Besmislenost rata u Avganistanu: Potresan roman „Limeni dečaci“

Čitanje Svetlane Aleksijevič za mene je kao kopkanje kraste sa kolena – bolno ali istovremeno vrlo zadovoljavajuće. Koliko god bih volela da žena piše nešto manje teško, manje bolno, toliko sam svesna da se tako nešto ne može očekivati od dobitnice Nobelove nagrade za književnost i novinarke belorusko-ukrajinskog porekla koja piše na ruskom.
 
„Limeni dečaci“ su dokumentaristička proza o sovjetskom ratu u Avganistanu, ispričana kroz svedočenja učesnika ali najviše majki koje su izgubile svoje sinove u Avganistanu.
 
Zanimljivo je, ili možda indikativno, da je grupa majki vojnika poginulih u Avganistanu početkom devedesetih tužila Aleksijevičevu zbog predstave „Limeni dečaci“ i njene knjige, tvrdeći da su njihova svedočanstva pogrešno prenesena, izmenjena i izokrenuta. O takozvanom suđenju Limenim dečacima Aleksijevičeva posvećuje poslednji deo knjige koji je,ironično, i najbolniji. Upravo tu se vidi sav apsurd rata, represija države, strah od prokazivanja, od jednog očajničkog, užasnog vremena.
 
Kroz fragmente sećanja, razmišljanja, neke bleske osećanja ili očajanja Aleksijevičeva sklapa mozaik po imenu „rat u Avganistanu“ i naravno da se takva slika nije dopala vlastima. Slika dečaka poginulih ili jednostavno izgubljenih u užasnom i besmilenom ratu, dečaka koji se vraćaju kućama praznih pogleda, rukava ili nogavica noseći kupaće gaće koje tada nisu mogle da se kupe u Sovjetskom savezu i koje im oduzimaju na carini.
 
Jezivo je i tragično i užasno čitati svedočenje majke čiji je sin iz čista mira ubio čoveka kuhinjskim nožem. Taj prelaz od radosti što joj se dete vratilo kući živo i zdravo do strašne zavisti, one primalne, iz dubine stomaka, usmerene na majke čiji su sinovi poginuli u ratu ili su se vratili kao invalidi, je kao komad leda koji putuje ka vašem srcu i ostaje tu do kraja knjige, poput komadića ogledala Snežne kraljice u Kajovom oku i srcu.
 
Za „Limene dečake“ kao i za „Poslednje svedoke“ (svedočenja ljudi koji su kao deca preživeli Drugi svetski rat u Sovjetskom savezu) potrebne su visinske pripreme, čeličenje pre čitanja. Ovo nisu knjige za svakoga ali ako se usudite, shvatićete da Nobelova nagrada za književnost povremeno ode u prave ruke. Ne mogu dovoljno da preporučim Svetlanu Aleksijevič niti dovoljno da upozorim na tugu koja izbija iz njenih knjiga.
 
Autor: Ksenija Prodanović
Izvor: Nedeljnik