Beograd u stotinu kuća i kroz stotine priča

Od Nikole Doksata preko Jovana Ilkića i Nikolaja Krasnova sve do Mihaila Jankovića i Branka Pešića, od kalemegdanskih kapija i turskih kuća preko akademizma i secesije do socrealizma i brutalizma, od kuće u kojoj je umro kralj Petar I Karađorđević do kuće koja je postala večno počivalište maršala Tita, od kuće koja i dalje postoji iako je država koja se u njoj rodila već dva puta umrla do hotela koji je podelio tragičnu sudbinu zemlje čije ime nosi – sve je to Beograd koji upoznajemo čitajući sjajnu knjigu „Beograd kroz ključaonice 100 kuća“, svojevrsnu riznicu bez dna koja će nas sigurno iznenaditi obiljem novih podataka koliko god da smo znali o Beogradu i njegovim fasadama pored kojih možda svakodnevno prolazimo.

Predstavljajući nam izbor od sto beogradskih građevina, Nenad Novak Stefanović zapravo je učinio mnogo više, jer je u svih sto slučajeva pretvorio relativno suvoparne podatke u pravu priču, i to ne samo u pripovest o adresi i nazivu kuće iz naslova teksta, nego i o arhitekti čije je znanje najzaslužnije za podizanje dotičnog zdanja, pa i o događajima koji su neposredno ili posredno pratili samu izgradnju, najzad i o vlasnicima koji su izgradnju poručili i koji su u dotičnoj kući živeli.

S obzirom na burnu istoriju Beograda, nije nikakvo čudo kad pročitamo da je u palati predsednika kraljevske vlade docnije živeo jedan komunistički funkcioner, da je prvi restoran „Mekdonalds“ u jugoistočnoj Evropi otvoren u jednoj cincarskoj kući, da su temelji srpske prosvete neraskidivo vezani za jednu tursku kuću koja i danas postoji, da je u jednoj palati u Knez Mihailovoj ulici rođen budući partizanski komandant, da su na fasadama međuratnog Beograda svoje mesto našli i fašistički i socrealistički stil, te da i danas mnoge zgrade nose ožiljke što su im načinila burna vremena u kojima su razne ideologije stvarale istoriju od početka.

Iako u naslovu knjige jasno stoji da će biti reči o kućama, ipak je autor otišao mnogo dalje, prešavši granicu dotičnog pojma, tako da pred nama nisu samo privatne kuće ili nekadašnji porodični domovi koji su docnije pretvoreni u muzeje i druge institucije, nego se upoznajemo i sa fabrikama, crkvama, oblakoderima podignutim s ciljem da budu poslovni prostori ili političke organizacije, a posebnu pažnju moglo bi privući nekadašnje sedište masonske lože, za čiju se priču vezuju čak i imena dvojice pisaca, pri čemu je Stefanović spomenuo jedno, dok je drugo prećutao i ostavio da se čitaoci sami sete.

Jasno je da su beogradske kuće poslužile Stefanoviću samo kao povod za neke nove priče koje možda na kraju i nemaju uvek velike veze sa samim objektom kome tekst treba da bude posvećen, ali sigurno nam neće biti na odmet što smo još nešto saznali i naučili, jer bila bi šteta da je prećutano kakvu burnu biografiju ima idejni tvorac zgrade Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda, kako je jedan hrvatski arhitekta načinio na Vračaru modernu zgradu držeći se starog srpskog stila, koji je poznati glumac rođen u kući gde će docnije biti osnovano pozorište „DADOV“, kako je za izgradnju svojevremeno najčudnije beogradske kuće verovatno kriva boemija jednog matematičara i jednog arhitekte, koji se vrsni reditelj zamalo ogrešio o Beograd nameravajući da zarad izgradnje pozorišta ukloni jedno reprezentativno zdanje koje i danas krasi Svetogorsku ulicu, a sasvim je sigurno da nećemo ostati ravnodušni kad pročitamo šta su bivši robijaši Golog otoka tražili po granitnim pločama oko nekadašnjeg Saveznog izvršnog veća.

Osim brojnih zanimljivih podataka i anegdota koje su nam sada dostupne zahvaljujući ovoj knjizi, verovatno će nam i pojedine adrese same za sebe biti pravo otkrovenje, jer neke su građevine dovoljno poznate na osnovu zvaničnih ili nezvaničnih naziva da se čak i u javnim dokumentima retko označavaju ulicom i brojem, pa mnogi neće znati šta se nalazi u ulici Narodnih heroja na broju 41, u Francuskoj ulici broj 3, u Kralja Petra 6, na Bulevaru Nikole Tesle 3, u Kralja Milana 2, na Trgu Nikole Pašića 13, u Kneza Miloša 103, a kamoli u Krušedolskoj pod brojem 2a ili na Kalemegdanu pod zvaničnim brojem 6 – ali, zahvaljujući Stefanovićevim tekstovima saznaćemo da su ovo zvanične adrese Geneksovih kula (koje su poznate kao Zapadna kapija Beograda), Narodnog pozorišta, kafane „Znak pitanja“, hotela „Jugoslavija“, Vukove zadužbine, Doma Narodne skupštine, Doktorove kule, Hrama Svetog Save, crkve Ružice.

Sa druge strane, ima i zdanja koja su poznata samo na osnovu adrese, koje su tako postale sinonim i maltene kolokvijalni naziv institucije, ali pošto u Francuskoj 7 i na Andrićevom vencu 1 nisu oduvek bili Udruženje književnika Srbije i Predsedništvo Republike Srbije, i ove su građevine bile dovoljno inspirativne da od njih budu sačinjene zanimljive priče u knjizi „Beograd kroz ključaonice 100 kuća“.

Znajući da će malo ko zameniti horizontalni pogled vertikalnim dok šeta ulicom, Stefanović je svaki tekst obogatio fotografijom kuće, zgrade ili institucije o kojoj je reč, pa ćemo shvatiti da su ponekad nevidljive ostale čak i fasade pored kojih svakodnevno prolazimo ali niti ih primećujemo niti smo ikada pomislili kakve se priče iza njih skrivaju.

Karakteristična je autorova odluka da, premda je knjiga štampana latinicom, tekstovi imaju azbučni redosled, na osnovu zvaničnog naziva adrese, ali i ta je nedoslednost sasvim u skladu sa rasporedom kuća po beogradskim ulicama, gde se često gradilo neplanski i protivno svim pravilima estetike, mada je i taj manir vremenom postao sastavni deo Beograda, jer ako ništa drugo, svaka od tih građevina sama za sebe dovoljno govori i o epohi, i o običajima, i o ideologiji kad je sazidana.

Zanimljivo je, najzad, da i takav, naizgled haotičan, redosled tekstova ipak na neki simboličan način zatvara krug knjige kao celine, jer sve počinje na beogradskoj planini Avali, a završava se u najstarijoj sačuvanoj beogradskoj kući u ulici Cara Dušana.

Bilo da su znamenita istorijska mesta, bilo da su u istoriju ušla zahvaljujući jednom jedinom kadru iz nekog kultnog filma, bilo da su svedoci društvenih i kulturnih promena, bilo da su podignuta iz nužde ili iz inata, bilo da su privatne kuće ili državne institucije, bilo da su gostionice ili bogomolje – sva će ta zdanja i priče vezane za njih imati ubuduće dostojno mesto u povesti Beograda zahvaljujući tome što je kroz njihove ključaonice detaljno zavirio Nenad Novak Stefanović.

Autor: Dušan Milijić