Autor „Rekvijema za snove“ Hjubert Selbi

Tekst objavljen 2000. godine

„Hjubert Selbi je čudak“, anahronizam kojim se vraćamo u eru kada je književnost bila značajna i američki pisci su se bavili temama koje nisu vezane za frizuru Merilin Monro ili svoj poslednji erotski poduhvat. Pripadnik značajne skupine u kojoj se nalaze i nedavno preminule legende poput Pola Bovelsa, Čarlsa Bukovskog i Vilijama S. Barouza, sedamdesetdvogodišnji autor užasavajućih romana poput „Poslednjeg skretanja za Bruklin“ i „Rekvijema za snove“ deluje kao da je zalutao na današnje tržište knjiga. Kafka izgubljen u La La zemlji.



„Zanimljivo je to“, rekao je Daren Aronofski, reditelj filma „Rekvijem za snove“, kada su ga pitali o čoveku čije je košmare preveo na veliko platno uz pomoć zvezda Džerda Letoa, Marlona Vejnsa, Dženifer Koneli i Elen Burstin. „Kada smo imali premijeru u Kanu, niko nije želeo da priča sa Elen ili sa mnom. Svi su želeli razgovor sa Hjubertom Selbijem. Bio je prava zvezda. Evropa, za razliku od Amerike, prepoznaje njegov doprinos književnosti.“

Istina, kada god Selbi zakorači na evropski kontinent, dobije veliku pažnju, bilo da je to pojavljivanje na francuskoj televiziji ili u nemačkom dokumentarcu. Ali u Sjedinjenim Državama ga rutinski ignorišu. Čak i pripadnici književne zajednice koji bi trebalo da slave ovog velikog pisca, skoro kao američkog Dostojevskog, to ne čine. Uzmite bilo koji priručnik savremene američke književnosti i jedino ime koje sigurno nećete pronaći u njemu je Selbijevo.

„Možda je to zato što je prorok uvek najmanje slavljen u svojoj zemlji. Mislim, čak ni Isus nije sprovodio čuda u svom rodnom gradu“, rekao je Selbi kroz smeh u nedavnom intervjuu. „Čudan je to paradoks jer sebe veoma smatram američkim piscem. Moram i da budem pošten, postoji mnogo ljudi u ovoj zemlji kojima se dopada to što pišem. I mnogi pisci me poštuju. Ali takozvani establišment? Oni me mrze. Možda bi trebalo da mi to laska jer sticanje poštovanja među svojim kolegama je daleko važnije od toga da vas prihvataju akademici.“

Amerika možda i obraća više pažnje nakon izlaska filma „Rekvijem za snove“ i svih kontroverzi koje prate ovu priču iz pakla o zavisnosti od droga, opsesiji i ludilu. Aronofski je unapredio Selbijevu priču koja je originalno smeštena u Bronks sedamdesetih godina (objavljena je 1978) i razvio je na zlim ulicama Koni Ajlenda devedesetih. Usvojivši neku vrstu hip hop ekspresionizma i dijaloge iz romana, Aronofski upoznaje nove generacije sa Selbijevom abrazivnom pričom o moralu u kojoj troje zavisnika pokušava da ostvari snove sa pola kilograma čistog heroina.

Vejns, Konelijeva i Leto glume zavisnike Tajrona, Marion i Harija dok je sjajna Elen Burstin u ulozi Sare Goldfarb, Harijeve majke, patetično usamljene žene navučene na čokoladu, televiziju i tablete za mršavljenje. Film prikazuje laž iza američkog detinjeg optimizma tako što svakog pojedinačnog lika vodi do pakla sopstvene mašte. Do kraja filma stičemo utisak da smo prošli kroz Danteov „Pakao“.

„San o kom govorim u knjizi je, naravno, veliki američki san: napredak, imetak, prestiž... I činjenica da će vas on ubiti. Težnja ka njemu je potpuna propast koja poprima različite oblike i krajnji rezultat je uvek loš. To nije stvar zbog koje možete da se osetite dobro“, rekao je Selbi.

„Roman govori o raku koji stvara taj san“, nastavlja pisac. „Naravno, postoje i veoma uspešni ljudi koji naporno rade. Nisu svi oni Džordž Buš. Ali poenta je u tome da su zavarani. Nije to život. Verujemo, verovatno više nego u bilo šta drugo, da je život dolaženje do svih tih materijalnih stvari. Ipak je reč o obmanjujućoj ambiciji i željama.“

U Americi je film obeležen kao nepodoban za mlađe od 17 godina što je zbunjujuće za Selbija: „Verovatno je reč o predrasudama ili politici. Video sam mnogo gore stvari u filmovima za starije od 13.“ Zaista, u filmu ima veoma malo golotinje i sve seksualne scene su samo u obrisima. Nasilja je malo i nije toliko živopisno prikazano kao u drugim filmovima, a slično je i sa delovima koji uključuju drogu. Zapravo, poruka filma je jasno usmerena protiv droga, a to je upravo poruka romana. Selbi nastavlja: „Film je za mene bio izuzetno dirljivo iskustvo, posebno gluma Elen Burstin. Nisam mogao da prestanem da plačem na kraju. Publika u Kanu je bila oduševljena. Film je čak dobio i ovacije kada su svi ustali.“

Kakvu ulogu, za pisca, imaju droge u američkom snu? Kaže da one ulaze u priču kada ne dobijamo ono što želimo dovoljno brzo ili nakon što sebe izmorimo trkom za ispunjenjem svojih ciljeva, a i dalje smo neispunjeni. Selbi u to uključuje i legalne stvari poput prozaka i tableta za mršavljnje, pa sve do kafe, slatkiša i televizijskih emisija – svih stvari koje nas ometaju u samoispitivanju i duhovnom razvoju.

Sam autor kaže da je navučen na „zabavu“ i „svaku ženu koju sam ikad sreo“, kao i na „čaj, tost i marmeladu“. Ali kao neko ko je izgubio plućno krilo sa 18 godina zbog tuberkoloze, Selbi poznaje i mračnije, smrtonosnije oblike utehe – posebno heroin.

„Da, imao sam iskustva sa hemijskim sredstvima. Prvi put je to bilo kada sam ležao u bolnici zbog tuberkoloze. Ne samo da mi je olakšan fizički bol već je nestao i psihički sa kojim sam živeo celeog života. Tako da razumem zavisnost. Razumem propast u koju vodi. Budiš se svakog jutra proklinjući dan jer znaš da ćeš da uradiš nešto što ne želiš“, rekao je.

Selbi živi u Los Anđelesu. „Napustio sam Njujork i preselio se u Holivud kako bih pobegao od droga“, rekao je. Već trideset godina je u Kaliforniji – „vremenski uslovi me drže tu“ – i skoro toliko je „čist“. Bori se sa unutrašnjim čudovištima i mudrost koja odatle potiče ispunjava gotovo sve što je napisao. Iako mu je opus mali – pet romana i jedna zbirka priča – jedan Selbijev roman je vredniji od bezbroj onih čija se imena prečesto spominju književnoj rubrici Njujork tajmsa. Pre svega je to zbog njegovog talenta, ali i sposobnosti da saoseća sa manje „seksi“ pripadnicima društva.

„Iskusio sam mnogo toga sa mračne strane života“, objašnjava Selbi čije ledeno plave oči fokusirano gledaju u nas. „Pre svega jer sam provodio mnogo vremena u svojoj skučenoj glavi. To i nije baš najbolje okruženje.“

„Oduvek sam se osećao kao stranac. Shvatio sam da sam celog života bio preplašen. Zato mogu da shvatim taj strah koji pokreće većinu likova o kojima pišem. Očigledno to treba da istražujem. Kada pogledam unazad, na ovih 45 godina pisanja i 72 godine života, možda sve to radim jer nikoga nije briga za ovakve ljude. Neko mora da podari glas onima koji ga nemaju“, dodao je.

I šta ako to niko ne poštuje? Selbi sleže ramenima.

„Tako je to. Jeste li čuli za onu holivudsku bombu koja spava sa piscem? Ne, naravno, jer to je šala“, zaključuje kroz sveh ovaj velikan savremene svetske književnosti.

Izvor: salon.com
Prevod: Dragan Matković