Autorka knjige „Tihi ljudi“ Suzan Kejn govori o potrebi za tišinom

Šefovi poslovnih timova često koriste socijalne aktivnosti da otkriju nove ideje i budu kreativniji, od grupnog rada i osmišljavanja novih ideja do velikih sastanaka i kancelarija otvorenog tipa. Oni koji su rečiti, smeli i društveni često napreduju u ovakvim sredinama, u kojima se ceni brzo razmišljanje i glasno iznošenje svog mišljenja. U knjizi „Tihi ljudi: Moć introvertnih ljudi u svetu koji ne ume da prestane da priča“, autorka Suzan Kejn obrazlaže istraživanje kojim preispituje „ekstrovertni ideal“ i mnoge naše česte poslovne prakse koje predviđaju ideje i potencijal za vođenje tima ljudi koji su introvertni. Među istraživačima koje Kejnova citira je profesor menadžmenta na Vartonu, profesor Adam Grant, koji je objavio knjigu „Originalni“, Frančeska Đina, iz Harvardske poslovne škole, i Dejvid Hofman, iz Kenan-Flagler poslovne škole Univerziteta Severne Karoline.

Zaključak njihovog istraživanja je da introvertni lideri mogu biti uspešniji od ekstrovertnih lidera u određenim okolnostima. Kejnova u razgovoru sa Adamom Grantom za Knowledge@Wharton govori o neočekivanim prednostima introvertnosti i zašto bi kompanije trebale da stvore uslove koji ohrabruju doprinos introvertnih ljudi.  

Šta bi bilo najinteresantnije otkriće o introvertnim i ekstrovertnim ljudima do kojeg ste došli u proteklih šest godina istraživanja?
 
Bilo ih je mnogo. Jedno od njih je povezano sa tvojim istraživanjem, o tome da imamo određeno viđenje predvodništva u našoj kulturi ‒ da treba biti veoma smeo, harizmatičan i dinamičan. Bilo mi je veoma zanimljivo dok sam istraživala sve te primere veoma efikasnih vođa timova, jer sam uviđala da su neki od njih stidljivi ili introvertni ili i jedno i drugo, a primetila sam da mnogo studija to i potvrđuje. Individualni primer toga su svuda oko mene, gde god se okrenem. Ali tu je i tvoje istraživanje i istraživanja drugih, koja pokazuju koliko je ograničena naša ideja o tome kako treba da izgleda vođenje tima. Vođe koje imaju tihi pristup, ali kombinovan sa čeličnom voljom, mogu biti izuzetno efekasni. To je jedna od stvari koja iznenađuje.

Druga stvar koja mi je bila toliko interesantna je spoznaja da ima introvertnih i ekstrovertnih ličnosti u skoro svakoj vrsti životinjskog carstva, sve do vinskih mušica. Vidite mušice koje preferiraju da sede na jednom te istom mestu, a i druge koje lete naokolo i istražuju. Obe ove suštinski različite strategije preživljavanja postoje u svetu životnja. Ali naravno, ista stvar važi i za ljude.
 
Kada se vratite unazad i razmislite o uspesima introvertnih vođa timova, koje su veštine i navike koje introvertni lideri moraju da poseduju da bi bili uspešni ili da bi se prilagodili ekstrovertnom svetu?
 
Prva primarna veština koja mi pada na pamet su javni govori. Uzgred, to ne predstavlja problem samo introvertnim ljudima. Postoji potkategorija introvertnih ljudi kojima javni govori ne predstavljaju problem i koji su prirodno dobri u tome. Ali introvertni ljudi uglavnom pate od treme pred javne nastupe, u poređenju sa ekstrovertnim ljudima koje to manje pogađa. Ali to se može prevazići. To je samo pitanje navikavanja sebe na užase svetla reflektora time što ćemo malim koracima dospeti u sredine gde možemo javno da govorimo, ali idealno je prvo to uraditi u situaciji koja je veoma prijatna i… koja nije toliko grandiozna, kako biste se navikli na osećaj da su sve oči uperene u vas, ali bez ikakvih posledica ako to uprskate prvih nekoliko puta. Posle toga naučite da je ok uprskati ponekad, i da ćete vremenom postati bolji.


 
Hteo bih da znam malo više o tome, posebno zato što si ti sama, da se tako izrazimo, izašla iz svoje introvertne ljušture i provela mnogo vremena radeći na svom govorničkom stilu. Koje su tehnike bile najkorisnije u prevazilaženju treme pred nastup?
 
Kao što sam rekla, moj prvi savet za to je da budete sigurni da ćete to uraditi i da naterate sebe to da uradite. U mom slučaju, priključila sam se lokalnoj krupi Toastmasters. Za one koji nisu upoznati sa Toastmasters grupama, to je internacionalna organizacija čiji se članovi susreću u lokalnim ograncima jednom nedeljno ili jednom u dve nedelje, i vežbaju govor pred publikom u grupi koja ih podržava. Moja Toastmasters grupa održava sastanke svakog četvrtka uveče. Primetila sam da svakog četvrtka pokušavam da izmislim bilo kakav mogući razlog da ne odem na sastanak te večeri. Bilo je mnogo večeri kad bih prosto ostala kod kuće. Ali bilo je i drugih večeri, kada bih primorala sebe da odem na okupljanje i bilo mi je vrlo drago što sam u tome uspela. Prvi moj savet je da se prosto pojavite.  

Još jedna veoma važna stvar je pravilno disanje. Mislim da svi znamo koliko je to važno, ponekad je to kumbaja tehnika ili tehnika koju asociramo sa praksama poput joge i meditacije. Ali zaista morate da pravino dišete na podijumu jer ako to ne radite kako treba, glas će vam zvučati loše i nećete se osećati prijatno i samouvereno. Kada sam počela da radim sa trenerom, rekla mi je da dišem potpuno pogrešno. Kada udišete, vaš dah bi u celosti trebalo da uđe u pluća, tako da se vaš stomak napuni kao balon. Ako ste nervozan govornik, možda činite upravo suprotno od ovoga. Kada udišete, možda se vaš stomak uvlači i to je nešto na čemu vredi poraditi.
 
Ako uopšteno razmišljamo o ulozi introvertnih ljudi na radnom mestu, jedan od zaključaka do koga ste došli u vašoj knjizi je da mnogo introvertnih ljudi oseća pritisak da se prikloni idealu ekstrovertnosti. Zanima me da li biste mogli reći nešto o tome kako bi izgledalo radno mesto koje je prilagođenije introvertnim ljudima.
 
To je odlično pitanje. Pa, pre svega bih počela sa dizajnom kancelarije. Većina radnih mesta danas su obične otvorene kancelarije gde svi radimo u uslovima bez zidova i imamo veoma malo privatnosti. Ja bih to okrenula naglavačke… Ne kažem da ne treba da bude socijalnih interakcija na radnom mestu, to je suludo. Mislim da bi kancelarijski prostor trebalo da bude privatan, ali da kada izađete iz privatnog i personalizovanog prostora, imate prostor koji ohrabruje ležernu, ugodnu interakciju, koja će podstaći kreativna otkrića.

Stalno slušamo o kancelarijama poput Piksara koje je Stiv Džobs namerno dizajnirao tako da čak i da samo hoćete da odete do toaleta, prvo morate da izađete u veliki otvoren prostor gde biste se susretali sa svojim kolegama. Mislim da je to sjajna zamisao. Potpuno je podržavam. Samo kažem da bi pre svega trebalo da imamo zonu privatnosti na radnom mestu… Mislim da ono od čega namanje koristi imaju i introvertni i ekstrovertni ljudi jesu formalniji prostori gde se okupljaju na formalnim sastancima. Ponekad su ti prostori dobri za svrhu za koju su namenjeni, ali ležernija interakcija je definitivno bolja.

Druga stvar je prosto prihvatanje toga da svi mi razmišljamo kreativno kada smo sami i da ovo treba da bude deo svakog procesa donošenja odluka. Svaki put kada pokušavate da donesete neku odluku ili da izvučete najbolje iz svojih radnika, morate da uključite u taj proces vreme koje radnici provode sami razmišljajući o problemu, bez narušavanja dinamike grupe.




Ovo me vodi ka jednom opštijem pitanju. Mislim da se mnogi od nas, koji spadaju negde u sredinu ovog spektra, pitaju: kako da znam da li sam introvertan ili ekstrovertan? Mislim da kada ljudi misle o introvertnosti, obično misle na Majera-Brigsa. Karl Jung je nesumnjivo učinio svima nama veliku uslugu time što je istakao ovu značajnu crtu ličnosti. U isto vreme, mnogi eksperti osećaju da Jung nije bio potpuno u pravu po pitanju onoga šta je suština introvertnih ili ekstrovertnih ljudi. Pitao sam se da li bismo mogli malo da porazgovamo o tome što si otkrila u svom istraživanju i kako bi suštinski definisala šta znači biti introvertan, u odnosu na to šta znači biti ekstrovertan?
 
To je važno, ali i složeno pitanje, jer stvarno ima onoliko definicija introvertnosti i ekstrovertnosti koliko ima psihologa ličnosti. Oni se malo slažu po pitanju toga šta je zapravo ova crta ličnosti. Ja sam u neku ruku više zainteresovana za tu crtu sa kulturološke i popularne tačke gledišta, nego iz perspektive određene psihologije ličnosti. Mislim da je najvažnije kako ljudi žive sa tom crtom i kako se osećaju na svom radnom mestu i u školama i dok vode svoj privatan život. Ali uzevši sve to u obzir, ono za šta mislim da je suština jeste da je ta crta povezana sa razlikama u našim odgovorima na stimulaciju, i naročito socijalnu stimulaciju.

Ekstrovertnim ljudima zaista treba više stimulacije nego introvertnima. Treba im više stimulacije da bi se osetili što je više moguće živi, uzbuđeni i srećni. Introvertni ljudi se osećaju najviše živi u tišem okruženju. Štaviše, jedna važna studija psihologa Rasela Gina koja je dala ljudima da reše zadate probleme, pokazala je da su introvertni ljudi bili uspešniji u rešavanju kada je buka iz pozadine bila slabija, a da su ekstrovertni ljudi bili uspešniji u bučnijim sredinama. Ovo je pitanje stimulacije i ko uspeva da izvuče najviše iz nje. To je dalekosežan uvid jer je toliko naših radnih mesta pravljeno tako da odgovaraju svima univerzalno, što se tiče količine buke u pozadini. Ali ovo istraživanje ukazuje na to da ako želimo da maksimalizujemo talente ljudi, moramo da otkrijemo načine da variramo nivoe stimulacije kojoj su ljudi izloženi, kako bi svako bio u svojoj optimalnoj zoni.
 
Koji su koraci koje mogu preduzeti introvertni slušaoci koji nemaju uvek kontrolu nad količinom stimulacije u svojoj sredini, kako bi izbegli i minimalizovali pregorevanje i premor?
 
Obično imamo više kontrole nego što mislimo da imamo, kada se konačno ohrabrite da na njoj stvarno insistirate. Na primer, recimo da znate da imate sastanak koji će trajati celo jutro. Možda možete preduzeti korake da biste rekli: „Znaš šta, ne planiram da se sastanem ni sa kim na ručku sutra. Ručaću sam sutra.“ Kako bi rekao naš zajednički prijatelj i odličan psiholog ličnosti Brajan Litl, treba stvoriti „okrepljujuće kutke“, što znači ugradnju tih mesta u vaš dan i u vaše radno mesto, gde možete otići i napraviti onoliko pauza koliko vam je potrebno. U svom istraživanju sam naišla na neke ljude koji ovo rade tako što nose slušalice koje minimalizuju buku iz okoline, ako im to njihova radna mesta dozvoljavaju. To možete uraditi i na vrlo suptilne načine.

Uvek su me intrigirali memoari Roberta Rubina, koji je vršio funkciju sekretara blagajne tokom predsedništva Bila Klintona. On se nikad nije izjasnio kao introvertan čovek, ali je to prilično jasno ako ste pročitali njegovu knjigu. On kaže da bi radije sedeo na ovim sastancima na Kapitol Hilu, gde je većina ljudi htela da sedi na najistaknutijem mestu u sobi za sastanke, ali on to nikad nije radio.  Rekao je da mu je uvek bilo prijatnije da sedi malo po strani. Time je destimulisao stvari za sebe. Rekao je da se sa te pozicije sa strane nikad nije osetio zabrinutim da bi možda njegovo mišljenje bilo previđeno. Rekao je da bi uvek mogao reći: „Gospodine predsedniče, imam nešto da vam kažem“. Ali on je sebe smeštao u situaciju koja je za njega bila prijatna. To je za mene fascinantno jer mislim da malo ljudi ima dovoljno samopouzdanja za to. Većina ljudi misli da treba da se smeste u centar događaja, čak iako se ne osećaju prirodno da budu tu.



To je fascinantno. Komentarisali ste na početku priču o tome kako on nije u potpunosti smatrao sebe introvertnim čovekom. Mislim da ovo predstavlja dilemu za mnoge od nas kada počinjemo da radimo sa novim ljudima ili se priključimo nepoznatom timu: koliko treba da budemo jasni po pitanju toga kakvi smo? Šta mislite o tome koliko introvertne i ekstrovertne osobe treba da se izjasne po pitanju toga koliko su introvertni i ekstrovertni na skali te crte ličnosti?
 
Mislim da je to pitanje na koje je teško naći odgovor. Na mene je ostavio utisak Daglas Konant, koji je nedavno dao otkaz na funkciju generalnog direktora u Campbell Soup kompaniji, iako je bio veoma, veoma uspešan i voljen tamo. Napisao je blog post za Harvard Business Review u kome priča o tome kako je bio stidljiv i introvertan vođa tima. On kaže da se veoma isplatilo da kaže svojim podređenima i kolegama da je on prosto takav, kako ne bi pogrešili i pomešali njegovu stidljivost sa hladnoćom ili grubošću. U njegovom slučaju, to se isplatilo.

Ali on je već bio na poziciji koju ljudi poštuju. Da li se možete provući sa stidljivošću od samog početka? Mislim da to zahteva prilično dobro čitanje grupne dinamike u vašoj organizaciji, bez obzira na to da li su ljudi otvoreni za takve diskusije ili ne. Zaista mislim da to pomaže uspostavljanju dobrih odnosa i stvaranju kredibiliteta pre nego što imate takve diskusije. A onda nakon što su temelji postavljeni, može biti od ogromne pomoći da pričate otvoreno o ovim stvarima. Ali ako opisujete sebe kao introvertnu osobu, morate da budete sigurni da to ne radite na način koji implicira da se izvinjavate zbog toga, ili na način zbog čega ćete se osećate inferiornije u odnosu na druge zbog svoje introvertnosti, već tako što ćete neutralno opisati stil svoje ličnosti.

Spomenuli ste da vas interesuje ova tema iz kulturološke perspektive. Da li ima kultura izvan Amerike koje su vas posebno impresionirale podjednakim prihvaćanjem introvertnih, kako i ekstrovertnih ljudi?

U svojoj knjizi sam posvetila celo poglavlje poredeći dalekoistočne stilove interakcije i vrste ličnosti sa Zapadom. Velike su razlike između Zapada i tradicionalnih dalekoistočnih kultura, pogotovo Konfučijanskog pojasa, Kine i Japana i tako dalje, jer je u ovim kulturama grupna dinamika potpuno drugačije organizovana. Grupa je mnogo važnija nego pojedinac. Mada to zvuči kao da time stavlja akcenat na socijalnom zbližavanju, zapravo je na neki način suprotno jer ako brinete o harmoniji unutar svoje grupe, onda ne samo da je manje važno ono o čemu svaki pojedinac priča i time privlači pažnju na sebe, već i ugrožava grupu. U ovim kulturama postoji drevna tradicija viđenja reči kao potencijalno opasnog oružja jer reči mogu da dovedu govornika u nevolju i da povrede osećanja drugih ljudi.  Ljudi koji su skloni ćutanju se često vide kao veoma mudri i razumni i rezervisani. Ovo se prenosi na različite aspekte interakcije.

Zapravo, postoji jedna fascinantna studija koja je poredila kineske školarce sa decom iz Kanade. Studija je otkrila da u Kini vršnajci više cene i više se dive deci koja su stidljiva. U Kanadi je, naravno, bilo upravo suprotno. Ono što je interesantno je da to počinje da se menja. Ova studija je ponovljena pre nekoliko godina i rezultati kod kineske dece počinju da liče na rezultate zapadne dece. Ali mislim da i dalje vidimo veliki uticaj tih razlika i danas.



Introvertne i ekstrovertne osobe gaje stereotipe jedni o drugima. Za koji stereotip mislite da je najmanje tačan?

To je odlično pitanje. Mislim da ekstrovertne osobe vide introvertne osobe kao stidljive, što oni nisu uvek. Osoba koja ćuti na sastanku možda je tiha zato što je stidljiva i boji se toga šta će drugi ljudi misliti o njoj. Ali možda su i tihi prosto zato što se ne snalaze najbolje u takvoj situaciji gde se brzo razmišlja i razgovor brzo teče. Možda im je prosto bolje kada se sve odvija sporije i planirano.

Mislim da introvertne osobe ponekad vide ekstrovertne osobe kao površne i to je veoma nepravedno viđenje. Ekstrovertne osobe su, skoro po definiciji, sklone hitrom razmišljanju i kada tako razmišljate, ponekad kažete gomilu stvari koje niste dobro promislili. Ali to ne znači da su te misli takve zbog površnosti, to samo znači da vokalizujete svoj proces razmišljanja. Isto ono što introvertni ljudi misle u sebi i ono što niko ne čuje, ekstrovertni ljudi govore naglas. To znači da predstavljate sasvim drugačije stvari ljudima koji vas slušaju. Ali na kraju, rezultat razmišljanja može biti podjednako dubok i inteligentan.

Suzan, da li ste naišli na važna pitanja o introvertnosti i ekstrovertnosti na koja još nije nađen odgovor?

Verujem da smo tek na početku dugog puta istraživanja o introvertnosti i vođenju timova. Mislim da mnogo toga još možemo otkriti o tome koje vrste situacija najviše odgovaraju introvertnim i ekstrovertnim ljudima i kako mogu da ostvare najefektniji partnerski odnos. To je nešto o čemu se nadam da će biti više istraživanja u budućnosti. Uvek su me intrigirali parovi vođa koji su veoma uspešni. Na primer, na Fejsbuku vidimo Marka Zakerberga, koji je veoma introvertan, koji radi zajedno sa Šeril Sendberg, koja je poznata kao društvena osoba, i čine se kao veoma uspešan dvojac. Šta da uradimo da ima više ovakvih parova? Koja su sredstva potrebna kako bi ovi parovi radili najbolje što mogu? Mislim da su ova pitanja dovoljno sazrela da bismo ih dalje istražili.
 
Da li mislite da je ista timska dinamika bitna na nižim nivoima organizacija?

Mislim da je važna na svim nivoima. Važna je u svakoj interakciji između ljudi, nižoj, srednjoj i višoj. Došla sam do zaključka da su introvertnost i ekstrovertost bitni za to ko smo i za naš identitet, koliko i naš rod.  



Proveli ste šest godina istražujući i pišući knjigu, i sada morate da napustite zonu udobnosti kako biste pričali o svojoj knjizi. Šta ste promenilo u vašem dnevnom funckionisanju kao introvertna osoba, uzimajući u obzir sve što ste do sada o tome naučili?

Pa, to je interesantno pitanje. Ne znam da li se išta promenilo. Promenilo se to da provodim svoje dane drugačije jer sam bila na književnoj turneji poslednjih nekoliko meseci. Pre toga, moj dan se sastojao od toga da ustanem iz kreveta ujutru, sednem u kafić sa laptopom i pišem. Sada se moj dan sastoji od davanja intervjua telefonom ili uživo ili održavanja govora. Moj dan je sada mnogo drugačiji. Ali moje unutrašnje biće se oseća sasvim isto kao ranije. Samo se osećam kao da koristim drugačija sredstva. Mislim da je važno to reći jer mi ljudi često kažu: „Pa, promenio sam se“. Sada sam više ekstrovertna jer držim više javnih govora ili zato što sada više vremena provodim na konferencijama na koje sam pozvana. Ali mislim da je važno ostati veran onome što jesi i mislim da je to ponekad sasvim drugačije od uloge koju igraš. Korisno je znati kada prosto igraš ulogu, a kada si unutar svoje kože. Svi moramo da igramo određene uloge. Mislim da je to veoma zdrava odlika čoveka. Ako ste roditelj, povremeno igrate određenu ulogu kada ste sa vašim detetom. Kada morate da kaznite svoje dete, možda se ne osećate toliko ljuto kao što se to vašem detetu čini. Možda ćete misliti da je to što je vaše dete uradilo veoma zabavno, ali nećete smeti da pokažete koliko zabavno mislite da je to bilo. Moramo da se uigramo u ove uloge. Ali mislim da takođe treba da zapamtimo da smo mislili da je ono što je dete uradilo zapravo smešno. Ako će vam to imati više smisla ovom analogijom.
 
Apsolutno. Takođe se pitam, da li iz vaše perspektive ima stvari koje moramo da znamo kada razmišljamo o vođenju sastanaka i da li treba da priznamo da u sobi za sastanke imamo i introverte i ekstrovertne ljude?
 
Pre svega, introvertnim osobama obično treba vremena za razmišljanje. Oni ne razmišljaju s nogu, sa spremnošću i lakoćom ekstrovertnih ljudi. Korisno je obavestiti ljude unapred o čemu ćete pričati na sastanku i poslati im agendu koju niko neće pogledati dok ne stigne na sastanak. Korisnije od toga bi bilo da ljudima pre nego što dođu na sastanak date vremena da sednu i razmisle o tome o čemu će se govoriti na sastanku. Onda ne biste u drugom delu sastanka dali više težine rečima impulsivnijih i odlučnijih ljudi i izbegli biste donošenje odluke na sastanku zbog pritiska da se donese odluka. Ali i zato što na sastanku mogu iskrsnuti stvari koje treba razmotriti i o kojima treba ozbiljnije razmišljati. Introvertne osobe neće to uraditi spremno kao vi dok su na sastanku. Želite da date ljudima mogućnost da dobro razmisle o nekim stvarima i da onda pričaju o tome jedni sa drugima, pre nego što se završi sastanak.  
 
Neke kompanije su počele da razmatraju ove stvari na interesantne načine, poput Rajt Solušns, kompanije za razvoj softvera koju vodi Džim Lavoje. On je pre toga bio u drugoj kompaniji, gde je otkrio da se glas ljudi koje on naziva „tihim genijima“ u kompaniji nije čuo, kada su imali nove ideje za koje su mislili da bi kompanija trebalo da ih istraži, jer je glavni način za predstavljanje novih ideja bio pravljenje prezentacije pred onim što se nazivalo „odborom ubica“. Posao „odbora ubica“ je bio da oceni ove ideje i, pretpostavljam, odbaci ih ako misle da ideje nisu dovoljno dobre. On je rekao da je efekat ovoga bilo nagrađivanje najboljih prezentera, a ne nužno najboljih ideja.   

U njegovoj kompaniji postoji onlajn tržište deonica, gde svi u kompaniji, već od nivoa recepcionera, imaju deonice u njegovom tržištu, i svi mogu da putem interneta daju svoje ideje i da insvestiraju u ideje drugih ljudi. Sve ovo se odvija onlajn da biste, čak i ako ste tiha osoba, mogli da izložite svoju ideju drugima. Neke od najvećih inovacija ove kompanije su se izrodile iz ovog procesa.

Izvor: knowledge.wharton.upenn.edu