Autor knjige „Ubistva pod cvetnim mesecom“ Dejvid Gren odgovora na pitanja čitalaca

Tokom 19. veka, Indijanci plemena Osejdž proterivani su sa svoje zemlje u više navrata. Do početka 20. veka, živeli su u delu Oklahome u kom niko drugi nije želeo, međutim, tu, ispod površine zemlje, nalazila se nafta i Osejdži su postali veoma bogati. Nakon toga, dvadesetih godina se dogodila serija ubistava i sumnjivih smrtnih slučajeva. Izbor za ovaj mesec, knjiga „Ubistva pod cvetnim mesecom“ je izvanredan primer istorijskog istraživanja. Ovo delo je bez sumnje zaintrigiralo mnoge čitaoce koji su poslali pitanja autoru Dejvidu Grenu.



Dosta čitalaca zanima kako ste nabasali na ovu priču. Don iz San Franciska vas pita sledeće: šta vas je inspirisalo da se latite ove priče i pretočite je u knjigu? Lisu iz Ešvila interesuje: s obzirom na to da mnogi od nas nikada nisu čuli za ovu priču, kako ste došli do nje?

U pravu ste.

Ni sam nisam ranije čuo ovu priču. Jednom mi ju je jedan istoričar pomenuo. Otputovao sam u Oklahomu gde živi pleme Osejdž. Tamo sam posetio muzej. U tom trenutku nisam imao u planu da napišem knjigu, pa čak ni članak.

Dok sam bio u muzeju, primetio sam jednu sjajnu fotografiju iz 1924. godine. Na njoj su bili pripadnici plemena Osejdž, zajedno sa belim doseljenicima. Delovala je prilično bezazleno. Međutim, primetio sam da nedostaje deo fotografije.

Pitao sam tadašnju direktorku muzeja šta se dogodilo sa fotografijom. Rekla mi je da se u tom delu fotografije nalazila osoba, toliko strašna da je odlučila da je ukloni. Zatim je pokazala na deo fotografije koji je nedostajao. Dodala je da se đavo nalazio upravo na tom mestu.

Ideja za knjigu je nastala kao pokušaj da saznam ko je bila ta osoba. Onda se direktorka uputila u podrumske prostorije. Donela je deo fotografije koji je nedostajao. Na njemu se nalazila prilika jednog od ubica pripadnika plemena Osejdž, koji su ubijali mnoge od njih zbog novca koji su stekli zahvaljujući nafti.

Razmišljao sam o tome kako su Osejdži uklonili deo te fotografije ne zato da bi zaboravili šta se dogodilo, već zato što ne mogu da zaborave. I povrh toga, mnogi, uključujući i mene, nisu bili upoznati sa ovim događajima. To me je pokrenulo i navelo da upotpunim svoje lično neznanje.

Mnogi čitaoci su imali pitanja u vezi sa samim istraživanjem, o tome kako ste ga sprovodili, gde ste istraživali i koliko vam je vremena to oduzelo.

Bilo mi je potrebno pet godina da temeljno istražim ovu temu i napišem knjigu. Bilo je potrebno dosta vremena iz dva razloga. U suštini su postojale dve linije istraživanja. Prva linija je bila arhivsko istraživanje. Druga linija je bio pokušaj da pronađem i potomke ubica i potomke žrtvi, od kojih mnogi i dalje žive u istom komšiluku u Oklahomi, jedni pored drugih, isprepletenih sudbina, što je na više načina zapravo priča o Americi.

I upravo mi je susret sa mnogima od njih dao pravi smisao toga kako istorija i dan-danas ima odjeka.

Napisali ste na jednom mestu: „Često sam se osećao kao da jurim istoriju dok mi ona neprestano beži.“ Nekoliko čitalaca je to primetilo.

Tako je. Često je delovalo kao da jurim duhove. Posetio sam arhiv u Fort Vortu u Teksasu. U jednom trenutku sam naišao na kutiju u kojoj se nalazio registar staratelja. Pošto su Osejdži tada imali novac zahvaljujući nafti, američka vlada im je dodelila staratelje, belce koji će upravljati njihovim bogatstvom. Bio je to jedan izrazito rasistički sistem.

Tokom istraživanja naleteo sam na kutiju sa registrom staratelja. I pregledao sam zapisnike. Pronašao bih ime staratelja i često bi se pored njegovog imena pojavljivalo, recimo, imena pet pripadnika plemena Osejdž čijim su bogatstvom upravljali.

Ukoliko bi Osejdž preminuo, neko, neki činovnik, prosto bi dopisao reč mrtav pored njegovog imena. U jednom dokumentu, pored imena Osejdž Indijanca stajala je reč mrtav. Sledeći Osejdž – mrtav. Mrtav, mrtav, mrtav, svih pet mrtvi.

Onda sam prešao na drugog staratelja. I primetio sam da je upravljao bogatstvom 12 Osejdža; polovina njih su bili pokojni. Ovo se kosilo sa svakom nacionalnom stopom smrtnosti. Upravo su ovakvi dokumenti, da se vratim na vaše pitanje, ti koji su ukazali na razmeru ove zavere.

I to vam je otvorilo čitav novi svet.

Jeste otvorilo čitav novi svet.

Zapravo je promenio moju prvobitnu zamisao za knjigu, koja je bila priča o tome ko je to počinio. A zatim je postala priča o onima koji nisu to počinili.

Stigla su nam brojna pitanja o tome kakav je utisak ova knjiga ostavila. Jasno je da čitaoce zanima kako je pisanje ove knjige uticalo na vas, ali i na osobe koje su učestvovale u njenom stvaranju. Šta smatrate najvažnijom svrhom otkrivanja istorije koja je zaboravljena?

Vidite, ja ne smatram da možete razumeti ovu našu državu ako ne razumete deo – ovaj deo naše istorije.

Ovo je jedna od najgorih rasnih nepravdi i kriminalnih zavera koje su počinjenje u istoriji Amerike. I o tome se nikada nije učilo u školama. Mene nikada nisu učili o tome. I u većini škola u Oklahomi se o tome ne uči.

Osejdži su bili svesni svoje istorije, ali niko drugi nije. I nisam siguran da možete da razumete ovu državu ako ne razumete događaje poput ovog.

Smatram da su ovakve priče marginalizovane i zapostavljene. A mesto im je u istoriji naše nacije.

Izvor: pbs.org
Prevod: Aleksandra Branković