaka (Lola/Lela), mogu se odmah povući tri najupadljivije zajedničke crte. Prva sličnost se odnosi na izazivano ludilo kod objektivno moćnih muškaraca (Ludviga i Moesa), potčinjenost koja odlazi toliko daleko da postaju spremni na napuštanje porodica, odricanje od društvenog statusa i ugleda, tek zarad nešto malo ukazane pažnje. Obe, znatno mlađe žene uporedo vode sopstvene hedonističke živote, razume se, na račun svojih zaštitnika. Druga srodnost je u apsolutnom nedostatku talenta, umesto čega se oslanjaju na fizički izgled i temperament, pretežno drskost. Treće, mada svakako ne poslednje, jeste praktikovanje manipulacija, ucena i prepoznatljivo agresivnog ponašanja kao svojevrsne samoodbrane.

Ipak, najzanimljivije i potpuno razoružavajuće je to da autori ovih biografija koriste verodostojne istorijske izvore, prepisku i novinske članke, tek za slučaj da neko pomisli kako je u svemu previše...bilo čega.

Autor: Isidora Đolović