Antić sa razglednice: još uvek letim i živim

Bibliografija Miroslava Antića (1932–1986) liči na telefonski imenik nekog većeg grada. Tu su, naravno, „Garavi sokak“, „Plavi čuperak“, „In Memoriam“, „Besmrtna pesma“, ali među petnaest tomova sabranih dela ovog pesnika, slikara, filmskog reditelja i novinara pronalazimo čitav niz naslova o kojima se retko govori.

Roto-roman „Stepenice straha“ objavio je 1973. godine u Novinsko-izdavačkom preduzeću Forum iz Novog Sada, pod podnaslovom Ljubavni vikend roman, u znamenitoj ediciji „Svi pisci sveta“. Glavni junak, tinejdžer Vuk Pavlović, pokušava da na moru osvoji visoku i strmu liticu koja je već usmrtila nekoliko ljudi. Roditelji se neprestano svađaju. Tražeći izlaz, pronalazi Bobu, simpatičnu profesorku muzike...

U knjizi „Obično petkom“ sabrani su uvodnici, komentari i reportaže pisane za list Dnevnik. Pričaju da je beleške pravio na papirićima koje bi posle iz džepova istresao na sto, i iz te gomile izvlačio ispovesti sugrađana, pokupljene usput. Stari čika Andraš, „sav nekako skvrčen, sav usukan, kao sveća, sav nekako presavijen“ moli da pokupi pikavce iz pepeljare. Kafanski muzičar Gaga žali se što ga zakonom teraju da nauči note posle sto godina svirke. U Parizu posećuje Prevera. Posmatrao ga je još 1966. iz kuće pokojnog Borisa Vijana: izašao je na terasu i gledao velikana kako ide da izbaci đubre. Čekao ga dok je ovaj 1961. kupovao espadrile kod Prizonika. U avionu, do Amerike, prvi put je probao gazirani sok: „Ali sipajte mi u malu čašicu. Neka izgleda kao da pijem džin.“

Ostvarenjima „Sveti pesak“ i „Doručak sa đavolom“ ušao je u krug jugoslovenskog crnog talasa, a teško je prebrojati sve kratke i televizijske filmove. Mnogi nisu realizovani, ali ih nalazimo među koricama. Čuveni TV autor Kamenko Katić iznenadio se kada sam mu u Mokrinu 2010. pomenuo dokumentarac čiji je bio glavni junak. Odgovorio je da tako nešto ne postoji. A onda smo naglas pročitali sinopsis za koji dotle nije znao. „Berba, Šesta sekvenca: Kamenko Katić preko koga liju kiše, padaju snegovi, ozelenjavaju proleća i kipe prezrela leta. U smeni godišnjih doba on krupno, kao na TV ekranu, govori umesto izveštaja o vremenu geografiju.“ Sećam se da je zaplakao. Pljusak iz vedrog neba. Našalio se: „Predvideo je da budem filmski glumac! Naučio sam od njega važnu stvar u proizvodnji dokumentarnih filmova. Stajali smo u šanku pozorišnog kluba. Rekao mi je da skratim svaku sekvencu dužu od tri minuta. Promeni čoveka, promeni mu mesto. Inače je dosadno.“

„Izdajstvo lirike“, čije je novo izdanje upravo objavila izdavačka kuća Laguna, pripada istom nizu. Reč je o sakupljenim Antićevim mislima, najpre zapisanim na razglednicama; pismima i dopisnicama sebi i drugima – kako je navedeno u podnaslovu.

Prozni fragmeti nisu poređani hronološki, što knjizi daje posebnu čar. Podvučeno je mesto na kome su nastali i uredno zabeležen datum. „Lečilište Junaković, 1. 2. 1986: Tamo gde blista površnost, mudri se na vreme povlače u svoje senke.“ Pa natrag u 1961, kada je napisao stihove i prvi put odveo Jugoslaviju na Pesmu Evrovizije u Kan. Bilo mu je dvadeset devet. „Etoal, Pariz: Svaka sloboda je rat na početku, a sramota na kraju.“

Primećujemo da unosi i kratak komentar, tek da opiše atmosferu. „Prijem kod gradonačelnika. Ja stojim kao idiot.“ 1984: „Saznavanje – to nije sakupljanje. Saznavanje je odbacivanje.“ Ili: „Beograd, Atelje 212, klub, 1982. Mihiz, Pekić, Brana Crnčević i još neki. Razbili mi usta što nisam hteo da budem Srbin. Nikad im neću oprostiti.“

S vremena na vreme, internetom počne da kruži Antićeva razglednica iz Titovog Užica, upućena majci. Ispisujući adresu, u polju za ime i prezime primaoca, redovno naglašava: „Gospođa Melanija Antić, moja majka“. Dodaje ulicu, broj. „Mama, i ovde je isto. Nikuda se ne može. Ipak, čekaj me sa svih strana.“

„Mika je, pre svega, slao razglednice majci Melaniji i baki Rahili, koja je živela u Mokrinu“, kaže Jelena Rotar, sestra Miroslava Antića. „Te razglednice su za nas bile znak da je živ i zdrav. On je bio toliko neuhvatljiv i šašav da smo stalno brinuli za njega. Pogotovo majka Melanija. Razglednice su ponekad sadržale samo njegov potpis, ali i to bi u naša srca ulilo dovoljno topline!“

Ljubazno nam pokazuje razglednice. Zaista, na gotovo svakoj, glasno poručuje da je čitav i živ. Zar sa tim nije povezana sto dvadeset sedma misao u „Izdajstvu lirike“? „Kod Ređepa, Boro Drašković i ja, povodom Brakusija: Ko više nije dete taj je umro. Telegram meni telefonom. 1986: Ko se nikad ne usudi, taj nikad nije ni živeo.“

Sam piše da je svašta radio. Bio je zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj; bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio na kompresorima, obrađivao drvo. Naglašavao je da ume da napravi krov; glumio je u jednom lutkarskom pozorištu, čak pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije...

Književnik Nemanja Rotar, kome je pesnik bio ujak, objavio je u Arhipelagu prozno delo „Sutradan posle detinjstva: Knjiga o Miki Antiću, nežnosti, pticama i odrastanju“. U njoj je štampana razglednica. Šta mu poručuje?

Čita nam naglas: „Dragi daso, kako si, bogamu, i šta nam radiš? Pozdravi i izljubi, baku, mamu i tatu. Telefoniraj Miri i Vesni. Ne psuj. Jedi kao čovek.“ Napisana je 1975. „Tada sam ja bio trogodišnjak.“

Parče kartona predstavlja dokument, ali se čini da Rotarova proza dodiruje fikciju. Odgovara da je knjiga žanrovski neodrediva. „Ona nije samo o Miki i nikako nije dokumentaristička. Ima snažan lirski naboj. Bilo bi posve glupo pisati obične knjige o neobičnim ljudima.“

Njen naslov parafraza je rečenice iz „Izdajstva lirike“? „Jeste. `Posle detinjstva, to je kao sutradan posle praznika.` Mikina misao od koje sam počeo. Čvor oko koga se sve vrti. Nevidljiva međa koja stoji nasuprot sveta adolescenta i odraslih. Kada se ona pređe sve je posve drugačije i oskudnije, pogotovo ako iščezne sve ono detinje u nama.“

Kraj je leta. Ove godine razglednice smo mogli da šaljemo isključivo sebi. Tačnije, više se ni ne adresiraju na starinski način. Fotografije i pozdravi dele se na društvenim mrežama. Nema li vas tamo dva-tri dana, može da se dogodi da vas poznanik ili prijatelj upita: „Jesi živ?!“ Prenosimo zato u inat još nekoliko redova iz Izdajstva:

*
Lenjingrad, balet Žizela, 1978.

„Igra je kad odbaciš pokrete naučene od jave, pa onda naučiš javu da ona tebe ponavlja.“
*
Mokrin, kod Slavka Ariša, 1965.

„Nema škole za bogove. To ili jesi sam po sebi, ili nikada nećeš moći da naučiš.“
*
Mokrinsko groblje, 1951.

„Nemoj da kriviš pretke. Poniznost nije nasledna.“
*
Kongres književnika Jugoslavije, Novi Sad, 1985.

„Ko se umeša u bilo koju vrstu dijaloga, razmenio je svoje ogromno mišljenje u sitniš.“

*

Mokrin, u kući Mite Golića, 1985.

„Ako preuzmeš dužnost stražara, ostani sam. I najbudniji u mnoštvu zaspe.“
*
Mokrin, 1957. U klupi gde sam nekada bio đak.

„Večnost – to vam je kao kad smo bili deca, dragi moj, pa sam među tolikim pametnim đacima, koji su, veliki bože, toliko veliko obećavali, dakle baš ja, najgori, bacio kredu kroz prozor i ekserom u tablu urezao svoje ime. Eno ga čitam. Tamo je. Sva ostala su izbrisana sunđerom.“
*
Dom Antića, noć, 1985.

„Razmišljanje je najteži način umiranja.“
*
Čortanovci, Ljilja i ja, 1972.

„Za jedan ozbiljan i dostojanstven narod, dovoljno je i samo dvoje.“
 

Autor: Mića Vujičić
Izvor: Nin