Autobiografska buntovna proza: Brus Springstin & Nenad Racković

Već smo više puta utvrdili da se, zarad ekonomisanja, ali i silne želje da što više toga pokrijemo i predočimo vam, na prostoru štedeti mora, te ponovo krećemo od zajedničkog imenitelja, a taj zajednički imenitelj, neka ovoga puta bude autobiografski naglašena proza sa jasnim rok’n’rol kuturnim i supkulturnim dodatkom. Iz tog razloga pod krovom istog teksta našli su se dva friška štiva koja potpisuju Brus Springstin i Nenad Racković.

Springstinova autobiografija Born to run (na srpski jezik preveo Dejan Cukić, objavila Laguna) do nas stiže sa višestruko ponavljanim i referentnim ocenama da je reč o uspelom i zanimljivom autobiografskom delu, koje poseduje potencijal da dobaci i do onih koji nisu toliko upućeni u Gazdin muzički opus i koji nisu toliko ushićeni onim što on već nekoliko decenija unazad predstavlja. Po pitanju strukture, Born to Run formalno predstavlja troknjižje; Springstin se, da to odmah razjasnimo i naglasimo, u ovom slučaju nedvojbeno zadržava unutar konvencija žanra u kom se obreo – ovo je glavnotokovsko i (u najzdravijem mogućem smislu tog pojma) konvencionalno autobiografsko štivo. Ako je to posve jasno, možemo da krenemo u pravcu finesa i povoda za pohvalu; Born to Run krasi smisleni detaljizam i ritmično pripovedanje, koji u značajnoj meri i na knjiški uzbudljiv način donosi prikaz svetonazora i unutrašnjeg sveta Springstina. I u ulozi pisca-namernika Springstin pleni istinskom autentičnošću, a, budući da se dobrim delom bavi i njegovom radnom etikom, ova knjiga, uostalom, kao i svi njegovi albumi i njegova javna pojava uošte uzev, da se podvesti pod onu odrednicu „the American experience’ (američko iskustvo).

Springstin temeljno prikazuje veći deo svoje muzičke evolucije, stoga ova knjiga može da se posmatra i kao opsežan osvrt na temu kako nastaje i kako na tom džombastom putu ka slavi, priznanju, uspehu i sveopštoj prihvaćenosti istrajava jedan heroj, uz to, heroj kome je naprosto i bilo suđeno da uspe (u jednom trenutku Springstin ističe ovo: „Želeo sam da preuzmem na pleća terete i nagrade zrelosti, a potom ih nosim dostojanstveno i ponizno.“). Springstin je iskren i fokusiran pripovedač, a pomenimo i to da je duboko svestan i preteča i vlastitih dometa. U ovoj knjizi nema šokantnih otkrića, nema bučnih spoznaja i priznanja, i u tom smislu ovo je prilično smerno štivo, koje, srećom, tek u nekoliko navrata (kao u delovima o potomcima i bračnoj sreći iz drugog pokušaja) isklizne put otvorenije sentimentalnosti. Većim delom ove knjige, koja poštuje i uobičajenu anegdotalnu strukturu svojstvenu ovom književnom podžanru, Springstin uporno nastoji da predoči ono što je za njega tokom svih ovih godina predstavljalo lično pogonsko gorivo, a što je, recimo, očito i u ovom citatu: „Možeš pevati o svojoj nesreći, o svojim najporaznijim iskustvima, ali u tom okupljanju duša na jednom mestu postoji nešto što otklanja tugu. Nešto što propušta zrake sunca, što te uzdiže na način koji nije moguće objasniti, samo iskusiti.“
 
S druge strane, Nenad Racković u svom romanu Peto godišnje doba (takođe u izdanju Lagune) pruža ono što bi se bez imalo preterivanja i relativizacije te izraubovane odrednice moglo pojasniti kao „eksplozivno štivo“. Očigledno, ovde je reč o jasno autobiografski određenom romanu u kome Racković uz podosta digesija unutar i celina i unutar pojedinačnih pasusa prikazuje buran i verolomni period u svom životu, a tematska i motivska polifonija se može smestiti na tački ukrštanja značajskih suština Ovidijevog čuvenog citata „Sve se menja, ništa ne nestaje“ i autorove opaske da „niko nije stvorio novi svet, a da vlastiti ne razori“, što se može pročitati u samoj završnici ovog zbilja unikatnog romana. U tom smislu, manje u to upućene može da zbuni silovita Rackovićeva iskrenost sa kojom pristupa i sa kojom se obrušava ponajpre na samoga sebe, bilo da je reč o zaluđenosti skejtom, suštinskom nesporazumu sa okolinom, stvaralačkim potresima, problema sa zavisnošću ili, na prvom mestu, ogrešenjima prema ženi koju neporecivo voli i kojoj se bezuslovno daje. Tu stižemo do najvažnijeg i svakako najefektnijeg aspekta ovog romana – Peto godišnje doba, inače, najuspeliji, najcelovitiji i najcelishodniji dosadašnji Rackovićev duži prozni rad,uz to, za ovdašnje pomove nesvakidašnje ambiciozno grafički opremljen i struktuiran roman,  prvenstveno je upečatljiva ljubavna priča o iskušenjima ljubavi sa podosta tereta i prepreka. Rackovićev pripovedački stil je disperzivan i naglašeno digresivan, ali čini se da se tu i povremeni nedostatak fokusa može shvatiti kao autorov širi koncept, čiji je krajnji cilj upravo ono što ovaj roman u svom završnom obliku jeste – emotivna, burna, literarno ubedljiva i nadasve autentična povest u značajnoj meri saobrazna samoj ličnosti i samom duhu pripovedača, koji ovde gotovo do ivice paroksizma dovodi pojam i stege ispovedne proze autobiografskog podtipa.
 
Autor: Zoran Janković
Izvor: City Magazin