Autor bestselera poklanja svoja dela

Izdavačka industrija, izmenjena svim tim digitalnim stvarima, mogla bi nešto da nauči od Paula Koelja, brazilskog romanopisca. Pre desetak godina, on je posao sa knjigama podigao na nov nivo tako što je piratizovao sopstveno delo, učinivši ga dostupnim onlajn u zemljama u kojima je teško doći do njegovih romana, potkrepivši to stavom da ideje treba da budu dostupne svima. U skorije vreme dokazao je da pisci mogu uspešno da izgrade svoju publiku povezujući se direktno sa čitaocima preko društvenih mreža. On raspiruje raspravu o svom delu tako što o njemu diskutuje sa svojim fanovima.
 
Takva filozofija mu je omogućila da proda na desetine milona svojih knjiga, od kojih se izdvaja „Alhemičar“, alegorijski roman koji je 194 nedelje bio na listi bestselera „Njujork tajmsa“ a i dalje ima istaknuto mesto na policama knjižara.
 
Roman „Alef“, knjiga je koja priča o njegovom sopstvenom otkrovenju dok je bio na hodočašću u Aziji 2006. godine i vozio se Transsibirskom železnicom. (Alef je prvo slovo hebrejske azbuke, sa mnogo mističnih tumačenja.) I dok je Koeljo 4 godine skupljao materijal za knjigu, napisao ju je za samo tri nedelje.
 
Razglasiti priču o knjizi nije bilo teško; postao je neka vrsta Tviter mistika, pišući poruke na engleskom i maternjem portugalskom, s publikom od 2,4 milona ljudi. (Jedan od primera: „Kada su ti noge umorne, hodaj srcem.“) Forbs ga je 2010. godine proglasio za drugu najuticajniju osobu na Tviteru, iza Džastina Bibera.
 
Koeljo nastavlja da poklanja svoja dela postavljajući linkove za sajtove sa svojim knjigama, zauzvrat tražeći samo da čitaoci, ako im se dopadne, kupe knjigu: „Da bi mogli da pokažemo svima iz ove privredne grane da deljenje sadržaja nikome ne ugrožava opstanak u izdavačkom poslu“, kako je napisao jednom.
 
Iz svoje kuće u Ženevi, Koeljo je pričao o svojoj novoj knjizi, šta misli o svojoj povezanosti sa Borhesom i o periodima opuštanja koje provodi kontaktirajući obožavaoce preko Tvitera i Fejsbuka. Slede izvodi iz intervjua.
 
Glavni junak vaše nove knjige „Alef“, deluje poznato: autor bestselera, svetski putnik, spiritualni tragač. Koliko je ova knjiga autobiografska?
 
Potpuno. Ovo su sve moja iskustva. Sve je stvarno. Morao sam da rezimiram puno toga. Ova knjiga je put u samog sebe a ne fikcija.
 
Naslov knjige „Alef“, isti je kao i naslov Borhesove kratke priče. Da li je on uticao na vas?
 
On je za mene ikona, najbolji svetski pisac moje generacije. Ali nije uticao na mene on, već ideja i koncept alefa. U tradiciji klasične spiritualne literature Borhes sjajno sažima ideju tačke gde sve postaje jedno.
 
Kada ste odlučili da postanete pisac?
 
Trebalo mi je 40 godina da napišem prvu knjigu. Kada sam bio dete podsticali su me da idem u školu a ne da postanem pisac, jer su roditelji smatrali da takva karijera vodi do nemaštine i gladi. Mislili su da niko u Brazilu ne može da zarađuje za život kao pisac. Nisu grešili. Ali još uvek osećam isti poziv, potrebu da se izrazim kroz pisanje.
 
Vaša najpoznatija knjiga „Alhemičar“, prodata je u 65 milona primeraka širom sveta. Da li vas njen uspeh i dalje iznenađuje?
 
Naravno. Teško je objasniti zašto je tako sjajno prošla. Možete da nađete 10000 objašnjenja za neki neuspeh ali nijedno dobro za uspeh.
 
Takođe ste uspeli u besplatnoj distribuciji svojih knjiga. Poznati ste po postavljanju piratskih verzija svojih knjiga onlajn, veoma neuobičajen potez za jednog pisca.
 
Jednom sam video piratsko izdanje neke od mojih knjiga i rešio sam da je postavim onlajn. Bilo je to teško vreme za Rusiju, nisu imali puno papira. Stavio sam tu kopiju onlajn i prve godine prodala se u 10.000 primeraka. Posmislio sam: „Ovo funkcioniše“. I tako sam nastavio da stavljam druge knjige onlajn, znajući da ako ljudi malo pročitaju i dopadne im se, kupiće knjigu. Prodaja je rasla i rasla, i jedan dan sam bio na nekoj konferenciji o visokoj tehnologiji i objavio sam to.
 
Niste se plašili da ćete naljutiti svog izdavača?
 
Naravno da jesam. Ali bilo je kasno. Kada sam se vratio kući, prvi poziv je bio od mog izdavača iz SAD. Rečeno mi je: „Imamo problem“.
 
Mislite na Džejn Fridmen, koja je bila veoma moćna izvšna direktorka izdavačke kuće HarperCollins?
 
Da, Džejn. Ona je opasna. I tako, dobio sam poziv od nje i rekao sam: „Džejn, šta želiš da učinim?“ Predložila je da stvar ozvaničimo, prikažemo da je učinjena namenski. Zahvaljujući njoj, moj život u SAD se promenio.
 
I tako ste sada jedan od pisaca sa najistaknutijim profilom onlajn. Da li ste zavisnik od Tvitera?
 
Da, priznajem to javno. Pišem na Tviteru ujutru i uveče. Tako se opuštam. Ako pišete 12 sati dnevno, dođe trenutak kada osetite veliki umor.
 
To deluje kao potpuno suprotan pristup pisanju od onoga kakav imaju pisci poput Džonatana Frenzena koji pišu u izolaciji.
 
Ako se vratimo počecima književnosti, na pisce su gledali kao na mudrace koji žive u kuli od slonovače, prepune znanja i nedodirljive. Kula od slonovače više ne postoji. Sada ako čitaoci nešto ne vole, reći će vam. On ili ona nisu više izolovani.
 
Kada sam video mogućnost da preko Tvitera, Fejsbuka ili bloga stupim u kontakt sa svojim čitaocima, rešio sam da to iskoristim i da delim sa njima misli koje ne koristim u knjizi. Danas sam preko Fejsbuka povezan sa 6 miliona ljudi. Pre neki dan sam gledao Madoninu stranicu i ona ima manje sledbenika od mene. To je neverovatno.
 
Veći ste od Madone?
 
Ne, ne, ne. Ne tvrdim to.
 
Izvor: nytimes.com