Beseda Branka Anđića prilikom dodele nagrade „Ljubomir P. Nenadović“

Nagrada „Ljubomir P. Nenadović“ za najbolji putopis na srpskom jeziku, u sezoni 2022/2023. godine pripala je Branku Anđiću za knjigu „Na mapi utopije“ u izdanju Lagune.
Besedu Branka Anđića prenosimo u celosti.
 
„Za seljake brankovinske,
za njihove psovke,
za kritiku njinu
koja ne bira gde će pasti,
koja zvezde i sunce s neba skine,
koja razveje oriole
sa svetaca i sa vlasti;
za političke kombinacije nikle
kraj lampeka
u mirisu džibre i komine;
za brankovinskog takvog čoveka,
i toliko svesnog slobode i nacije
da bi mu pozavideo i Perikle.“
(Desanka Maksimović, „Za brankovinske seljake“)

Ime Ljubomira Nenadovića, čoveka čije ime nosi prizanje koje danas sa zadovoljstvom primam, upravo je oličenje Desankinih reči među kojima – osim karakteristične nepokornosti Brankovinaca – treba podvući dve: slobodu i naciju. Ko hoće da bude slobodan, mora da misli svojom glavom. Nenadovići, svi odreda, uvek su bili takvi, kao što je njihova misao i njihovo delovanje bilo uvek duboko vezano za tradicioalni duh srpske nacije.

Pravoslavni Istok ili pragmatični Zapad?

Pitanje koje se danas manihejski postavlja suviše glasno i suviše često kad se govori i razmišlja kojem carstvu treba da se prikloni srpski narod. Pitanje koje bi Ljuba Nenadović, kad bi danas prošetao čaršijom, kao savršen spoj evropskog racionaliste i poštovaoca tradicionalnog srpskog ustrojstva, laka srca smesta odbacio. Zašto se ne ugledati na njega? Zašto ne prihvatiti ono najbolje od oba svetonazora koji se za slobodne ljude koji misle svojom glavom nikako ne isključuju?

Tomas Sterns Eliot odavno je dao zeleno svetlo umetnicima da slobodno posežu za svetskom baštinom i da iz nje bez zazora  preuzimaju ono što im je potrebno za stvaranje sopstvenog dela. Nenadović je razmišljao na isti način – sin male Brankovine, hajdelberški student, ministar srpske prosvete i veliki putnik po Italiji, Švajcarskoj, Nemačkoj, Crnoj Gori – u suštini bio je pravi, umni kosmopolita, svestan štetnosti provincijalnog zatvaranja u sebe. Možda i zato, treba se povremeno vraćati Ljubomiru Nenadoviću, da se ne zaboravi njegov nauk.

I Eliot i Nenadović, baš kao i Isidora Sekulić, Miloš Crnjanski, Rastko Petrović, Borislav Pekić, Danilo Kiš, David Albahari, podrazumevali su da bi svet, pre nego što se poseže u njegove riznice, prvo trebalo poznavati. Od antičkih vremena do današnjih nomada, putnici su nastojali da svet zabeleže; mada su neka od njihovih dela ostala zanavek upamćena, za mnoge umne literate kakav je bio Jovan Skerlić, putopis je bio i ostao neka vrsta drugorazredne umetnosti: „tamo-amo, gore-dole“. Ma koliko korisni, bedekeri puni praktičnih informacija to svakako jesu. Ali, setimo se reči Brusa Četvina, velikog putopisca našeg vremena: „Čovekov pravi dom nije kuća, nego put, a život je putovanje a ne njegov cilj!” A od mnogih citirana i prisvajana mudrost južnoameričkih Indijanaca kaže: „Staza se gradi hodanjem.“ U širem, ontološkom kontekstu, ove misli su derivati zaključka kvantnih fizičara, stručnjaka za kvantnu mehaniku koje u svom poslednjem delu „Stela Maris“ citira Kormak Makarti: „Ljudska stvarnost i ljudska svest nisu jedno isto.“ Upravo o tome svedoče najbolji putopisi.

Produhovljeno upoznavanje sveta je najverodostojnije kad se prelama kroz prizmu njegovog posmatrača. „Moja moć da prenesem (ono što vidim) je ograničena, čovek nije u stanju da opiše život ribe, riba nije u stanju da opiše život čoveka“, kaže Rebeka Vest. Ali promišljeni putnik kroz svoju sudbinu jeste u stanju da piše kako to putovanje na njega deluje, kako ga menja, usavršava, produhovljava.

Putnik ne mora da izmišlja već da razmišlja. Dobar putopisac, kakav je bio Nenadović, pretvara dokolicu, za mnoge sinonim gubitka vremena, u katalizator kreativnog mišljenja. „Šetnja je vrlina, turizam je smrtni greh“, da se opet vratim na ovog puta duhovito radikalnog Četvina.

Ko ne želi da upozna svet, teško da će upoznati sebe.

Kad sam počeo da pišem knjigu o utopijama Novog sveta, nisam bio svestan da će to biti i svedočanstvo o mojim utopijama, utopijama subjektivnog posmatrača. Ali odavno znamo da objektivnost nije na visokoj ceni u umetnosti. Traganje za bilo kakvom utopijom, kao i pokušaj da se ona izgradi, bilo u bučnom velegradu ili „daleko od razuzdane gomile“, uvek je potvrđivanje prava čoveka na novi početak. Potraga za sigurnom kućom.

Prema uvreženom mišljenju, uprkos njegovom neospornom značaju za srpsku kulturu i obrazovanje, delo Ljubomira Nenadovića doseže skromne umetničke visine; to uglavnom smatraju ljudi koji zaboravljaju da je umetnost pisane reči, pa i putopisa, stvorena jezikom. Više od pola života proveo sam daleko od sopstvenog jezika; da ga ne bih zaboravio, banalizovao, osiromašio, čuvao sam Nenadovićeva „Pisma iz Italije“ nadohvat ruke i povremeno ih nasumično otvarao da bih pročitao nekoliko redova ili nekoliko stranica na savršenom, kristalno jasnom, lepršavom, neposrednom srpskom jeziku koji me je prožimao kao krepko, dobro odležalo vino. Njegov jezik postao je moja sigurna kuća, godinama pre no što je njegovo ime povezano sa mojim, priznanjem koje danas primam.

Na kraju, mada nikako najmanje važno: knjiga „Na mapi utopije“  ne bi bila napisana, kao što ja danas ne bih stajao ovde pred vama, da nije bilo moje uzdanice, muze i najsurovijeg kritičara, supruge Ljiljane. Ona me je podstakla da je napišem i  nadam se da nas u ovom trenutku odnekud posmatra, gde god bila.

Hvala.