Autobiografija Olivera Stouna „U poteri za svetlom“ okreće kameru ka čuvenom reditelju

Napomena: Transkribovani su delovi intervjua obavljenog u februaru 2020, za Britanski filmski institut (BFI) koji je vodio pisac Jan Hejden Smit sa Oliverom Stounom. U navedenom linku na kraju transkripta možete naći ceo intervju na engleskom jeziku.


U poslednje četiri decenije, Oliver Stoun je uspeo da zauzme mesto među velikanima filmske industrije, ali je ujedno i čovek koji postavlja pitanja o istoriji i moći u politici i popularnoj kulturi.

Objavljivanjem autobiografije „U potrazi za svetlom“, čuveni reditelj okreće fokus ka sebi i svom životu. Prenosimo vam deo razgovora sa nesvakidašnjim autorom.

Kada ste odlučili da napišete ovu knjigu?

Veoma dugo su me pogrešno shvatali, posebno u mojoj domovini, i osetio sam potrebu da kažem ko sam. U ovoj knjizi sam izneo samo događaje do 1986. godine, do uspeha filma „Vod smrti“ jer se tu priča zapravo i završava. Postigao sam uspeh koji sam želeo – kao pisac i kao reditelj. Film je bio veoma, veoma uspešan. Prikazivan je širom sveta, zaradio je mnogo novca, kritici se dopao – što je retkost za mene, i na kraju smo dobili Oskara. I tu dolazi „Salvador“. Tako da sam pomislio, nakon nekih 300 stranica, da je to dovoljno za ovu knjigu. Mnogi misle da sam pogrešio i da je trebalo da idem do kraja, ali verujem da je ovo glavnica moje priče. Nakon toga dolazi potpuno drugačiji život.

Knjiga počinje uvodom o snimanju „Salvadora“ i čuvenoj pucnjavi u Santa Ani. Oduvek me je zanimalo da li su upravo takvi trenuci razlog zbog koga stvarate filmove ili su oni nagrada za svu muku kroz koju ste prošli da biste stigli do tog trenutka?

U toj situaciji je oživeo dečak u meni koji je odrastao na kaubojcima. Želeo sam spektakl, želeo sam da se dese velike stvari. Ali to ne može da bude razlog za stvaranje filmova. Naravno, mnogo mojih filmova je snimljeno unutra i sastoje se od dijaloga, ali uvek je reč o priči – borio sam se uvek sa time da učinim priču zanimljivom za praćenje. I kao dečaku su mi se dešavale i dosadne i zanimljiv estvari. Ali tek kasnije u životu su počele da me privlače događaji iznikli iz razgovora i sada ih mnogo više cenim.

Jedna scena u knjizi kojoj se često vraćate je Dan nezavisnosti 1976. godine, vi u Njujorku na proslavi 200. rođendana Amerike. Da li ste je koristili samo u knjizi kako biste naglasili neke stvari ili je ovo scena kojoj se često vraćate u životu?

To je jedan od onih trenutaka koje nikada ne zaboraviš. Postoje scene koje nam se zauvek urežu u sećanje, neke su potpuno neobjašnjive kao na primer predivan dan u parku i sliku na kojoj su samo nebo, drveće i veverice pamtite četrdeset godina. Ali taj trenutak mi je delovao kao savršena polazna tačka za knjigu – jer u svakoj dobroj knjizi ili filmu, glavni junak će krenuti iz potpunog siromaštva do neke tačke uspeha. I baš te 1976. godine bio sam bez novca, rastao se od žene, živeo sam kao marginalac sa 20 dolara u džepu, ali sam bio uzbuđen. Bila su to uzbudljiva vremena.

Te noći, Amerika je slavila svoje rođenje, 200. rođendan, i to me naravno podstaklo da razmišljam o svom životu i tome kako sam neuspešan u 30. godini. Morao sam da se nosim sa tim neuspehom. Gledajući brodove na reci setio sam se kako je moja majka došla u ovu zemlju kao imigrantkinja 1946. i tako sam krenuo da ispisujem priču o ocu i majci – on je bio vojnik i upoznao je u Evropi, venčali su se, i mislim da nisu bili jedno za drugo jer se nisu ni poznavali u tom trenutku, ali takva su vremena bila. Onda sam rođen ja, jedinac, i osećam da sam nasledio tu prošlost koja je nekako povezana sa američkom imigracijom nakon rata.

To je vreme kada počinje, kako ja to vidim, američka degeneracija. Tako je zovem jer je to trenutak kada smo odlučili da ćemo biti svetski super heroj koji će zaštititi druge od tiranije. Da ćemo mi rešavati sve te probleme, biti svetska policija. Nakon 1945. to se pretvorilo u nešto drugo – od atomske bombe počinje naše istezanje mišića koje kulminira, i u knjizi, Vijetnamskim ratom u kome sam bio. Naučio sam važnu lekciju koja mi je obeležila život. Naravno u knjizi je i priča o snimanju „Voda smrti“, ali i „Salvadoru“ koji govori o građanskim ratovima u Centralnoj Americi u koje su SAD bile i te kako uključene. Podržavali smo loše ljude u raznim zemljama: Salvadoru, Nikaragvi, Gvatemali, Hondurasu... U tim zemljama sam video isto ratno ludilo kakvo sam sreo u Vijetnamu.

Kada takve stvari vidite i osetite, ne možete da lažete sebe – pogrešan je sistem koji sve to radi. Zašto podržavamo jedinice smrti koje ubijaju ljude koji samo žele reformu svoje zemlje? Nisu oni komunisti već ljudi koji žele bolji život. Tako je i danas – svi želimo bolji život, širom sveta, i ovde u Americi. Ljudi žele bolji kvalitet života – ne zarađuju dovoljno, a mnogo oporezovanog novca odlazi na pripreme ovih ratova. Sve te stvari se drastično pogoršavaju i nažalost ovi problemi nisu rešeni.

Mislite li da su vaši filmovi od „Salvadora“ naovamo stvarani da podstaknu ljude da razmišljaju o stvarima koje im nisu bile u fokusu?

To se svakako dogodilo u ovom slučaju. Takvi filmovi nisu dobro prolazili na ovom tržištu, niste mogli da kritikujete američko učešće u ratovima u tim zemljama. Ovaj film je postigao diletantski uspeh, da tako kažem, ali su glasno protiv njega bili oni koji su se borili u Centralnoj Americi. Na kraju je sve to zamrlo jer su svi ti ratovi dobijeni, Amerika je pobedila (indirektno varajući) svuda osim u Venecueli i na Kubi. I Nikaragvi. Tako da je sve ovo jedna dugotrajna borba sa carstvom. Ali svakako da se o meni govorilo kao o novom momku i zapravo mi je „Vod smrti“ otvorio velika vrata industrije.

U knjizi otvoreno govorite o odnosu vaših roditelja kao i o vašem odnosu sa njima. Mislim da je „Volstrit“ prvi film, koji sam video, posvećen ocu – vi ste ga posvetili svom, Luisu Stounu. Tada sam bio siguran da je lik Martina Šina bio inspirisan vašim ocem, ali nakon čitanja knjige imam utisak da mu je bliži lik Džima Garisona.

Oblikovao sam lik brokera i lik koji tumači Martin Šin po svom ocu. Moj otac nije nikada bio klasičan radnik. Bio je mislilac, pisac i ekonomsita, pisao je predivne knjige o ekonomiji. Veoma sam ga poštovao, bio je pametan čovek, veoma autoritativna figura. Bio je centar mog života. Voleo sam ga pre svega zbog njegove iskrenosti jer je uvek govorio ono što misli – iako nije uvek bio u pravu. Bio je duboko uključen u sistem i u knjizi pišem o tome kako ga je sistem na kraju izdao. To je klasična priča o ljudima koje drobi ovaj kapitalistički točak. S druge strane ne može da se žali jer je imao dobar život i nama je podario dobar život, pružio mi je obrazovanje.

Nikada nisam razmišljao o povezanosti sa likom Džima Garisona jer otac nikada nije protestovao, oduvek je prezirao hipike, one koji su protestovali protiv rata u Vijetnamu, on to nije mogao da razume. Ipak, pri kraju života, nakon 70. godine, primetio sam promenu. Postao je tolerantniji, znao je da Rusi nisu tu da bi nas napali, znao je da je sve to gomila gluposti i rekao je to. Ali bilo je kasno jer je već napisao svoja dela i niko ga više nije slušao.

U poslednje dve decenije ste snimili mnogo dokumentarnih filmova u kojima iskazujete svoje stavove.

Jesam, ali nisu ozbiljno shvaćeni u ovoj zemlji. O njima su pisali samo progresivni istoričari. Svi ostali ih ignorišu. A to upravo mejnstrim i radi – igrnoriše stvari sa kojima ne želi da se konfrontira ili ne želi da ih zna. A to je ozbiljna katastrofa za našu zemlju, i mediji su se potpuno promenili – postali su glasniji i svakako korumpiraniji.

Mnogi, poput Kventina Tarantina, smatraju da su osamdesete bile loše godine u filmskoj industriji. Imate li utisak da ste plivali uzvodno u tadašnjoj kinematografiji snimajući filmove poput „Salvadora“ i „Voda smrti“?

Potpuno je bezveze reći da je sve osamdesetih bilo loše, kao što je suludo tvrditi da su sedamdesete bile dobre. Svake godine postoje dobri i loši filmovi, to je formula koja se uvek ponavlja. Postoje dobri filmovi iz tog perioda koji su posebni na drugačiji način jer su unosili osećaj optimizma suprotan onom iz sedamdesetih kada se smatralo da država klizi u siromaštvo i Karterov režim nije uspeo onako kako su se ljudi nadali. Osamdesete su Reganova era, ali to ne znači da nisu postojali filmovi koji su nešto pokušavali da kažu. Takvi su bili „Missing“, moji filmovi „Salvador“ i „Vod smrti“, pa i „Volstrit“ koji je pokazao ljudima šta je zapravo Volstrit – pokušali smo da objasnimo ljudima šta je Volstrit i da to nije neka zla mašina već je, kako je to moj otac govorio, motor industrije i istraživanja. To je važno mesto američke produktivnosti. Ali to više ne važi zbog raznih idiota i njihovih grotesknih prikaza toga šta se sve može postići novcem.

Na kraju ću postaviti pitanje koje verujem većina ne želi da čuje. Knjigu završavate osvajanjem Oskara za „Vod smrti“. Kada pogledate svoju filmografiju, da li postoji film koji vam je posebno drag? Ne mora biti na osnovu kvaliteta već da vam je posebno blizak srcu.

Svi oni, naravno. Kada provedete godinu ili više u nekom filmu... Na primer, „Aleksandar“ mi je mnogo drag – poslednja verzija, naravno, imao sam dosta problema sa tim filmom – ali ta verzija je najbliža onome što sam ja. Takođe, „Nebo i zemlja“ iako je daleko od mene u smislu da govori o ženi u Vijetnamu, ali je njena priča jako dirljiva. To su dva filma koja su potpuno pogrešno shvaćena i iščezla, ali to su oni koje ponekad najviše volite. „DžFK“ volim jer je jako ambiciozan i mnogo mi je drago što je snimljen jer je reč o pravom protestu. Volim i „Niksona“ koji je na neki način zaboravljen film, a veoma je zanimljiv jer govori o grandioznoj figuri sa toliko mnogo mana, ali je snimljen sa mnogo ljubavi a ne kao kritika i upiranje prstom.

Ali svi ovi filmovi su nekako nestali, izbrisani su iz sećanja. To je problem. Ali srećom pstoje instituti poput vašeg i arhive koje ih čuvaju tako da su dostupni tako da će ih možda neke druge generacije ceniti.


Izvor: https://www.youtube.com/watch?v=72FZEv774Gg
Prevod: Dragan Matković
Foto: Gage Skidmore / CC BY-SA 3.0 / Wikimedia Commons