Antonio Skurati: „Musolini je bio prazan čovek, ali upravo u tome je ležela njegova najveća snaga“

Početkom novembra 2020. godine u Hagu je održan „Crossing Border“ festival koji tradicionalno već više od 25 godina slavi stvaraoce savremene muzike i književnosti. Prvi put otkad postoji održan je u virtuelnom obliku pa su se muzičari i pisci uključivali iz svojih domova i razgovarali sa domaćinima.

Antonio Skurati, autor svetske književne senzacije „M. Sin veka“, uključio se iz Milana. Donosimo vam deo razgovora koji je moderatorka festivala Mardžolin de Koku vodila sa njim.

Dobro veče, gospodine Skurati. Kako je sada u Milanu? Koliko smo čuli, ponovo ste u izolaciji?

Dobro veče svima. Da, Milano je ponovo pogođen, možda još gorim talasom. Stanje je poprilično loše, mnogi ljudi koje poznajemo se bolesni, bolnice su prepune. Radimo najbolje što možemo, kao što smo i tokom prethodnog talasa u martu i aprilu. Ali poprilično je loše stanje.

Objavili ste prvu knjigu o Musoliniju, ali ste najvili da će to biti serijal. Da li uspevate da se koncentrišete na pisanje?

Većina mojih prijatelja i intelektualaca mi je rekla da tokom prethodnog talasa, proletos, nisu bili u stanju da napišu bilo šta. Takođe su mi rekli da nisu mogli ni da čitaju, a to su mi rekli i drugi ljudi – da ne mogu da čitaju, nisu u stanju da se koncentrišu. Ali ja sam neprestano pisao. Završio sam drugi deo knjige „M.“, koji je upravo objavljen u Italiji, tokom perioda izolacije. Možda zvuči pomalo ludo, ali to što sam pisao o stvarima koje su se dešavale u Italiji pre sto godina, o usponu fašizma i užasnim stvarima koje su usledile, i podsećanje novih generacija, pa i starih, na sve te užase, bilo je neka vrsta mog doprinosa u borbi protiv pandemije. Znam da nije baš logično, ali tako sam se osećao i to me je vodilo kroz pisanje.

Kada je počela vaša fascinacija ovim istorijskim periodom i zašto ste odlučili da napišete serijal romana o Musoliniju?

Nikada nisam bio fasciniran fašizmom već upravo antifašistima, ili partizanima kako bih ih nazvao na italijanskom, muškarcima i ženama, ili bolje rečeno ženama i muškarcima, koji su se borili protiv fašista. Pripadam verovatno poslednjoj generaciji iz prošlog veka koja je obrazovana po principima i vrednostima otpora i od kada znam za sebe, želeo sam da napišem roman o partizanima. Uvek sam terao majku da mi priča o mom dedi koji je rođen u Napulju i koji nije bio baš fašista, ali je poštovao Musolinija, poput miliona Italijana. Bio je dobar čovek i nikada nikog nije povredio, nije nosio uniformu. A kada su Napulj okupirali Nemci, nacisti, odlučio je da se bori na pravoj strani i popeo se na krov kuće i pucao na njih. O tome sam želeo da pišem – o svom dedi, o antifašističkim borcima, i jesam, moj prvi roman govori o junaku iz tih redova.

Dok sam istraživao za taj roman, naišao sam na dokumentarni snimak u kom se Musolini obraća ljudima sa terase u Rimu. Pomislio sam kako niko nikada nije pisao o tome. Znam naravno da postoje eseji, hiljade istorijskih knjiga, ali niko nije napisao roman o Musoliniju i priču o fašistima iznutra. A znamo svi da je roman u svojoj formi drugačiji od eseja i istorijskih knjiga.

Zanimljiva stvar je da na početku knjige stoji napomena da je ovo roman zasnovan na stvarnim činjenicama. To je potpuno suprotno od većine romana.

Da, to je neka vrsta neodricanja od odgovornosti u kojoj tvrdim da ništa nije izmišljeno. Naravno da je ovo bio veliki izazov, i istovremeno veoma opasan poduhvat. Kao što sam rekao, potičem iz antifašističke kulture i nisam želeo da od Musolinija pravim neku vrstu tragičnog junaka, nekog sa kime biste saosećali. Rekao sam sebi da su svi ovi ljudi – fašisti, nacisti i svi ljudi koji su totalistički nastrojeni – zli i da ako se budem držao činjenica i upotrebim ih kroz dobre tehnike pisanja romana, mogu da uključim ljude u misaoni proces. Ne morate da diplomirate istoriju da biste uplovili u ovu temu. Želeo sam da svako, gde god da se nalazi, može da pročita i da na kraju, ne na početku, romana sam učvrsti svoja antifašistička i demokratska uverenja.

Kao što ste rekli – reč je o opasnoj temi. Mislim da vam sigurno nije bilo lako. Prvu knjigu ste pisali pet godina i tokom njih ste morali da uđete u glavu, pa gotovo i telo, Benita Musolinija kako biste postali on, razmišljali kao on, pisali kao on. Kako ste podneli taj proces?

Bio je to težak, težak proces. Sproveo sam mnogo istraživanja, dugo izučavao, čitao sve što sam mogao da nađem na tu temu. Ali sam i morao sebe da podelim na dve osobe. To se zapravo uvek dešava kada pišete roman. Tolstoj je jednom rekao da je pre nego što je počeo da piše „Anu Karenjinu“, mrzeo Anu jer je bila žena, preljubnica, a on je čovek iz 19. veka koji je bio mačo i mizogen, ali kada je počeo da piše, našao je način da je zavoli. Ali to nije moglo meni da se desi, nisam ni želeo da se to dogodi. Zato je bilo teško podeliti sebe kako bih razmišljao i pisao poput Musolinija jer sve što on kaže i pomisli su njegove reči, ništa nisam dodavao, ali zato sam morao da pročitam sve što je dostupno od onoga što je ikada napisao ili rekao.



Takođe ste deo tih tekstova uključili u knjigu da biste potkrepili unutrašnje monologe.

Da, tako je. Unutrašnji monolozi su sastavljeni od njegovih reči. Želeo sam da čitalacu, dok prolazi kroz njegove reči, odzvanja u mislima strašan i zloglasan eho njegovog glasa. Na kraju mislim da sam postao malo šizofren, nisam se dobro osećao nakon pet godina rada na ovom romanu. Ali došao sam sebi. (smeh)

Opisujete Musolinija kao harizmatičnog i veoma ambicioznog čoveka, ali istovremeno je reč o veoma manipulativnoj osobi. Da li je vaša knjiga ujedno i neka vrsta upozorenja? Jer vidimo rast popularnosti desničarskog populizma u svetu i to na neki način podeća na vreme koje vi opisujete.

Da, da, evo upravo smo se rešili jednog od njih.

Govorite o Trampu, pretpostavljam?

Da, naravno. Musolini je zaista bio veoma pametan i fascinantan, veoma zavodljiv i manipulativan. Veoma često su ga ismevali da je bio klovn, ali ne, zaista je bio veoma pametan čovek koji je dobro razumeo kakva će politika biti – razumeo je da politika može da krene u dva različita pravca: jedna je ona iz koje je potekao, socijalizam, a iza te politike je stajala ideja nade – „sutra će biti bolje nego što je danas“ ili „život mog deteta će biti bolji od mog“. Izbačen je iz socijalističke partije i polako shvatao da postoji još jedno osećanje koje je mnogo jače od nade, a to je strah. I zato se „kladio“ na to: na strah, na prezir, na bes, na izdajništvo, na uplašenost da ne postanete plen. A ta osećanja su bila naširoko rasprostranjena među Italijanima i uopšte Evropljanima nakon Prvog svetskog rata. Buržoazija se plašila socijalističke revolucije – ono što je bila nada za socijaliste, za buržoaziju je bio strah. Prvi Musolinijevi pratioci bili su veterani Velikog rata, ali ne bilo koji već komandanti i bili su profesionalni nasilnici koji su obožavani tokom rata jer ih je propaganda predstavljala kao božanstva.

Kako ste uspeli da izbalansirate sve što ste želeli da prikažete u ovoj prvoj knjizi serijala?

Želeo sam da istaknem jednu važnu stvar – da je Musolini bio prazan čovek, ili bolje rečeno: veoma površan čovek. O Musoliniju, Hitleru i Staljinu smo uvek razmišljali kao o ljudima koji prate ideologiju, zanesene idejama o tome šta sve treba da bude jedan čovek ili nacija, ali ako pogledate sam početak koji je opisan u ovom romanu, videćete da Musolini nije imao sopstvene ideje, nije imao stvaran politički program, ni u šta nije verovao. Bio je spreman da izda svakog, da promeni mišljenje po potrebi, i upravo je zato uspeo, to je njegova osnovna snaga. Jer kada ste novi u politici, a prazni ste i nemate sopstvena uverenja, možete da onjušite vazduh, da shvatite šta masa želi. A to je oličenje populističkog vođe.

Uključili ste mnogo njegovih razgovora sa bliskim ljudima. Šta vas je najviše zapanjilo u privatnim Musolinijevim zapisima?

Mnogo toga. Recimo njegova privatna prepiska sa Margaritom Safati, jednom od njegovih mnogih ljubavnica. Margarita se posebno izdvajala u njegovom životu jer je bila veoma obrazovana, kritičarka umetnosti, i odigrala je važnu ulogu u Musolinijevom usponu. Umeo je da bude veoma romantičan i drag prema njoj, a onda je izdao na najgori mogući način.

Takođe, imao je mnogo dece, ali posebno se nekako ističe ljubav prema prvoj kćeri koju je zvao „ćerkom bede“ jer je rođena kada su bili veoma siromašni. U pismima koja joj je slao kada je već bila odrasla, davao joj je savete i smatrao da mora da vodi računa o svom zdravlju, a onda se na kraju pisma potpisivao sa „Musolini“. Ne „tvoj otac“ ili bilo šta drugo lično, samo „Musolini“, kao da se obraća bilo kome drugom. Mislim da to mnogo govori o njemu.

Da li ste mogli da zamislite da će knjiga biti objavljena u 40 zemalja?

Apsolutno nisam mogao da predvidim ovakav uspeh knjige. Mnogo mi je drago zbog toga, naravno, i oduševljen sam. Ali na kraju krajeva, ovo je knjiga o ljudskom iskustvu, nije samo istorijski roman i mislim da je to ono što privlači ljude.

A tu je i ono što smo pominjali – porast popularnosti populističke desnice. Vidimo kako se slični, prazni ljudi probijaju i možda je i to razlog zbog kog ljudi čitaju ovaj roman i nalaze paralele.

Upravo tako. Već sada znam da su mnogi čitaoci koristili ovu knjigu kao neku vrstu kognitivne mape za čitanje naše sadašnjosti. A tu su i političari koji su mi pisali da knjigu koriste na sličan način. Moramo da shvatimo da je demokratija danas u problemu. Razmišljao sam o tome sada kada je Bajden pobedio – kada pogledamo celokupnu ljudsku istoriju, demokratija je nov i veoma kratak ljudski „eksperiment“. U Evropi je rođena tek nakon Drugog svetskog rata i reč je o predivnom eksperimentu koji je veoma osetljiv. Demokratija je krhka.

Jedno od pitanja gledalaca ovog prenosa glasi: da li biste se bavili politikom?

Razmišljao sam o tome kada su bili prethodni izbori jer mislim da je politika važna stvar, ali su žene iz moje porodice odgovorile od toga i rekle mi: „Hajde ti promeni bravu na vratima.“ (smeh) A treba da razumete i da sam ja rođen 1969. godine i moja generacija nije toliko zainteresovana za bavljenje politikom. Najbriljantniji umovi moje generacije se nisu upuštali u politiku. I sada vidimo posledice toga. Nadam se da će nakon pandemije, mnogi ljudi mojih godina početi da koriste svoje poslednje atome snage da se uključe u javno delovanje i pokušati da poprave ono što je ostalo od demokratije.

Da završimo pričom o knjizi – prvi deo pokriva period između 1919. i 1925. godine. Koje godine će obuhvatiti druga knjiga?

Druga knjiga se naravno nadovezuje i pokriva period od 1925. do 1932. godine. Govori o centralnim godinama režima, o periodu kada mladi, nasilni revolucionari postaju ljudi koje su nekada mrzeli – dolaze do moći i pretvaraju se u ono protiv čega su se borili. Druga knjiga je roman o politici, o tužnoj strani politike.

Na čemu sada radite?

Radim na tome da preživim. (smeh) Trenutno planiram treću knjigu koja govori o padu režima, o užasima i progonima Jevreja, o savezništvu sa Hitlerom. Mi, kao generacije koje su došle nakon ratova, moramo da se potrudimo da ne zaboravimo na strašne stvari i nepravde koje su se dešavale i koje su nam roditelji ostavili u amanet.

Izvor: youtube.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: Greta Stella