Bernar Verber, francuski pisac naučne fantastike prognozira budućnost

Zahvaljujući trilogiji „Ants“ („Mravi“), Bernar Verber je postao jedan od najpopularnijih pisaca naučne fantastike u Francuskoj '90. Verber je 1982. u Parizu započeo studije žurnalizma. Tada je otkrio dela pisca naučne fantastike Filipa K. Dika. Roman „Les Fourmis“ („Mravi“) objavljuje 1991.god. – reč je o složenom fantastičnom ostvarenju u kom su mravi junaci, a ljudi negativci, štetočine. Roman je ubrzo postao kultni hit širom Evrope, a Verber je na to odgovorio sa još dva romana na istu temu: „Le Jour des Fourmis“ („Dan mrava“, 1992) i „La Révolution des Fourmis“ („Ustanak mrava“, 1995). Među delima ovog pisca su i „L'Empire des Anges“ („Carstvo anđela“ 2000) i „L'Arbre des possibles“ („Drvo mogućnosti“, 2002).

Autor francusko-jevrejskog porekla, Bernar Verber je nizom bestselera o mravima, minijaturnim ljudskim bićima i drugim stvorenjima pridobio milione čitalaca širom sveta, nudeći im žanr koji on naziva filozofska fantastika.  U svom najnovijem romanu „Šesta faza sna“, autor kombinuje elemente naučne fantastike, detektivskog žanra, duhovnost, biologiju i mitologiju. Nedavno je Bendžamin Ajvri iz „Forvarda“ razgovarao sa Verberom o prošlosti, ali i o planovima za budućnost.
 
Jednom prilikom ste izjavili: „Judaizam je u svim mojim knjigama“, navodeći legendu o Kralju Solomonu koji sa kraljicom mrava raspravlja o tome ko je moćniji, što vas je inspirisalo da napišete roman „Les Fourmis“ („Mravi“).

Ako se dobro sećam Kralj Solomon je rekao mravu: „Pokazaću ti put ka mudrosti.“ Mislim da su mravi bili ovde i pre 120 miliona godina, mnogo pre čovečanstva, prema tome, verovatno znaju mnogo više nego ljudi.

Vaša majka, ćerka poznatog slikara iz Tel Aviva, Štiglica, bila je pijanistkinja. Da li je u Francusku došla da bi studirala muziku?

Moja majka je došla u Francusku zbog mog oca. Jedan prijatelj je upoznao sa mojim ocem koji je Aškenazi Jevrejin iz Poljske.

U romanu „Nous, les dieux“ („Mi, bogovi“) navodite da su „deca strogih roditelja često bolje vaspitana od dece popustljivih roditelja“. Kakvi su roditelji bili vaši otac i majka?

Moji roditelji su bili veoma strogi kada sam bio mali, ali kako sam odrastao postajali su sve popustljiviji. To je bila generacijska stvar: moj deda je bio strog prema mom ocu, pa je samim tim i moj otac bio strog prema meni. Ja se trudim da budem blaži prema mom sinu.

Izjavili ste da ste impresionirani duhom zajedništva, kakav  vidimo kod mrava, za razliku od takmičarske atmosfere. Nešto slično ste otkrili sa 14 godina, 1975. kada ste posetili kibuc Ramata Davida u Galileji. Ipak, rivalstvo i ambicija postoje u kibucu, zar ne?

U Izraelu sam se zadržao samo tri meseca, i video sam samo dobre strane. Stekao sam utisak savršenog društva; društveni ideal kakav nisam video nigde u svetu. Mravima je mnogo važniji društveni od individualnog uspeha. Pogrešno je ne porediti se sa mravima, jer su oni vrsta koja je postigla uspeh.

Isidor Kacenberg je junak u nekoliko vaših romana. On je usamljeni bivši detektiv koji živi u vodotornju, a društvo su mu delfini. Kako njegovo jevrejsko ime utiče na celokupan karakter ovog junaka?

Reći ću vam, iskreno, zašto se on zove Kacenberg. Ovo niko ne zna. U jednom trenutku, trebalo je da u Sjedinjenim Državama snimamo film zasnovan na „Mravima“. Osoba koja je prodavala prava kontaktirala je filmskog producenta Džefrija Kacenberga iz kompanije „Dream Works Animation“. On je mojim predstavnicima sa „Canal +“ rekao da će napraviti film o mravima, ali da neće platiti ništa za prava. Pokrenuo je rad na projektu „Antz“. Razmišljao sam da li da ga tužim, ali mi je rečeno da bi me ta tužba mnogo koštala. Odlučio sam da njegovo ime (Kacenberg) nadenem tipu  koji  mom junaku pravi najviše problema. Osim toga, dopada mi se ime Kacenberg koje na nemačkom znači „planina mačaka“.

Vaše knjige su prevedene na 35 jezika, prodate su u više od 20 miliona primeraka, ali su naročito popularne u Južnoj Koreji i Rusiji. Šta mislite, zašto?

Ove države su zainteresovane za svoju budućnost, jer su obe države ponikle iz diktature. Južna Koreja je bila pod vojnom diktaturom, a Rusija pod komunističkom. Nove generacije se nadaju boljim vremenima. Francuska naučna fantastika je tradicionalno dobro primljena u Rusiji i Aziji, još od Žila Verna. On je još uvek veoma prisutan u današnjoj Rusiji.

Govorili ste o uticaju koji je na vas ostavila trilogija „Zadužbina“ Isaka Asimova, ali kod njega budućnost često nije nimalo veselo mesto? Da li ste vi veći optimista kad je reč o godinama koje su pred nama?

Mislim da mi idemo tri koraka napred, dva nazad. U istoriji, kad god smo napravili iskorak iz varvarizma, morali smo da se malo vratimo unazad. Prema tome, na kratke staze sam pesimista, ali sam na duge staze optimista.

U romanu „Le papillon des étoiles“ („Leptir zvezda“) čovečanstvo uništava život na Zemlji i jedini način da se spasi je da ode sa planete. Ali gde otići?

Treba uraditi ono što su uradili naši preci, kao kada je Mojsije izveo Jevreje iz Egipta, ili kada je Kristofer Kolumbo poveo Evropljane u Ameriku. U nekom trenutku, situacija je zahtevala da se veliki broj ljudi premesti sa jedne teritorije na drugu. U budućnosti, ta teritorija bi mogla biti izvan Sunčevog sistema. Biće to Nojeva barka, ali sa 140.000 ljudi.

U romanu „Les Thanatonautes“ („Tanatosi“) citirali ste komentar koji se pripisuje Vudiju Alenu: „Sve dok je smrtan, čovek ne može da bude stvarno opušten.“

To je veliki problem. Dok sam gledao film „Odiseja u svemiru: 2001.“ Stenlija Kjubrika, shvatio sam da živimo u konstantnom strahu koji nas prati još od praistorije. Možda će čovek budućnosti uspeti da se oslobodi  tog straha. Bitna  karakteristika čoveka budućnosti je da će biti mnogo opušteniji. Pobediće strah od smrti, što je najvažnije. Opuštenost podrazumeva da će njegovo ponašanje biti rezultat promišljanja, a ne primalnog instinkta. Političari i diktatori često manipulišu ljudima koristeći ovaj strah. Tada se čovečanstvo ponaša kao stado ovaca koje ne zna kuda ide, dok psi laju. Posao pisca je da vidi u kom pravcu stado ide.

U istom romanu ste istakli da kada spasite život nekome, ko vam čini zlo, njegova mržnja postaje još jača: „Mi ipak moramo voleti naše neprijatelje makar zato što će ih to izludeti“. Šta stoji u Talmudu o pomaganju neprijateljima ili o preobraćanju neprijatelja u prijatelje, i da li je to moguće?

Ja ne propovedam ni jedno ni drugo, niti mogu da znam šta je moguće, a šta ne. Ali, čovečanstvom vlada nezahvalnost. U mnogim kulturama, ljubaznost se izjednačava sa slabošću. Veće poštovanje je prema onome ko izaziva strah, nego prema onima koji su ljubazni. Nisam ni mističar ni filozof, samo čovek koji čita novine i pokušava da razume ono što se dešava u svetu.

U romanu „L'Arbre des possibles“ („Drvo mogućnosti“) pomenuli ste kinesku poslovicu: „Kada mudrac pokaže Mesec, budala gleda u njegov prst“. Ako je onaj koji gleda ortoped, onda on nije budala, prema tome ono što zaokuplja našu pažnju zavisi od ličnih interesovanja, zar ne?

Želeo sam da kažem da nam svima nedostaje perspektiva. Romanom „Les Fourmis“ sam pokušao da ljudima pružim perspektivu, prikazujući svet iz beskonačno umanjene perspektive. Romanom „Nos amis, les humains“ („Naši prijatelji, ljudi“) želeo sam da prikažem svet sa beskonačno daleke tačke gledišta. Da bismo razumeli sistem, moramo da se izmestimo iz njega. To je najkraće rečeno, moj pristup. Ako uvek razmišljamo na isti način, na kraju ćemo uvek imati iste rezultate. Moramo da pređemo na viši nivo.

U romanu „Nous, les dieux“ napisali ste „Budite ljubazni, pa ostavite ovo čovečanstvo nakon smrti onako čisto kakvo želite da zateknete nakon ponovnog rođenja“, što je parafraza poznatog znaka „Molimo vas ostavite ovaj toalet u stanju u kom želite da ga zateknete“. Da li to znači da je ljudski život neka vrsta toaleta?

Ne, ne, ne, ne. Verujem da smo mi duše koje nastanjuju materiju. Materija predstavlja veoma moćan energetski nivo. Mi materiju ne razumemo, i mnogi ljudi je zloupotrebljavaju. Ako postoji reinkarnacija, ti ljudi bi se mogli vratiti u svet u kom će morati da plate za način na koji su se ophodili prema stvarima. U jevrejskoj tradiciji postoji „gilgul“, Kabalističko shvatanje reinkarnacije, odnosno zakonitosti po kojoj smo ovde i po kojoj unapređujemo stvari. Ono što se meni najviše dopada u Kabali je „Drvo života“, mesto na kom se sama duša usavršava, ideja po kojoj će svet postati bolji, ako se ljudi ponašaju pravedno. Ponekad duša mora da uči iz patnje, što je šteta, jer ja smatram da mi možemo učiti i umom. Ja sam u osnovi optimista. Jevrejski narod je preživeo vekovima, dok su grčka, rimska i egipatska civilizacija nestajale. To je zato što je u osnovi učenja jevrejske tradicije moć znanja. Ono što me je zapanjilo u jevrejskoj tradiciji, na primer, jeste ideja o razbijanju šablona. Sabat podrazumeva da svakog dana radimo isto, a da tog jednog dana radimo nešto potpuno drugo. Jevreji su bili prvi koji su razumeli da je nekad potrebno napustiti jalovo zemljište, umesto da neprekidno pokušavamo da ga učinimo plodnim. To je  (naučno) znanje.

Izvor: forward.com