Laguna - Bukmarker - Autorka Nadija Vasif o romanu „Letopisi jedne knjižarke u Kairu“ - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Autorka Nadija Vasif o romanu „Letopisi jedne knjižarke u Kairu“

Autorka romana „Letopisi jedne knjižarke u Kairu“ zna ponešto o knjižarama: ona je osnovala „Divan“ – vodeću knjižaru u egipatskoj prestonici – zajedno sa sestrom i prijateljicom davne 2002. godine. Nadija Vasif sada živi u Londonu i priča o moći knjižara i knjiga koje se u njima nalaze, kako ostaje povezana sa Kairom i koje knjige preporučuje putnicima koji žele da posete njenu rodnu zemlju.



U uvodnom delu knjige deluje da je odluka o otvaranju knjižare – što uopšte nije mali poduhvat – doneta za čas. Šta Vas je navelo da otvorite prvu knjižaru 2002. godine?

Kada ih bolje sagledamo, mislim da je većina odluka koje su se naizgled desile za čas zapravo nastala davno. To je dosta povezano sa putovanjem, jer sam počela da razmišljam o svom odnosu prema putovanju kada ste me veoma ljubazno pozvali ovde. Uvidela sam da putovanje za mene predstavlja izloženost drugim kulturama. To je tako od mojih tinejdžerskih dana – i mislim da se na to žalim u knjizi – majka nas je svake godine vodila na letovanje. A ja sam, tih osamdesetih, bila tinejdžerka i poslednje što sam želela je bilo da posećujem muzeje, galerije i pozorišta. Međutim, to sam radila jer se osamdesetih godina deca zaista nisu pitala kako će provesti leto. Niko nas nije pitao, samo smo pratili, samo bismo se prišljamčili. Mislim da je ta ljubav prema kulturnim aktivnostima, izlaganju sopstvenoj i drugim kulturama začeta u našoj porodici tokom mojih tinejdžerskih dana. To ide podruku sa čitanjem, sa knjigama i njihovim uvažavanjem – oduvek je bilo tako.

Zatim premotavamo na leto 2001. godine. Izdešavalo mi se mnogo toga na ličnom planu. Tada sam izgubila oca posle veoma duge bolesti. Razočarao me je moj rad na polju pola i razvoja. Odlučila sam da odustanem od svega. To je bio trenutak pucanja u mom životu, prekretnica. Jednog dana smo sestra i ja sedele sa prijateljima. Tada je na red došlo jedno od onih čuvenih pitanja – šta bismo radili ako bismo mogli da radimo šta god poželimo – pogotovo sada kada sam ja nezaposlena? Hind i ja smo rekle da bismo otvorile knjižaru. I onda se to naprosto desilo. Našle smo predivnu lokaciju, svi su se zainteresovali. Dogovorile smo se da osnujemo firmu. Veoma sam zahvalna što se sve tako odigralo i što smo zapravo bile previše naivne da zaista porazmislimo u šta se upuštamo, jer da sam znala kako će mi izgledati narednih dvadeset godina života, velika je verovatnoća da to ne bih uradila. Ali hvala Bogu što nisam znala, pošto sam veoma srećna.

U knjizi se pominje da je Vaša majka predložila da naziv knjižare bude Divan. Šta to znači? I kako se to ime uklopilo u Vaše namere kada ste došle na ideju da otvorite knjižaru?

Namere su prethodile imenu. Veoma je čudno vraćati se 20 godina, jer se za 20 godina mnogo toga promenilo, ali primera radi, kada smo se latile posla, počele smo da se pitamo po čemu će se ova knjižara razlikovati. I onda nam je sinulo. Opet se vraćamo na putovanja. Bile smo u savremenim zapadnjačkim knjižarama, prostudirale ih. Pitale smo se zašto ne postoji takva knjižara u Kairu. Zapravo je otvaranje savremene knjižare u Kairu bila inovacija, ali koncept je postojao svuda. Zahvaljujući putovanjima i uticaju drugih kultura, odlučile smo se na taj korak, ali na naš način.

Taj način je podrazumevao da imamo knjige, muziku, filmove, dokumentarce, dečje odeljenje i, naravno, neizostavni kafić – ništa bez kafića. To su bili elementi savremenosti i boravka u knjižari. Ideja više nije bila samo ući i pokupovati nešto već tamo provoditi slobodno vreme, da knjižara po prioritetu ljudima bude odmah nakon kuće i posla. Postojala je ideja stvaranja mesta koje obuhvata sve te različite, suštinski kulturološke proizvode – ali i spajanja istoka i zapada.

Mislim da to možete da razumete, naročito ako imate istočnjačke krvi. Odrastate uz priču o istoku i zapadu, bili vi nje svesni ili ne. I gde se nalazite? Ideja ova dva entiteta, ovih suprotnosti i onoga što smo pokušali da uradimo bila je da poručimo sledeće: „Pa čekajte malo, zapravo pokušavamo da povedemo razgovor – to ne moraju da budu potpune suprotnosti, niti dva entiteta. Možemo ih zapravo spojiti.“ Zato nam je bilo važno da imamo knjige pretežno na arapskom i engleskom, a u manjoj meri na francuskom i nemačkom jeziku. Međutim, ideja je bila mešanje tih jezika, kultura i stanovišta. Sve se lepo uklopilo u odeljku Osnove Egipta, jer su tamo bile knjige koje su prevazilazile strukovne i jezičke granice. Imali smo putopise, kuvare, književnost, istoriju, stvari o drevnom Egiptu. I sve na različitim jezicima u različitim granama nauke, u pokušaju da pružimo letimičan uvid o zemlji, civilizaciji, pa čak i vremenskom trenutku. To je bila ideja o „Divanu“, da započnemo razgovor o različitim kulturama, različitim civilizacijama na različitim jezicima, preko različitih naučnih stanovišta.

Bila nam je potrebna reč ili nešto što bi ljudi iz različitih kultura mogli da izgovore i što bi se uklopilo u ono što zagovaramo ili se zapravo odnosilo na poruku koju smo pokušali da prenesemo. To je bila reč divan. Nikada neću zaboraviti kada smo jednog za ručkom rekle mami kako pokušavamo da izaberemo ime za knjižaru, a imale smo potpuno bedan spisak naziva. Izbrisala sam ih iz sećanja, ne mogu da ih se setim, ali znam da su bili neverovatno bedni. Ona je nastavila da jede i jedva da nas je i pogledala, pa je rekla: „A šta kažete na divan?“. Obe smo je začuđeno pogledale, a ona je rekla: „Da, ’Divan al šir’ je antologija poezije, divani je vrsta kaligrafije, arapskog pisma. Znači i sastajalište. To je i titula. Može da znači kauč, ima toliko značenja.“ Uz to, postoji u farsiju i u arapskom jeziku. Naći ćete je u mnogo različitih jezika i zanimljivo je što je različiti narodi različito izgovaraju. Međutim, kao reč se lako prenosi. I to nas je ubedilo. Često se prisećam i govorim kako su se dešavale neverovatne slučajnosti, da se ponekad nismo ni trudile – stvari su se desile jer je tako bilo suđeno.

Pominjete da je uvođenje kafića značilo da će ljudi zaista provoditi vreme u Vašoj knjižari. U knjizi govorite kako knjižare mogu da predstavljaju različite vrste prostora za različite ljude. Šta za Vas predstavljaju knjižare?

Knjižare su tipično mesto gde mogu da pobegnem i pronađem novu sebe. Kada uđem tamo, osećam da mi je ceo svet dostupan, i zaista jeste. Količina knjiga koje sam kupila, misleći da ću na taj način razviti nova interesovanja, maltene je sramna. Imam jednu gomilu u sobi, one mi predstavljaju mesto gde se rađaju nove težnje. Moji čitalački ukusi izuzetno su raznovrsni i u nekom trenutku se čak odupiru smislu, ali zaista se povlačim u knjige da bih se izgubila i pronašla sebe.

U prvih pet godina je postojao jedan „Divan“, i puno vremena sam provodila tamo, posmatrajući ljude, posmatrajući kako reaguju na prostor u kome se nalaze. Takođe sam stekla nova saznanja, jer tamo dođete sa spiskom knjiga kojima želite da napunite police. Međutim, čitaoci i kupci vam zapravo prošire vidike. Bace vas na tržište koje zajedničkim snagama stvarate. Kada sam boravila u odeljku knjiga na engleskom, knjige o samopomoći su mi predstavljale nešto čime se zapravo nikada nisam bavila. Uvek sam imala pomalo snobovski stav prema toj temi. Međutim, to je postao jedan od naših najvećih i najnaprednijih odeljaka. U poslednjem poglavlju knjige nalazi se moje skromno izvinjenje zbog lakomislenih stavova koje sam imala prema knjigama o samopomoći.

Moram da vam ispričam i sledeće... kada sam radila istraživanje za odeljak o samopomoći, otkrila sam da je prva knjiga o samopomoći napisana oko 2.500 godina p. n. e. i to, pazite sad, u starom Egiptu. Zvala se „Papirus vezira Ptahotep“, napisao ju je egipatski vezir jednog faraona koji je pokušao da ovu poziciju prenese na sina u duhu dobrog, starog nepotizma. Faraon je to prihvatio, pod uslovom da mu prenese i svoje znanje. Tako je on napisao uputstvo.

Prema Vašim rečima, želeli ste da donekle romantizujete Kairo, ali nije Vas zanimala nostalgija. Šta mislite, kako se te dve stvari razlikuju?

Za mene je nostalgija negativno osećanje, žalosno čak. Iza nostalgije se krije očaj. To je čežnja, nekakav žal sa slavnom prošlošću. S druge strane, kada nešto romantizujete, smatram da ga činite lepim, zabavnim, prikazujete njegove dobre osobine, možda i one manje dobre – ali to radite u duhu ljubavi, koketno. U uvodu navodim da je ovo moje ljubavno pismo „Divanu“, kao što je „Divan“ ljubavno pismo Kairu. Nadam se da će se to preneti kroz knjigu. Nadam se da će neko, kada pročita knjigu, uvideti kako je Kairo zanimljiv i kontradiktoran. To je jedna od stvari koje volim kod njega. To je jedan od najkontradiktornijih gradova na svetu, ali je upravo zbog te kontradikcije meni lep.

U knjizi se nalazi i divno poglavlje o odnosu Vaše porodice prema hrani i načinu na koji je to uticalo na odeljak o kuvarima u knjižari, naročito jer je tada bilo malo čuvenih kuvara posvećenih isključivo Egiptu i egipatskoj hrani. Pošto sada već neko vreme živite u Londonu, kako Vam hrana pomaže da održite vezu sa Kairom?

Hrana je jedan od najjednostavnijih načina za prenošenje kulture. Moja veza sa Kairom sada je veoma romantična, ali je ona i u muzici, i u hrani, i u književnosti – u njegovim kulturnim proizvodima. Većina nas se tako povezuje sa mestima i ljudima.

Pomenuli ste već odeljak Osnove Egipta i kako se preobrazio – bio je krcat vodičima i zapadnjačkim piscima, a sada je zapostavljena zbirka koja pruža mnogo širi uvid u Egipat nekada i sada. Šta biste želeli da putnici zapravo pročitaju, osim knjiga poput „Smrt na Nilu“, pre nego što posete Egipat?

Zavisi od interesovanja, jer kao što sam rekla, Egipat je veoma bogata i zanimljiva zemlja. U sebi sadrži toliko različitih elemenata. Očigledno, jedan od njih je stari Egipat, za koji se interesuje mnogo ljudi i čija znamenja nalazim u različitim gradovima. Pitam se kako su tamo dospela. Ne znam kako, ali ima ih svuda. Toliko je egipatskih artefakata proputovalo svetom – milom ili silom – ali su obišli svet i obrazovali ljude i podstakli njihovu glad za Egiptom.
Tu je i koptska istorija, koja je genijalna i izuzetno zanimljiva. Monaštvo je započeo Antonije Veliki u egipatskoj pustinji, a tu je i uticaj islama. Imamo i savremene aspekte Egipta. Ja to veoma grubo prikazujem. Postoji i ruralni aspekt, urbani aspekt, svašta nešto još.

Imate romane poput Beer in the Snooker Club, koji je na engleskom napisao Vagih Gali 1964. godine, pokušavajući da pomiri pripadnost Engleskoj i pripadnost Egiptu, pošto i jedno i drugo istovremeno jesu i nisu bili njegovi. Chronicle of a Last Summer Jasmin el Rašidi, koja je izašla pre nekoliko godina, prati život devojčice tokom tri različite decenije. Ona opisuje Zamalek, kraj u kome sam ja odrasla, u Kairu u kome sam i ja odrastala u to vreme. Tu je Jusuf Idriz. On i Nagib Mahfuz su nominovani za Nobelovu nagradu za književnost. Sonala Ibrahim i Baha Tahir su sledeća generacija pisaca. Radva Ašur, Miral al Tahavi, Ahdaf Suif, koji piše na engleskom i koji je napisao romane The Map of Love i In the Eye of the Sun. I to je samo beletristika.

Od publicistike, jedan od omiljenih naslova mi je Whatever Happened to the Egyptians? i nastavak Whatever Else Happened to the Egyptians? Galala Amina. On kroz stvari, kao što su telefon, cirkus, voz, posmatra društvene promene u poslednjih 50 godina.

U knjižarama možete naći Nadijinu knjigu, a ako ljudi žele da Vas prate na internetu, na kojim društvenim mrežama mogu da Vas pronađu?

Moram da naglasim da veoma sporadično objavljujem sadržaj na društvenim mrežama. Prema njima gajim toplo-hladni odnos, nekim danima ih volim, nekim danima se pitam zašto uopšte postoje. Odvlače pažnju i ima puno mržnje, to mi se ne sviđa. U svakom slučaju, možete me naći na mom Instagram nalogu @nadia_the_bibliophile.

Autor: Lale Arikoglu / Meridit Keri
Izvor: cntraveler.com
Prevod: Đorđe Radusin


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
humoristični klasik što je muškarac bez brkova ante tomića u prodaji od 20 avgusta laguna knjige Humoristični klasik „Što je muškarac bez brkova“ Ante Tomića u prodaji od 20. avgusta
19.08.2022.
Posle knjiga „Pogledaj što je mačka donijela“ i „Čudo u Poskokovoj Dragi“, u Laguninu ediciju „Bez prevoda“ stiže još jedna knjiga Ante Tomića – „Što je muškarac bez brkova“. To je njegov prvi roma...
više
šta sad da čitam 3 preporuke iz publicistike laguna knjige Šta sad da čitam? – 3 preporuke iz publicistike
18.08.2022.
Promene nikad nisu lake, ali zato uvek treba ugrabiti trenutak da počnemo bolje da sebe upoznajemo. O odlukama i životnim izborima koji nas definišu možete čitati u našem izboru naslova iz oblasti pop...
više
dejan cukić elvis je bio zvezda, ali i tragična figura laguna knjige Dejan Cukić: Elvis je bio zvezda, ali i tragična figura
18.08.2022.
Publicista i rokenrol znalac Dejan Cukić, prevodilac knjige „Biti Elvis“ Reja Konolija, rekao je Tanjugu da je Elvis Presli bio jedna od najvećih muzičkih zvezda 20. veka, ali izrazito tragična figura...
više
 pad nemani ubedljivo finale devetodelnog serijala laguna knjige „Pad nemani“: Ubedljivo finale devetodelnog serijala
18.08.2022.
Pre jedanaest godina objavljen je roman „Buđenje nemani“. Nakon osam knjiga, mnoštva pripovedaka i Amazonove TV serije, Džejms S. A. Kori je zaokružio devetodelni serijal ubedljivim finalom. Naravno, ...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.