Benedikt Vels pripoveda o traženju sebe u romanu „Kraj samoće“

Šta bi istorija književnosti bila bez siročadi, bez izgubljenih i napuštenih? Spisak siročadi koja moraju da se održe u neprijateljskom okruženju i pritom često od nužde prave vrlinu dug je i seže od Toma Sojera i Olivera Tvista, preko Hajdi i Džejn Ejr, pa do Harija Potera. Ako se malo obazremo unaokolo u popularnoj kulturi, i tu ćemo takođe naći sve same junake koji su morali da se izbore s ranim gubitkom roditelja i koji svoje traume često leče preteranim porivom za akcijom. Tarzan, Džejms Bond, Supermen i Betmen ‒ svi u svojoj biografiji imaju tu mrlju koja čas izgleda svetlija a čas tamnija, a pokreće ih pitanje: ko sam zapravo?

Sada je roman o traženju sebe napisao i književnik iz Minhena Benedikt Vels, koji je nagrađen Nagradom Evropske unije za književnost. Knjiga se zove „Kraj samoće“, i pojavila se prilično skromno. Ovom romanu ništa nije dalje no pompezno isticanje ega koji vapi za pažnjom javnosti. Vels voli red, sažetost, brižljivo pripovedanje. Počinje laganim buđenjem, osvešćivanjem, koje se zatim pretače u gotovo klasično, hronološko pripovedanje. Žil, pripovedač koji priču priča u prvom licu, otvara oči nakon dvodnevne kome. Posle udesa na motociklu leži u bolnici i u glavi oseća „tihu tutnjavu“. Malo je nedostajalo da se nesreća završi smrtnim ishodom, ali Žil je sportski tip i ipak je preživeo, a na klinici se priseća onoga što mu se dogodilo: „Smrt poznajem već dugo, ali sada i smrt poznaje mene“ ‒ to je već prilično krupna rečenica za početak romana.

Pre mnogo godina Žilovi roditelji su poginuli u saobraćajnoj nesreći u Francuskoj, kad mu je bilo deset godina. Porodična katastrofa, koja je pripovedača i njegovog starijeg brata i sestru, Martija i Liz, sasvim izbacila iz koloseka. Energični i nametljivi Žil postao je stidljivi, povučeni učenik u internatu, a kasnije i umereno uspešni saradnik jedne muzičke produkcije. On pati zbog svog „nedostatka talenta“ i žali za poslednjim trenucima provedenim s ocem, od koga je skoro po dužnosti nasledio ljubav prema fotografiji. Stariji brat Marti o sebi voli da misli kao o genijalnom usamljeniku i štreberu, ali zatim relativno brzo dolazi pameti i obezbeđuje blagostanje s firmom za proizvodnju kompjutera, mada nikad ne može da se oslobodi čudnovatog tika da kvake na vratima potajno pritiska po bizarnom brojčanom sistemu. Liz, atraktivna starija sestra sklona je pojačanoj potrošnji droge i muškaraca i neprestano balansira na rubu ponora: da sama ne bi bila ponovo napuštena, ona napušta druge. „Govorila je kao što bi neko koga muči žeđ pio: žudno grabeći svaku pojedinačnu reč“, reči su kojima pripovedač opisuje svoju nedostižnu sestru. „Kraj samoće“ je roman o dva brata i sestri koji se neprestano bore da stanu na svoje noge, uzajamno su sudbinski vezani, a ipak sasvim sami. Žil živi u sopstvenom svetu uspomena, u kom su voljeni roditelji i dalje živi, a majka je idealizovani lik iz mašte ‒ previše lep da bi bio stvaran. „Vratiti se, tako sam mislio. Ponovo postati onaj koji sam bio.“ U svojim budnim momentima on vidi propuštene prilike. I postepeno spoznaje ko mu je tokom svih ovih godina zapravo nedostajao: Alva, njegova devojka iz mladosti. Ona živi povučeno, u švajcarskim planinama, s nekadašnjim književnim vunderkindom koji se trenutno bori s kreativnom blokadom. I ti delovi knjige spadaju u tragikomične trenutke ove pripovesti.

U drugom delu knjige Vels od uspomena i fragmenata rekonstruiše ljubavnu priču između Žila i Alve, dvoje ljudi koji nikada nisu prevazišli veliki gubitak svog detinjstva, ali zatim, nakon mnogih prepreka, i sami osnivaju porodicu da bi pobedili usamljenost. Za oboje je to pozno buđenje, a za čitaoca je toliko dirljivo upravo zato što prati kako pripovedaču, koji uopšte još nije star, godine izmiču i lete, kako se čvrsto drži kratkog perioda sreće i sebe ponovo vidi u svoje dvoje dece. Hrabro i uplašeno dete ‒ on je i jedno i drugo.

Za svoju prvu knjigu „Bekovo poslednje leto“, objavljenu 2008, Benedikt Vels je požnjeo brojne pohvale kritičara. Čitaoci su se čudili dvadesettrogodišnjem piscu koji toliko razume ljudsku čežnju. Vels je tada izjavio da ne želi da bude pop-književnik, i izbegao je medijsku pompu, jer i tako nije tip za pozornicu. Da li čovek u tim godinama zaista može da bude tako opušten, da raspolaže takvim životnim iskustvom? U njegovom novom romanu, pripovedač u prvom licu, koji na kraju i sam postaje književnik, neprestano ukazuje na svoje književne uzore: Karsona, Makalera, Ernesta Hemingveja, F. Skota Ficdžeralda, Vladimira Nabokova. I oni su njegova porodica, možda čak i više nego brat i sestra. Kao i njegova majka, Žil najradije sluša Bitlse, Paola Kontea, Džona Koltrejna i melanholika Nika Drejka, koga voli više od svih, a koji je umro 1974, u svojoj dvadeset šestoj godini. Uživljava se u stare filmove Bila Vajldera i divi se pesniku Rilkeu zbog lirike koja odražava čežnju za smrću. To svedoči o dobrom ukusu, ali i o dubokoj čežnji za postojanošću. Time što za temu uzima samu prolaznost vremena, on stvara nešto poput patine.

Vels se strasno zanima za unutrašnji život svojih likova, koji uglavnom slučajno žive u Minhenu ili Berlinu, a veoma malo ga interesuje savremeno društvo. Vels je ponekad malo previše sklon da svoje pripovedanje obezvremeni, i tu bi malo nemačke stvarnosti delovalo osvežavajuće, pre nego još jedan citat Džeka Kerouaka. Ali to je oprostivo ako neko prema svojim likovima postupa s toliko ljubavi. I ako ima da ispriča priču koja nas naprosto duboko dira.

Izvor: Ziddojče cajtung
Prevod: Dušica Milojković