Autorka Emili Bar o nastanku romana „Jedino sećanje Flore Benks“

Kada sam započela pisanje „Jedinog sećanja Flore Benks“, trebalo je u stvari da radim na nečemu sasvim drugom. Moj poslednji roman, psihološki triler „The Sleeper“, prodao se savim pristojno i pokušavala sam da napišem nešto slično. Bila sam veoma zadovoljna pisanjem psiholoških trilera godinama za izdavačku kuću „Headline“. Zapravo, napisala sam ih dvanaest.

Kako god, knjiga u mojoj glavi je ovog puta bila drugačija. Dešavala se na Arktiku, u leto kada tamo nema noći, gde je dužina trajanja dana proizvoljna i telo nikada nema potrebu da spava. Bila je to knjiga o hrabrosti, o suočavanju sa nemogućim i postizanju istog. Nisam mogla da prestanem da razmišljam o tome – dok sam istovremeno pokušavala da sastavim razumnu knjigu koju, na kraju, nisam ni napisala.

Počela sam da čitam knjige Olivera Saksa i medicinske tekstove o memoriji. Mozak je jedna neverovatna stvar, sposoban za nezamislive podvige. Takođe je i osetljiv i dragocen; ljudski kontrolni centar, žlezda prepuna elektriciteta koja sadrži sve naše misli i sve što jesmo. Nije mnogo potrebno da bi se sve to promenilo, i može se dogoditi svakome od nas, u svakom trenutku. Flora, devojka sa kratkotrajnom memorijom, počela je da se formira.



Kada sam krenula sa izučavanjem Arktika, otkrila sam da, gle čuda, mesto koje sam zamišljala zaista postoji. Bio je to Svalbard, arhipelag na dalekom severu Norveške, mesto sa ekstremnim letima i zimama, smešteno duboko u Arktiku, sa više belih medveda nego ljudi.

Impulsivno sam uplatila put do tamo. Otišla sam sama i od trenutka kada sam iskoračila iz aviona (jedina osoba koja je tamo stigla u pamučnoj haljini i teksas jakni: ostali su se izgleda na vreme presvukli u odeću potrebnu za Arktik), znala sam da sam na magičnom mestu. Provela sam nedelju dana u oduševljavanju osvetljenim noćima, snegom, čistim vazduhom, zapanjujućom lepotom svega oko mene. Jedva da sam i progovorila sa drugim ljudima. Nisam imala mnogo novca tako da sam se prejedala na plaćenom doručku svakog jutra i onda satima lutala okolo posmatrajući stvari, pa se vraćala u svoju malu sobu i sve to zapisivala. Budila bih se u tri sata noću i gledala kroz prozor kako se sunčevi zraci odbijaju o sneg. Knjiga je počela da se formira. Svalbard je prvo važno mesto koje sam ikad posetila. Znala sam da se Flora mora naći tamo, u snegu, u suncu, na zadatku.



Stići odatle do objavljivanja nije baš bila jednostavna putanja. Čim sam napisala jedan deo knjige, shvatila sam da mora biti namenjena tinejdžerima, za razliku od svega što sam do tada napisala. Dopadala mi se ideja da pišem za mlade i knjiga je tekla iz mene kao nijedna pre, ali promena fokusa značila je i promenu izdavača. Shvatila sam da je veoma teško stvoriti junaka koji ima anterogradnu amneziju jer se ona nikada ne može ni na šta osvrnuti. Sve je u sadašnjem vremenu. Svaki put kada sam pomislila da sam završila knjigu, ispostavilo se da je potrebno još mnogo rada na njoj. Na mnogo načina, Flora je krajnje nepouzdan pripovedač: zbog toga što je knjiga pisana iz njene perspektive, čitalac nikada ne može znati šta se sve dešava oko nje, a da ona to ne zna ili je zaboravila. Flora nema drugog izbora osim da veruje u ono što joj ljudi govore i, mada sam volela da pišem o tome, o svakoj reči se moralo dobro promisliti, iznova i iznova.

Ostala sam bez novca i dostigla sve limite na svim kreditnim karticama. Bila sam bez fiksnog posla koliko god sam mogla, pisala sam i podučavala pisanje, ali sve se nekako otrglo kontroli. Ipak, još uvek sam radila na knjizi i na kraju sam je završila, pa je završila ponovo, pa još jednom, ponovo i konačno je bila spremna za slanje izdavačima. Moja agentkinja, Loren, koja mi je bila ogromna podrška sve vreme, poslala je rukopis svuda, a ja sam se trudila da o tome ne razmišljam dok sam neprestano proveravala imejlove.

Nedelju dana kasnije, moj život se potpuno okrenuo jer je nekoliko izdavača bilo zainteresovano za knjigu. Loren i ja smo provele ceo jedan dan obilazeći London i upoznajući urednike; dan je kulminaciju doživeo tokom susreta sa urednicima u „Pingvinu“ koji se završio njihovom ponudom. Knjiga koja je bila proizvod moje ljubavi će sada, izgleda, biti objavljena. Otrčala sam na poslednji voz za Kornvol i, dok sam stigla do prve stanice, dogovor je sklopljen.

I sada je u knjižarama. Objavljivanje sa sobom nosi mnoštvo stresova, ali ih ublažava zapanjujuća činjenica da ste plaćeni da napišete nešto i da to stvarni ljudi čitaju. Napisala sam još jedan roman za tinejdžere, a sada radim na trećem.

Sledeće nedelje idem ponovo na Arktik da vidim kakav je kada je zima tako da možda će biti još neka knjiga o tome. Ko zna?
 
Izvor: writing.ie