Zbirka priča Igora Marojevića sa gornjim naslovom doživela je pet izdanja što je za naše prilike svojstveno samo lakim tzv. estradnim piscima i novokomponovanim „spisateljicama“ u liku kakve zgodnjikave TV voditeljke sa romanom mirjamovski zaslađenim. Igor Marojević, pak, spada u red naših najboljih pisaca srednje generacije a ipak je doživeo da mu nakon nekoliko zrelih i visokokvalitetnih romana, ove naizgled jednostavne i pitkim jezikom ispričane priče budu masovno čitane poput zabavnih bestselera. Pa da li je i tu reč o lakoj, zabavnoj, prozi?
Ne, uspeh koji je požnjela ova zbirka naprosto je rezultanta Marojevićeve književne umešnosti: prvo, okrenuo se priči, u našoj književnosti zapostavljenoj, („prezrenoj“ rekli bi drugi) proznoj formi, jer priča ima veću receptivnu snagu od romana naprosto stoga jer je kraća, a u naše dinamično doba gde je vreme novac, postaje „čitljivija“, i drugo, još važnije, pisac je znalački ušao u intimnu ispovedaonicu osam beogradskih devojaka i žena što je već u najavi zbirke a naročito u naslovu samo po sebi vrlo intrigantno.
Ali ono najvažnije u ovoj zbirci, književna kritika kao da nije primetila: iz ovih opštih mesta karakterističnih za sve bestselere pomalja se neuobičajeno ozbiljna problematizacija ne samo duševnih i fizičkih pulsacija glavnih junakinja ovih priča, pulsacija koje dodiruju graničnu liniju između postojanja i ništavila, između kako se to već pomalo otrcano veli Erosa i Tanatosa, već i društvenih prilika u Srbiji tokom poslednjih dvadesetak godina.
Sudbine Marojevićevih Beograđanki ispričane u prvom licu jednostavnim, pitkim jezikom, neposredno su vezane za te prilike i one su umnogome odredile njihove lične sudbine. Svejedno da li je reč o devojkama navučenim na drogu, mladoj ženi koja godinama ne izlazi iz svoje kuće i upražnjava isključivo virtuelni seks ili bračnom paru koji trbuhom za kruhom odlazi u Španiju i čiji se brak pod hrpom raznih iskušenja tegobnog emigrantskog života bukvalno raspada...
Surova stvarnost prostora Balkana demonski prodire u egzistenciju Marojevićevih junakinja i čini je nepodnošljivom. Pored postojanosti i unutrašnje snage sveta snova – a on je kod Marojevićevih Beograđanki željnih normalnosti jako ekspresivan – istovremeno se otkriva i njihova ženska ranjivost: neostvarljivost snova vodi u raspad realnog sveta, a taj raspad je praćen unutrašnjim košmarima. Pa zar je onda čudno što kroz intimne priče beogradskih žena jasno kao u ogledalu vidimo sav čemer, sav jad ovih nesrećnih prostora? Nasilje nad ženama, rasizam, ksenofobiju? Ta socijalno-ekonomska komponenta je važan beočug u lancu književnog razumevanja ove zbirke. Marojevićeva književna dehermetizacija s jedne i jezik novinskih ispovednih rubrika korišćen ovoj zbirci s druge strane, samo su metod da se čitaocu olakša recepcija; dakle reč je o pukom usklađivanju misaonosti i jezičkih spojeva ali svakako ne bez lucidnosti književnih uočavanja i nesputane slikovnosti. Uspeh Marojevićeve zbirke umnogome afirmiše kratki prozni izraz i dokazuje da je priča kao forma nepravedno marginalizovana ne samo sa književnog nego i sa komercijalnog stanovišta.
Autor: Zlatoje Martinov
Izvor: Republika