Banatska vračara baba Anujka ubijala „bajanom vodicom“

Prva žena serijski ubica na našim prostorima baba Anujka, poreklom Rumunka, rođena kao Ana Draksin (1844-1938), čija se porodica u Petrovo selo, danas Vladimirovac u opštini Alibunar, doselila početkom 19. veka, ponovo je u žiži javnosti, pošto je beogradska izdavačka kuća Laguna upravo objavila knjigu „Baba Anujka – Banatska veštica“.



Mozaik misterioznog delanja vračare i trovačice u južnobanatskom mestu, koja je svojom „bajanom vodicom“ krajem 19. i početkom 20. veka usmrtila veliki broj ljudi, višegodišnjim istraživanjem, sklopio je hemičar profesor dr Šimon A. Đarmati iz Beograda, rodom iz Zrenjanina.

O Anujki, Ani Dee iz Vladimirovca, po mužu Nemcu koji je umro 1908. i s kojim je imala dva sina i kćer, ispredale su se razne priče. Bilo dosta nagađanja i netačnih podataka, što nam potvrđuje i autor knjige, dr Đarmati koji ukazuje da je i u to vreme senzacionalizam bio veoma prisutan pa su o Babi Anujki  stvoreni i brojni mitovi koji nemaju temelje u istini.

„Do prvih saznanja o baba Anujki došao sam prikupljajući sa suprugom građu za obimnu knjigu 'Tajna poslednjeg gutljaja', knjige o otrovima, trovačima i otrovanima. Čuveni profesor dr Jovan Tucakov u knjizi 'Lečenje biljem', pominje da je u Vladimirovcu živela baba koja je trovala tatulom. Pošto sam Banaćanin, to me je privuklo da vidim o čemu se zapravo radi. Ispostavilo se da je taj podatak netačan, da u stvari baba Anujka nije trovala tatulom koja je interesantna korovska biljka, nego o nečim sasvim drugim“, kaže Đarmati.

Građu za knjigu Đarmati je nalazio u Istorijskom arhivu Pančeva, domaćim i stranim novinama koje su naširoko pisale o baba Anujkinim rabotama. Ona je vračala, trovala, varala i pljačkala lakoveran i nesrećan svet, a smatra se da je njenom krivicom umrlo oko pedeset ljudi, dok neki smatraju da broj stradalih premašuje sto. Za razliku od direktnih trovača, čiji je posao tada cvetao, posao baba Anujke je bio donekle lagodniji, jer često nije ni znala kako žrtva izgleda, ni kako se zove. Njeno je bilo samo da zna kakvog je zdravlja i težine onaj koji pravi „problem“, i da za dobre pare proda svoj čudesni napitak, „bajanu vodicu“.

„Nažalost, nedostaje izvorni materijal sa suđenja u Okružnom sudu u Pančevu i kompletan taj predmet. Prosto se to negde zagubilo. Čuo sam da je ranije neko od stručnjaka kompletan arhivski materijal pokupio za prikazivanje baba Anujke na seminaru i od onda ga nema. Ipak, ono što su tadašnje novine pisale o suđenju je čak verodostojnije od izgubljene arhivske građe, jer sadrži detalje kakvih nema u sudskim spisima.“

To je bilo vreme posle Prvog svetskog rata, kada su trovanja bila izuzetno prisutna u svetu i kod nas, praćenih velikim aferama u Mađarskoj, pa i kod nas.

„Njen prvenstveni posao je bilo vračanje, međutim, kada je optužena za više ubistava, nju za vračanje nisu teretili na suđenju, nego zbog trovanja njenom čuvenom 'bajanom vodicom', koja nije bila ništa drugo nego rastvor mišomora“, pojašnjava dr Đarmati.

Baba Anujka je imala „agentkinju“ Ljubinu Milanov koja je prolazila selom i „puštala uho“, da čuje šta se gde dešava, gde su problemi. Žene se sretnu na bunaru pa se izdivane, a Ljubinka im je čuvši za probleme savetovala: „A što ne odete kod baba Anujke? Koliko je njih kojima je pomagala, i tebi će da pomogne!“ „Dalje je to bilo samo toksikološko pitanje, koliko je težak problem pa baba Anujka 'bajanu vodicu' dozirala prema telesnoj težini klijenata. Savetovala je kako da se otrovna vodica koristi i da posle izvesnog vremena nema problema. Pošto je imala trovačkog iskustva, obično osmog dana više nije bilo problema“, pojasnio je Đarmati.

Glas se pronosio Banatom do najudaljenijih krajeva, pa se sa svih strana dolazilo po savete. Anujka je lečila ljude od ludila, demencije i drugih boljki, a u zavisnosti od procene gledala je da izvuče što više para od klijentele. Baba Anujkin sin je uredno vodio knjigu mušterija, jer se sve dešavalo u vreme kada su vračare imale legalno registrovane radnje, plaćale porez na to što su se bavile vradžbinama.

Pretpostavka je da se baba Anujka vradžbinama bavila oko 50 godina, što se pouzdano ne zna, ali se pričalo i sumnjalo da je u Beloj Crkvi odgovarala za smrt dvoje mladih koji su stradali tako što su posle igranke prolazili pored njene kuće. Ona im je dala limunadu i pripisuje joj se da su od te limunade umrli.

„Pronašao sam da ipak nisu umrli od limunade, nego od malih boginja, jer je tih dana više njih umiralo od te bolesti, a za javnost je bilo interesantnije da su otrovani kao Romeo i Julija. Danas kada pričamo o aktuelnoj pošasti koroni, neki kažu: 'Ma, kakva korona! Nemoj se vakcinisati, nemoj ovo ili ono', na šta bi im preporučio da pogledaju sve knjige koje sam pročitao. Tamo je zapisano da su porodice iskorenjivane od tuberkuloze, istog dana umiru roditelji, deca, baba i deda, o čemu svedoče stranice zapisa. Kada se pojavila vakcina, više toga nije bilo“ ukazao je Đarmati.

„Baba Anujka je pri kraju odgovarala za smrt nekoliko ljudi, za šta joj je suđeno pred Okružnim sudom u Pančevu“, kaže Đarmati. „Pretpostavlja se da ju je upravo njena agentkinja Ljubina prijavila anonimnim pismom, kada su neke iznenadne smrti bile jako sumnjive, klupko je počelo da se odmotava. Odgovarala je za smrt dvoje ili troje ljudi, ali čak i posle njene smrti za mnoge se sumnjalo da ih je usmrtila baba Anujka. Glas o njoj se širio Banatom neverovatno, ali je sve bilo teško ustanoviti.

Dugo i sa velikim interesovanjem je očekivano suđenje baba Anujki i drugim optuženima za zločine u Ilandži, koje je počelo u ponedeljak 17. juna 1929. godine. Pred zgradom Okružnog suda još od ranog jutra skupljala se gomila radoznalaca da bi se pred sam početak suđenja njihov broj popeo na nekoliko stotina. Ali kako je sudska dvorana Okružnog suda bila vrlo mala, u salu su mogli biti pušteni samo novinari, advokati branioci i pedeset radoznalih građana. Baba Anujka je osuđena na 15 godina robije, odležala je deo kazne i puštena je na slobodu 1936. godine, a umrla dve godine kasnije“, ispričao je Đarmati.

Autor: Milorad Mitrović
Izvor: Dnevnik